Piše: Miloš CVETKOVIĆ

09. 09. 2012

Filmska kritika: Uspon Mračnog viteza (ocena: 4)

Christopher Nolan je bio pritisnut samonametnutim teretom da snima (svoj) poslednji film o Batmanu koji je trebalo da u velikom stilu stavi tačku na dosadašnju priču, da se mora dotaći bitnih likova iz prethodnih filmova (makar u vidu reference) i da pre svega zaokruži priču Brucea Waynea / Batmana, ali u izvesnoj meri i čitavog Gotama koji slično prethodnom filmu figurira kao kolektivni lik.

Dakle, ako se Usponu Mračnog viteza nešto generalno može zameriti, to je upravo ta ipak razumljiva ambicija da se u jednom filmu ispriča toliko toga da i pored trajanja od preko dva i po sata ostavlja utisak preterane zgusnutosti. I pored toga, Uspon Mračnog viteza postojano drži pažnju, a uz sav spektakl koji nam je pripremio, Nolan nije propustio da kaže šta ima o tome kako on vidi lik Batmana, pre svega u simboličkom smislu, odnosno Brucea Vaynea u onom opšteljudskom.

Ako je lajtmotiv prvog filma bio Strah, a drugog Haos, u trećem je to Bol - oličen u liku Banea (odlični Tom Hardy) - iako i Strah i Haos imaju svoje upečatljive manifestacije, posebno na kraju. Još jedna od upečatljivih manifestacija jeste Catwoman, a Anne Hathaway možda je najprijatnije iznenađenje od svih glumaca.

Međutim, ono što je najzanimljivije u Nolanovim filmovima o Batmanu, ono što mnogi obožavaju a drugi ne podnose, a što njegove filmove svakako čini drugačijim u superherojskom žanru, jeste insistiranje na realističnijem univerzumu u odnosu na slične filmove. Takav odnos spram materijala, koji je po prirodi stvari bliži fantaziji (najbolji primer su ovogodišnji Osvetnici), jeste ono po čemu će Nolanovi filmovi ostati upamćeni. To pak otvara prostor za pojačanu kritičnost prema nekim detaljima koji se odnose na logiku sveta u kome se sve događa, kao i na motivaciju i ponašanje likova. U tom smislu Uspon Mračnog viteza je problematičan utoliko što povremeno deluje stripovskije nego što bi to želeo. Srećom, povremena rastrzanost ne uspeva da pokvari opšti utisak, iako je Nolan stripovsko i realistično nešto bolje pomirio u prethodnom filmu.

Na kraju je zanimljivo primetiti, i pohvaliti, svojevrsnu konzervativnost Christophera Nolana u rediteljskom smislu, odnosno njegov odijum spram sada već pomodne 3D tehnike i insistiranje na praktičnim efektima u filmu koji je letnji blockbuster. Bilo bi lepo kad bi se i drugi reditelji makar u tome ugledali na njega.

Oceni ovaj članak

Komentari