Iva Milošević, pozorišni reditelj - Kalenić

Notting hill Beograda

Moj kraj, okolina Kalenić pijace, zapravo je alternativni centar grada. Kao što London ima Notting Hill, tako prostor između Beogradskog dramskog i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Karađorđevog parka i Bulevara, ima sve što treba da ima središte grada - minus unezvereni lovci na brendove, trendove i poznate ličnosti.

Dobre kafane, restorani, poslastičarnice i kafei skladno se dopunjuju s komšijskim, starinskim načinom života u javnim prostorima parkova, dvorišta i skrivenih kutaka.

Restoran Zaplet, poslastičarnica Mali princ, „odeljenje za sir i kajmak" na Kalenić pijaci i prodavci cveća na tezgama, kafići poput Momenta i Likvida, kao i mnoge druge radnjice i mesta za kratke pauze - sve to čini ove delove Vračara, Čubure i Crvenog krsta jedinstvenim i za mene posebnim.

Zaplet: Kajmakčalanska 2, tel: (011) 240-4142, otvoreno od 8.00 do 24.00 (kuhinja radi do 23.30). Ponedeljkom ne radi.

Mali princ: Braće Nedić 7, tel. (011) 244-7934

Kalenić pijaca: Njegoševa bb

Moment: Topolska 16, Vračar, tel: (011) 344-3235; Liquid: Njegoševa 6, tel: (011) 323-8164

Nikola Radojčić - 21. blok

Dva BG bisera u kraju

Nativno sam iz 21. bloka s privremenim prebivalištem u Krfskoj ulici. U samoj mojoj ulici, osim kuća, ne postoji bukvalno ništa, ali lepo je prošetati do Bulevara (koji sad i ne izgleda toliko loše, još da vidimo i te platane), Liona, Zvezdarske šume, ili otići na basket u Ramsku ulicu.

Mesta za kafenisanje u kraju uglavnom nema, ali to mi i ne smeta, pošto po Beogradu postoji više restorana nego kafića koje obilazim. Srećan sam zato što su moji favoriti u komšiluku. Za specijalne prilike (uvek i zauvek!) Zaplet, i Godišnja doba - intimno, ušuškano mesto s razumnim cenama i nerazumno dobrom hranom!

Koliko su Krfska i Dimitrija Tucovića zagušene saobraćajem i krajnje neinspirativne kao takve, u ovom kraju ipak postoje dva beogradska bisera. Jedan je prodavnica Yugovinyl (nekadašnji Žagor) - prava prodavnica ploča u kojoj svaki cratedigger pronađe nešto za sebe, pa i Gilles Peterson i Alex Barck iz Jazzanove. Drugi je Pekara Trpković - nekome dan počinje uz kafu, meni uz njihove kifle sa suncokretom, bundevom ili kimom.

Godišnja doba - Veljka Dugoševića 2, tel. (011) 241-3457, www.godisnjadoba.com

Zaplet - Kajmakčalanska 2, tel. (011) 240-4142, www.zaplet.rs

Yugovinyl - Toplička 35, tel. (011) 386-3439, yugovinyl.blogspot.com

Pekara Trpković - Dimitrija Tucovića 60, 011 241-5222

Natalija Stanić, slikarka - Sremčica

Priroda, mnogo dobro

Pošto se Sremčica kao predgrađe Beograda ne može pohvaliti kulturnim, sportskim i sličnim centrima, stanovnicima ostaje uživanje u prirodnim lepotama.

- Osim Galerije Trag gde se održavaju književne večeri, tribine, koncerti, izložbe a ujedno je mesto gde se može popiti piće sa prijateljima Sremčicu odlikuje divna priroda a najlepša je u proleće. Pogled kroz moj prozor obuhvata Lipovačku šumu i Avalu iza nje, nema zgrada, tuđih stanova da stoje na putu između mene i prirode. Prozori mogu biti širom otvoreni, bez smoga i buke, samo zrikavci remete noćnu tišinu. Imamo jednu lepu trešnju iza zgrade, ispod koje smo napravili sto i klupe, i to mesto, leti, za nas predstavlja razlog za okupljanje, druženje i svirke. U šumi, na mestu gde se ukrštaju tri potoka, napravili smo pravi mali park, s kućicom, ognjištem, klupama i mostićima preko potoka. Šuma ima posebnu magiju s jeseni. A s obzirom na to da je na brdu, sneg se u Sremčici zadržava danima duže nego u gradu. To je ono što uvek iznova vraća u detinjstvo i zimu čini prijatnijom. Još samo da Beograd nije metropola i da je taj metro došao i do mog kraja, Sremčica bi bila savršeno mesto za život.

