Ja Beograđanin
Yellow Cab magazin
06. 10. 2009
NIJE SRPSKI JUNAK, ALI JE SRPSKI JAZZER
Kako to izgleda živeti u Beogradu iz perspektive Beograđana, zapravo, sasvim neobičnih ljudi koje smo metodom slučajnosti zaustavljali na ulici i postavljali nekoliko pitanja.
Banović Strahinja, 25 godina, muzičar
Yellow Cab: Strahinja Banović, au? Da li nosiš svoje ime kao pravi junak, ili ti ono ponekad predstavlja teret? Kako uopšte reaguju ljudi kad čuju kako se zoveš?
Banović Strahinja: Nije mi ime nikad bilo teret, osim na šalterima. Začude se ljudi, znaš: Kako se zoveš? - Nikola Tesla. Naravno da se začude.
YC: A i jedna beogradska ulica zove se gotovo isto tako. Da li se tamo osećaš kao svoj na svome?
BS: Retko odlazim tamo i mislim da to nije mesto gde bih mogao da uživam. Mislim, tamo vole da izlaze neki ljudi koji žele da dokažu svoj status tako što sede po nekim kafićima. Da je ta ulica pešačka zona, verujem da uopšte ne bi bila tako prometna, zato što ipak treba da parkiraš svoj automobil ispred tog svog kafića gde će drugi da vide da je to - to, neki range rover ili porsche, to je ipak propusnica za tu ulicu.
YC: A gde ti uživaš? Da li uopšte uveče izlaziš u grad, ili te to ne zanima?
BS: Naravno da postoje mesta gde se osećam OK. Na primer, odem da popijem piće u jazz klubu Ptica, to mesto mi je potpuno normalno, ne moram da brinem za parking... a i sviram tamo svake subote već skoro dve godine.
YC: Znači, ti si jazzer?
BS: Pa da. Sviram trubu skoro 20 godina. Mada, na akademiji sam se bavio klasičnom muzikom, ali sada sviram jazz. Imam svoj kvintet, imam i studio, pa da, dosta radim i studijsku muziku.
YC: I koliko često jedan jazz muzičar može da ima angažman u Beogradu?
BS: Sva sreća pa u Beogradu postoje radio i televizija koji imaju svoj Big bend, pa onda jazz muzičari tamo rade, a što se tiče klubova, osim Ptice tu je samo još Superspace, tj. Iguana. Ali, ako je umetnik prilagodljiv bliskim pravcima, može da se snađe za dobru svirku na još nekim mestima.
YC: Da li znaš šta se dešava po svetu? Možda jazz nije mainstream u Srbiji, ali negde drugde sigurno jeste?
BS: Da, jazz se forsira u Nemačkoj, što je meni, na primer, potpuno neshvatljivo, zatim su tu i Francuzi i Italijani. Ima dosta jakih jazz festivala po Evropi.
YC: Koji je poslednji na kom si ti svirao?
BS: Festival u Torinu.
YC: I kakvi su ti utisci o gradu?
BS: Bio sam dosta zauzet, pa nisam stigao mnogo da obilazim grad. Na primer, tamo je jedan od najboljih muzeja filma i veoma mi je žao što ga nisam posetio.
YC: Da li bi mogao da živiš u nekom gradu osim u Beogradu?
BS: Malo je mesta u kojima bih mogao da živim, ali kad bih morao, to bi bili Pariz, koji, da, jeste malo izvikan, zatim Berlin kao grad koji ima više od 700 pozorišta i koncertnih dvorana, baleta i opera, i Hamburg koji je prelep gradić na više kanala nego Venecija i koji nudi toliko mogućnosti. Često se ljudi oduševljavaju Barselonom, ali koliko god da je tamo Gaudi i koliko god da je sve prelepo, sebe ne mogu da vidim u tom gradu. Ipak mi je na prvom mestu život muzičara i umetnika, a na drugom da li ću da škljocam aparatom ili neću.
YC: A da nisi muzičar, šta bi bio?
BS: Pilot.