Jedino mesto na koje

Galerija Trag: Dvoržakova 2, tel: (011) 2527 500, 064 41 55 274, galerijatrag@gmail.com

http://www.galerijatrag.co.rs

Uroš Milovanović, muzički voditelj/novinar na radiju Studio B - Voždovac

Kraj u kraju

Uvek smo živeli u kući sa dvorištem, u seoskom ambijentu nadomak Beograda. Ipak, prelazak na Voždovac nije bio strašan. Štaviše, iako sam u blizini tranzitne buke u ulici Vojvode Stepe, moja ulica je ušuškana, zaklonjena, zgrada je okrenuta ka prostranom parku, leti cvrkuću ptice, zimi fijuče vetar. Voždovačka šuma posebna je priča. U neposrednoj blizini, na uglu Kumodraške i Ljuba Vučkovića, s proleća pa do kasno u jesen nekolicina uličnih prodavaca prodaje (domaće) voće, povrće i razne namirnice. Naše zgrade redovno obilaze prodavačice mlečnih proizvoda, domaćeg sira, soka od paradajza, pekmeza, jaja i sl. Tako moj kraj, čini mi se, živi neuobičajenim gradskim životom.

GDE UROŠ IZLAZI:

Definitivno su me obeležili posao i zgrada u kojoj radim, pa se samim tim sav moj društveni život u poslednjih dvadeset godina vrti oko Beograđanke. Drage su mi kafane u okolini Polet i Manjež. Teretana na Tašu. Mnoga jutra dočekao sam u kafe-klubu Kućica i za šankom kluba Šipražje; sutradan ih obično „proklinjem", jer mi metabolizam bude u haosu.

Volim malu pekaru u Njegoševoj ulici, gde pecivo ne miriše na hemiju.

Kućica: Borislava Pekića 15, treća ulica desno Mekenzijevom od Slavije

Šipražje: Golsvordijeva 13

Bezimena mala pekara: u Njegoševoj ulici,Cvetni trg, pored pošte

Vladislava Vojnović, spisateljica - Zemun

Zašto volim Beograd? Zato što ima Zemun

Zemun volim zato što moja ideja grada ima austrougarski oblik i takvu veličinu da vas, dok idete ulicom, prolaznici pozdravljaju i vi pozdravljate njih, a tu i tamo zastanete da razmenite nekoliko reči sa onima koje volite više od onih o kojima, između ostalog, popričate, a koji dvadesetak metara dalje, takođe, ogovaraju - vas! Blizina reke se podrazumeva: kakav mi je to grad bez reke, ko neki Vršac, ne daj bože!

ŠTA KONKRETNO JOŠ VLADISLAVA VOLI:

Omiljena mi je pica s pršutom i rukolom u Campo di fiori (Njegoševa 35, tel. 316-90-06, radno vreme od 12.00 do 23.00), omiljene su mi gazdarice Vesna i Gogana u restoranu Reka (Kej oslobođenja 73b, tel. 26-11-625), omiljeno mi je pivo i muzika u Crvenom raku (Beogradska 14, tel. 37-31-853). Volim Zemunsku biblioteku i bibliotekarke koje tamo rade (biblioteka.zemun@gmail.com, Petra Zrinjskog 8), iako mi je srce prepuklo kad su iz tog prostora oterali kafić Crna maca, volim mesaru na pijaci, onu malu odmah s desne strane kad iz Gospodske uđete u pijacu - ne onu s konjskim mesom, nego prvu pored, i sav tamošnji duhoviti personal) i knjižaru i knjižarke u Gospodskoj (pored Hleba i kifli) i knjižaru Ružičasti zmaj (Dubrovačka 10) pored kafića B-klub. Volim buvlji buvljak na kraju Zemuna kod okretnice petnaestice i tamnoputu populaciju od koje pazarim sve i svašta za male pare, a sita se narazgovaram o životu i svetu. Volim vrtić Družionica-maštaonica u Pinkiju i vaspitačice Branku, Bebu i Vanju, a volim i osnovnu školu „Lazar Savatić" u koju smo prebacili kćerku iz jedne druge zemunske osnovne škole, koju baš nimalo ne volim, daleko joj lepa kuća u parku koji volim (stvarno lepa, starinska zgrada, ali sasvim moderni učitelji - ovo moderni je eufemizam!).

Boban Jevtić, dramaturg - Karaburma

Komšiluk i Dača

Karaburma, pristojno rečeno, nije deo grada koji vam prvi padne na pamet kad pričate o lepotama Beograda. U tursko vreme ovde su bile izvršavane smrtne kazne, a danas je to pretežno radničko naselje s niskim i skromnim zgradama (i nadgradnjama) bez nekog posebnog identiteta. Na Karaburmi volim proleće, volim što ima mnogo drveća (donedavno je bilo i kaldrme), volim što je Ada Huja blizu i što su najzad počeli da je sređuju. Volim što reč komšiluk ovde još uvek ima smisla, što postoje ljudi koji posvećeno uređuju onih dva metra zemlje ispred zgrade, što je jedini restoran i jedan od najboljih u gradu (Dača) i što je naša apoteka skoro uvek dežurna preko vikenda. Volim da vidim da ljudi još uvek žive i na terasama i na ulici, da sede na klupicama, gledaju ko prolazi i pričaju međusobno... Volim što smo tako blizu centra (koji uvek zovemo grad), a opet živimo životom predgrađa... Možda baš ne bih rekao da je volim, ali osećam se komotno i kod sebe na Karaburmi, baš kao što treba.

Restoran Dačo: Patrisa Lumumbe 49,  tel: (011) 2781 009, Otvoren: Svakog dana 12 - 00
Dežurna apoteka: Dr Sima Milošević, Patrisa Lumumbe 41.

Bojana Vunturišević, pevačica - Borča

Mesto gde sve počinje i sve se završava

Nekada i ne znam zašto volim Beograd, ali ga i tada volim. Pretpostavljam da je to prava ljubav koja bi bila još veća da se Beograd nalazi u, recimo, Istri. Da, Beograd u Istri bio bi prilično cool.

Moj kraj je Banovo brdo, Novi Beograd, pa i Palilula, najčešće Borča. Ako moram da biram, okrećem se šizofreniji, to je najzabavnije. Pogodak pravo u centar, pa malo nadole i stižem do Jovanove 7 - Pull My Daisy. Prokleti šminkerizam. Zalepim neki vintage sebi na grudi, tresnem neskidivi crveni karmin koji mi pozajmljuje Milica Kolarić, najmaštovitija stilistkinja u gradu, i hodam kao na rukama ka Hilandarskoj, gde se nalazi moj omiljeni restoran Pomodoro. Italija sklupčana u studentskom džepu, mesto gde pršut i dunja zajedno sa čačkalicom imaju smisla, a desert mi nikada nije bljak. Međutim, kafa i cigarete su in a relationship, a cigaretu palim kad me pogodi pesma. E, u Šikarici (Skadarska 22) gađamo se odličnom muzikom. Malo oni mene, malo ja njih i tako u krug. Ulica Braće Krsmanović i KC Grad, sledeća omiljena destinacija, a tamo - šta hoćeš (izložbe, književne večeri, koncerti, kolač dana, „moda za poneti i odneti", pruga, reka). Ali, od svega ovoga najlepši je jedan muzički atelje na levoj obali Dunava. Mesto gde sve započinjem i završavam, studio Destilerija, a ispod studija prava destilerija za sve kojima je potreban „specijalni efekat" ne bi li se napravio neki požegački blues.

Pull My Daisy: Gospodar Jovanova 7, radno vreme svakog četvrtka, petka i subote od 13.00 do 21.00.

Pomodoro: Hilandarska 32, tel: 011/33-42897, mob: 062/69-45-89, radno vreme od 09.00 do  24.00, nedeljom od 12.00 do 24.00. Dostava hrane vrši se od 12.00 do 24.00.

KC Grad: Braće Krsmanović 4, radno vreme od 12:00, Tel: (011) 328-2571 Mob: (069) 328-2571, Mail: info@culturalfront.net

Yellow Cab: Kad nisi marketing executive, ti si?

Đorđe Čović: Đorđe Čović - uvek, a onda i veliko dete. Radujem se snegu, volim da plivam, volim crvenu boju automobila. Obožavam prirodu. Ma volim, bre, život.

YC: I kako ti se čini život u Beogradu?

ĐČ: Srećan sam, ako sam već morao da se rodim u Srbiji, da to bude Beograd. Ipak te on nekako iznedri da poseduješ širinu i kapacitet, da budeš svestan sebe i prihvatiš ljude onakvim kakvi jesu. Međutim, život u Beogradu odavno nije super. Nadam se već 30 godina da će ponovo biti onakav kao što su nam pričali da je bio, ali prelaz preko air max patika iz devedesetih ka odelima i laptopovima u kombinaciji s toplomerkama, tera me da i dalje imam gard.

YC: Na šta tačno misliš?

ĐČ: Ljudi su, bre, zli, ne znaju da se druže, svi znaju sve, svi dele savete i svi lažu. Skoro svi.

YC: Ali, nešto valjda i valja?

ĐČ: Priroda. Beograd ima dve reke, Kalemegdan, predivne drvorede, Adu, ergele. Beograd je sjajan grad, ali već 30 godina sve ostaje na nivou potencijala.

YC: A ti bi voleo...

ĐČ: Da svakom Beograđaninu počne dan sa 'dobro jutro', 'izvolite', 'da li biste bili ljubazni da' i 'hvala lepo'.

YC: Koje onda mesto zadovoljava tvoje standarde?

ĐČ: Ne postoji samo jedno. Volim mesta gde se sluša dobra strana muzika, gde je odličan DJ koji ume i ima šta da nam saopšti putem muzike.

YC: Kakva bi to muzika bila?

ĐČ: Reći ću ti samo jedno - techno je moj rock 'n' roll! Inače sam izraziti fan kvalitetne muzike, mada, moram priznati, sad sam se prihvatio i klasike. Valjda sam mator.

YC: I, matori, kada dođe vreme za predah, gde voliš da odeš?

ĐČ: Uvek u prirodu. Od 15. marta do 1. januara svaki vikend provodim u prirodi, u Šumadiji, u Junkovcu, seocetu kraj Topole, jer nemam ništa bolje.

YC: O, pa ti si i Beograđanin i dečak iz Junkovca?

ĐČ: Da, uvek. Uvek ću to i biti. Veoma su mi simpatični ljudi koji se ne stide što su seljačka deca.

YC: I daj nam insajdersku informaciju: šta se radi u Junkovcu?

ĐČ: Pa, tamo je vreme stalo na početku 20. veka, ljudi su i dalje zatvoreni, ogovaranje je jedini uobičajen način komunikacije. Srećom, stigli su i fiksni telefoni, ali i dalje niko ne zna šta je to Internet. Svi se okupljaju ispred prodavnice i bez obzira na godišnje doba pije se hladno BG pivo, koje se više nigde i ne prodaje.

YC: Pa, onda i ti tako?

ĐČ: Ma, ne. Pokušavam da se dislociram od svega, kao i u Beogradu, i osmislim svoje vreme na pravi način dok šetam sa psom ili idem u lov.

YC: U lov kao pravi lov, s puškom?

ĐČ: Da. Potpuno sam svestan da je taj lov jedna divljačka rabota koja bi stvarno trebalo da je prevaziđena, ali opravdavajući celu tu suludu igru, jer u suštini obožavam životinje, mislim na pse i konje, napravio sam sledeći koncept: selektivnim odstrelom ja, u stvari, pospešujem faunu, pa u lovištu ostaju jedinke s najjačim genetskim potencijalom koji se prenosi dalje.

YC: Ali, čekaj, zar ti nije žao bambija?

ĐČ: Prvog bambija uvek je svakome žao, a onda se čovek navikne i onda valjda sve gubi smisao.

Banović Strahinja, 25 godina, muzičar

Yellow Cab: Strahinja Banović, au? Da li nosiš svoje ime kao pravi junak, ili ti ono ponekad predstavlja teret? Kako uopšte reaguju ljudi kad čuju kako se zoveš?

Banović Strahinja: Nije mi ime nikad bilo teret, osim na šalterima. Začude se ljudi, znaš: Kako se zoveš? - Nikola Tesla. Naravno da se začude.

YC: A i jedna beogradska ulica zove se gotovo isto tako. Da li se tamo osećaš kao svoj na svome?

BS: Retko odlazim tamo i mislim da to nije mesto gde bih mogao da uživam. Mislim, tamo vole da izlaze neki ljudi koji žele da dokažu svoj status tako što sede po nekim kafićima. Da je ta ulica pešačka zona, verujem da uopšte ne bi bila tako prometna, zato što ipak treba da parkiraš svoj automobil ispred tog svog kafića gde će drugi da vide da je to - to, neki range rover ili porsche, to je ipak propusnica za tu ulicu.

YC: A gde ti uživaš? Da li uopšte uveče izlaziš u grad, ili te to ne zanima?

BS: Naravno da postoje mesta gde se osećam OK. Na primer, odem da popijem piće u jazz klubu Ptica, to mesto mi je potpuno normalno, ne moram da brinem za parking... a i sviram tamo svake subote već skoro dve godine.

YC: Znači, ti si jazzer?

BS: Pa da. Sviram trubu skoro 20 godina. Mada, na akademiji sam se bavio klasičnom muzikom, ali sada sviram jazz. Imam svoj kvintet, imam i studio, pa da, dosta radim i studijsku muziku.

YC: I koliko često jedan jazz muzičar može da ima angažman u Beogradu?

BS: Sva sreća pa u Beogradu postoje radio i televizija koji imaju svoj Big bend, pa onda jazz muzičari tamo rade, a što se tiče klubova, osim Ptice tu je samo još Superspace, tj. Iguana. Ali, ako je umetnik prilagodljiv bliskim pravcima, može da se snađe za dobru svirku na još nekim mestima.

YC: Da li znaš šta se dešava po svetu? Možda jazz nije mainstream u Srbiji, ali negde drugde sigurno jeste?

BS: Da, jazz se forsira u Nemačkoj, što je meni, na primer, potpuno neshvatljivo, zatim su tu i Francuzi i Italijani. Ima dosta jakih jazz festivala po Evropi.

YC: Koji je poslednji na kom si ti svirao?

BS: Festival u Torinu.

YC: I kakvi su ti utisci o gradu?

BS: Bio sam dosta zauzet, pa nisam stigao mnogo da obilazim grad. Na primer, tamo je jedan od najboljih muzeja filma i veoma mi je žao što ga nisam posetio.

YC: Da li bi mogao da živiš u nekom gradu osim u Beogradu?

BS: Malo je mesta u kojima bih mogao da živim, ali kad bih morao, to bi bili Pariz, koji, da, jeste malo izvikan, zatim Berlin kao grad koji ima više od 700 pozorišta i koncertnih dvorana, baleta i opera, i Hamburg koji je prelep gradić na više kanala nego Venecija i koji nudi toliko mogućnosti. Često se ljudi oduševljavaju Barselonom, ali koliko god da je tamo Gaudi i koliko god da je sve prelepo, sebe ne mogu da vidim u tom gradu. Ipak mi je na prvom mestu život muzičara i umetnika, a na drugom da li ću da škljocam aparatom ili neću.

YC: A da nisi muzičar, šta bi bio?

BS: Pilot.

Nema ko nije pozdravio Nika, čak su i vladine agencije učestvovale u pošumljavanju Žarkova, ali i pored gotovo državnog dočeka, niko se nije setio onih koju su Sloteru doneli skoro mitski status u ovom delu Balkana. Tačnije, ekipe tj. autora prvog originalnog grafita „Sloteru Niče Žarkovo Ti Kliče", koji su time ovaj kraj konačno ucrtali u mapu urbanog Beograda i učinili ga poznatim još po nečemu osim po blizini sa Adom Ciganlijom.

Da biste došli do glavnog krivca, istraživač Yellow Caba morao je da se malo potrudi i posle intenzivne potrage i uz pomoć drugara sa Žarkovu komšijskog Ceraka (hvala Đorđe, hvala Uroše) pređe celu Evropu i u pitomom Dablinu nađe Miroslava Miljkovića Mirčeta, koji je tokom kreativnog blejanja u kraju došao do rečenice koja je promenila odnos Srbije prema ovoj seriji.

Iako su sećanja dosta izbledela, Mirče za Yellow Cab otkriva detalje o nastanku grafita u leto 1996. godine.

- Uopšte se ne sećam kako mi je to palo na pamet i koje je to tačno godine bilo. U to vreme uglavnom smo blejali iza Doma zdravlja u Žarkovu, gde je i smišljen grafit, verovatno krajem leta ili početkom jeseni. U svakom slučaju, pre velikih demonstracija 1996/97. Nažalost, od gomile gluposti koja nam je tada padala na pamet, 'Sloteru Niče Žarkovo Ti Kliče' jedna je od retkih koju smo zapamtili i zapisali.

NISU BILI OBOŽAVAOCI

Za razliku od mase poklonika detektiva sa uvek besprekornim konjskim repićem koji je stajao na mestu makar njegov vlasnik bio u bazenu, ekipica iz Doma zdravlja nije pratila seriju s mnogo oduševljenja.

- Koliko se sećam, cela serija Tropical Heat bila je potpuno bizarna, pogotovo za ono vreme u kojem smo živeli. Ne sećam se da smo je hejtovali, ali još manje i da smo bili neki fanovi. Čak ne pamtim da je bilo mnogo fanova u Srbiji u ono vreme (pre grafita), jer je bilo mnogo više trash serija kao, na primer, Bay watch, Beverly Hills, sapunice i ostale Kasandre/Esmeralde koje su bile popularnije. Mislim da je više bila neizbežna nego popularna, pošto su je prikazivali na svim kanalima - nastavlja Miljković.

Neizbežnost gledanja i dokolica tako svojstvena mladima devedestih u Srbiji dovele su do toga da se Mirčetu upali lampica.

- Kako je smišljeno 'Sloteru Niče', tako smo odlučili da ga pretvorimo u grafit. Nama je ceo slogan bio neviđeno smešan i to je bilo prvi put da smo neku od naših gluposti odlučili da prebacimo na zid.

REČENO - UČINJENO

- Koliko se sećam, već sutradan uveče smo ga i napisali. Taj zid bio je ogroman, savršen za grafit. Opet ne mogu tačno da se setim ko je sve od ekipe bio tu i žao mi je ako sam nekog izostavio, ali sigurno su bili: Panta, Sale, Braca (koji je kasnije smislio i napisao grafit u centru Žarkova 'Pihtije Idu s godinama'), Svira i mislim Mirda i Janex. Pošto je zid bio ogroman, ja sam bio Panti na leđima za gornji deo, gde je pisalo 'Sloteru Niče', a sećam se i da je Sale na kraju stavio uzvičnik sa cvetićem - priča Mirče.

I tako je legenda o Niku počela da se stvara, gotovo momentalno.

- Mislim da smo već tada znali da će grafit biti popularan, ali ne u tolikim razmerama. Pošto je taj zid bio ogroman, i to još nasred Trgovačke ulice, teško je bilo ne zapaziti ga. Mislim da smo već sledećeg dana Sale i ja slušali komentare u autobusu na putu kući i ljudi su bili oduševljeni.

KRATKO NA ZIDU, ALI DOVOLJNO ZA LEGENDU

Kao što je brzo nastala, poruka je brzo i nestala, jer su je prefarbali (ni u godini kulture takva umetnost nije se cenila) reklamom za prodavnicu koja je nikla iza ugla. Tako nedavno slikanje Roba Stewarta pored istoimene poruke i pisanje medija da je upravo to taj grafit, jednostavno, nisu istiniti.

No, legenda je nastavila da živi.

- Mislim da je prvo Bora Čorba napravio neki slogan ili doskočicu u vezi sa grafitom, da bi zatim Atheist Rap napravili i pesmu, i sećam se da nam je u prvom trenutku smetalo što su izmenili Žarkovo sa Srbija, ali je cela priča bila uglavnom pozitivna, pogotovo za vreme studentskih demonstracija 1996/97, kada je bila jedna od viđenijih parola - kaže Miljković.

I tako je sve do 2009. godine Mirče mislio da je Sloter otišao u legendu, kada je preko Interneta saznao o dolasku velikog detektiva u Srbiju.

- Naravno, ispratio sam celu priču koja je skroz pozitivna. Rob Stewart izgleda kao sasvim cool lik i nadam se da će dokumentarac koji prave biti dobar kao što se priča, i svaka čast ljudima koji su organizovali celu tu akciju. Još mi je više drago što nisu zaboravili Žarkovo, a najluđa stvar je što su zasadili drvo u dvorištu škole 'Ljuba Nenadović' u koju smo svi išli. Krivo mi je jedino što niko od ekipe nije bio tu da ga dočeka.

Ipak, Mirče nije ljut ni na koga. Naprotiv.

- Činjenica je da niko od njih nije znao ko je napisao grafit, tako da ne bi ni znali koga da pozovu. Ja sam stupio u kontakt sa Srđom Popovićem kad je sve već prošlo i ukratko mu ispričao kako se sve to desilo, jer pretpostavljam da bi oni sami hteli da znaju ko je napisao grafit, ali isto tako mislim da mi nismo toliko bitni za njegov dolazak da bismo se tu nešto eksponirali.

I to vam je u suštini to, dragi čitaoci. Rešena je još jedna misterija iz života Beograda. Do sledeće, do viđenja.

Peđa POPOVIĆ

Marija Radenković, 26 godina, student srpskog jezika i književnosti

Yellow Cab: Septembarski rok je u toku, da li se spremaš?

Marija: Da, imam sutra ispit, evo, vidite da se spremam. U stvari, spremna sam.

YC: Tvoj savet: kako uspešno pripremiti ispit?

Marija: Mislim da svaki ispit treba spremiti bar tri dana pre datuma ispita i onda se ta tri dana odmarati - što, u stvari, znači da treba početi na vreme.

YC: Držimo ti palčeve za sutra! A sigurno s nekim razlogom sada sediš u kafiću dečje igraonice? Šta bi to moglo da bude?

Marija: E, ja tu radim i posao mi je savršen. Lepo mogu da ga ukombinujem sa fakultetom, plus volim da radim sa decom, zato sam i upisala smer koji sam upisala, da bih bila profesor srpskog jezika, i ovo mi je sad neka praksa. Doduše, ovde baš i nema školske dece, a i ako ih ima, to je sve do četvrtog razreda. Ali, super je sa decom, kreativno, stalno nešto novo, onda navikneš na decu, deca naviknu na tebe, s njima se oslobađaš stresa, bez obzira na to što raditi s njima može biti fizički naporno. Ali, zato, sa druge strane, totalno je relaksirajuće.

YC: Kako izgleda tvoj dan kada ne radiš ništa, uživaš i odmaraš se?

Marija: Prvo, idem kod frizera, kod Sakija mog, da mi namešta frizuru, to mi je super - kad mi opere kosu, ja sam tad užasno srećna i posle, uglavnom, ceo dan provedem sa drugaricama. Idemo po kafićima - ili tu po gradu, ili na Adi, ili na Savi, pa onda malo u shopping ili kod neke kući i pravimo ručak.

YC: Voliš da kuvaš?

Marija: Volim da kuvam i dobro kuvam. Pravim dobre princes-krofne, kad je reč o slatkišima.

YC: Otkrij nam recept?

Marija: E, ne mogu, zato što taj recept imaš na onoj kutiji, džaba da ti prepričavam, lakše ti je da kupiš pa da vidiš. Mislim, šta, tako to sada rade ove nove domaćice, 21. je vek.

YC: I kako ćeš onda provesti septembar: u novim radnim i akademskim pobedama ili odmarajući se? Da li si skovala neki plan?

Marija: Otkad ne polazim u školu 1. septembra, za mene leto traje još ceo septembar, pa bih volela negde da otputujem, bar tri dana na Zlatibor. I eventualno bih otišla negde more, da nije baš Crna Gora, da je Grčka, ostrvo se podrazumeva, a mogla bih, na primer, i u Barselonu, a kad se vratim, da posle idem u Njujork, ono - jesen u Njujorku i to.

YC: A do sada, da li ti je neki događaj obeležio ovo leto?

Marija: Ne, nije, ali bila sam jedno veče na Beer Festu, ne znam koji je to dan bio, kad su bile Divlje jagode, četvrtak-petak. I prošle godine sam tako išla na jedno veče. Ne volim ja to, takvu vrstu zabave, sa prašinom i pivom, pa sam išla čisto fenomenološki - svi idu, pa ajde da idem i ja.

YC: Mesto za izlazak po tvom ukusu?

Marija: Ja sam svestrana, izlazim svuda - od „Sounda" do „Akapulka".

Miloš: Ja imam dva segmenta rada: prvi je da idem od prodavnice do prodavnice i predstavljam proizvod, a drugi - da tražim veleprodaju preko Interneta, što je mnogo bolje, jer onda mogu odmah da prodam veću količinu proizvoda i automatski i uz manje truda dobijem više para.

YC: Znači, recept za ovo leto je - biti pod klimom i raditi za kompom?

Miloš: Vidi ovako: nije loše ni da odeš na more. Ja sam hteo da odem na pet dana, ali nešto je iskrslo pa nisam uspeo, ali OK je i u Beogradu.

YC: Ne planiraš bekstvo iz grada?

Miloš: Eventualno do placa, koji je tu blizu Beograda, ali može se reći da je u Beogradu, malo izvan, ali videćemo još za more.

YC: Čekaj, pa danas je utorak, radno je vreme, a ti u parku, s biciklom. Kako to?

Miloš: Tačno. Idem do firme.

YC: I rekreacija i posao, sve u istom danu, sve o istom trošku?

Miloš: Pa da, svetska ekonomska kriza, plin poskupeo, pa onda idem biciklom. A i za moj posao mnogo je bolja varijanta da se rekreiraš tako što ćeš šetati ili voziti bicikl, na primer. Ja uzmem svoja kola i odem u neki kvart na Novom Beogradu, pošto sam odande, i onda izobilazim 10 prodavnica i prošetam kilometar-dva. Spojiš lepo i korisno.

YC: I kako se onda rashladiš?

Miloš: Otvorim prozore na kolima pa onda duva pošto nemam klimu, sedim kod kuće pa pustim klimu, ili se polijem vodom pa izađem i osušim se za dva minuta, ali je bar hladno.

YC: A bazeni, Ada, Sava, da li te tamo možemo sresti?

Miloš: Adu baš i ne volim preterano, tako da je i ne posećujem previše, ne volim da se kupam po bazenima, čak ni na moru, manje-više i kad odem, veće mi je uživanje da sedim i blejim negde u hladu i igram karte.

YC: Kako se još zabavljaš ovih letnjih dana?

Miloš: Imam neke svoje standardne kafiće i mesta gde izlazim. Odem u bilijar klub „Osmica", dole u „Pioniru", pa igram bilijar, onda idem u „Domino" i „Studenjak" u Studentskom gradu na Novom Beogradu, onda „Brend" kod Dimitrija Tucovića i kafić „Fantazija". To je manje-više sve, nemam neko stalno mesto, ali to su ona na koja najčešće izađem.

YC: Tvoj predlog za beogradske večeri?

Miloš: Za veče u obzir dolaze Ada ili splavovi, negde gde je otvoreno, pošto nijedan klub faktički ne radi. Sednem eventualno na „Savanu", ludo je mesto u nekom afričkom stilu, i „Bibis" volim od tih kafića na vodi, a na Adi „Time out". Mada, iskreno, najveće mi je uživanje da sedim sa društvom na klupi u kraju.
Biljana ĐORĐEVIĆ