Putopis
Ivana Ćirica
02. 07. 2010
Pozorišni putopis
Kolumbija: Mi do ovog veka tek treba da dođemo
Predstave jugoslovenskog dramskog pozorišta „Rasprava" i „Fedrina ljubav" gostovale su tokom marta i aprila na festivalima u Južnoj Americi - u Kolumbiji i Kostariki a glumci Anđelka Simić i Goran Jevtić specijalno za Yellow cab pričaju o onome što su doživelinekoliko hiljada kilometara zapadnije
Rasprava Pierra de Marivauxa u režiji Alexandru Dariea izvođena je pet dana u prepunoj velikoj sali Teatro Nacional La Castellana u Bogoti, a zatim je još pet dana predstava Fedrina ljubav Sare Kane u režiji Ive Milošević igrana u Teatru Gilbertu Alzate Avendaño, punom do poslednjeg mesta. Interesovanje je bilo ogromno, toliko da su mnogi odgledali predstavu na nogama, jer su karte planule. Posle predstave, publika je frenetično aplaudirala i ovacijama pozdravljala naše glumce.
Yellow Cab: Kako objašnjavate ovoliko interesovanje za srpsko pozorište i tako dobar prijem u Južnoj Americi?
Goran Jevtić: Festival u Bogoti ima veliku tradiciju, najreprezentativnije predstave iz celog sveta, panoramu svega što se na čitavoj planeti trenutno dešava, i interesovanje je, prirodno, ogromno. Osim toga, za njihovu publiku i kulturnu javnost, Srbija je jedna od zemalja Balkana i srednje Evrope s istorijom, nasleđem, te, ako hoćete, i problemima vrlo sličnim onima u Kolumbiji. Naravno, vrlo je značajna i činjenica da se na nekoliko prethodnih festivala Jugoslovensko dramsko pozorište kvalitetom i uspehom predstava pozicioniralo među ona svetska pozorišta za čije predstave karte planu čim uđu u prodaju.
Anđelika Simić: Ovo je moje prvo gostovanje na tom festivalu i zadivljena sam impresivnim, toliko bogatim, raznovrsnim repertoarom koji je okupio najbolje trupe i predstave iz celog sveta. Ceo grad uključen je u život festivala. Fascinantno je koliki broj ljudi pogleda sve predstave. Svako naše izvođenje bilo je pred punom salom. Uzbudljivo je to što je Fedrina ljubav svakim narednim igranjem bila pred više publike od prethodnog. Priča o dobroj predstavi brzo se širi. Čestitke su nam stizale i putem Facebooka. Evo citata poruke jednog gledaoca posle odgledane Fedre: „Jedna od najboljih, ako ne i najbolja predstava festivala. Sve čestitke glumcima i rediteljki. Doneli ste nam i pokazali toliko talenta. Kakve su šanse da vaše pozorište ponovo gostuje u našem gradu?"
GJ: Ono po čemu je kolumbijskoj publici prepoznatljiv naš teatar jeste izuzetna emotivnost igre, energičnost i strast koju vezuju za istok, a u isto vreme teme koje najčešće obrađuju probleme zapadnog čoveka. Taj spoj je ono što je njima najinteresantnije i najuzbudljivije.
GJ: Fedrina ljubav je predstava rađena u koprodukciji JDP-a i MESS-a iz Sarajeva, tako da je na prošlogodišnjem festivalu imala svoju premijeru kojoj su prisustvovali selektori raznih svetskih festivala, i odmah je pozvana na festival u Madrid, a zatim i u Kostariku i Kolumbiju. Znate, da bi jedna predstava imala svoj uspešan i dugovečan put, moraju da se podudare ili zadovolje razni faktori. Osnovno je da imate dobru, kvalitetnu predstavu, ali i da je uprava pozorišta podržava, neguje, da je vide kritičari, selektori, da otvori sebi festivalski put, da prevazilazi lokalno interesovanje i korespondiranje s publikom, da nema previše ljudi koji u njoj učestvuju (što nije uvek i nužan slučaj, ali je ovako daleko lakše), da scenografija nije preglomazna i zahtevna... i još mnogo stvari, do toga da imate i veze, poznanstva, da lobirate, činite protivusluge... mnogo je organizaciono komplikovanije od toga što se vidi i zna, a to je da je predstava odigrana tu i tu tad i tad.
YC: Da se vi pitate, koje biste predstave poslali na festival u dalekom svetu?
AS: Da sam član nekog tima koji bira domaće predstave za svetske festivale, izabrala bih: Pazarni dan Egona Savina, Dramu o Mirjani i ovima oko nje Ive Milošević i Svice Tanje Mandić-Rigonat.
GJ: Opredelio bih se, svakako, za jednu dečju ili teenage predstavu koja na savremen i primeren način tretira teme ljudi koji će uskoro biti odrasli, pa samim tim publika takozvanih velikih pozorišta. Poslao bih jednu predstavu mladog domaćeg pisca koji se bavi nama ovde i sada na istinit, verodostojan način (recimo da bi to bilo Odumiranje Dušana Spasojevića ili Drama o Mirjani i ovima oko nje Ivora Martinića), i treća predstava koju bih najradije poslao trenutno ne postoji, a bila bi to predstava s glumcima plesačima, muzikom uživo nekog od srpskih bendova u odličnoj koreografiji, sa fenomenalnim svetlima umesto scenografije, igrala bi se po halama, na scenama ili ulicama, imala bi istinsku pobunu i snagu i vizuelni identitet ovog veka i vremena. Ali, mi do ovog veka tek treba da dođemo.
GJ: Kad igraš na festivalu, to je nekako kao da igraš za reprezentaciju na svetskom prvenstvu. A tad se igra najbolje! S titlom nije lakše, naprotiv: kad nema titla, niko neće ni primetiti ako ste zamenili reč ili čak rečenicu, ali s titlom morate biti vrlo precizni, jer onaj ko vas prati na titlu ima tačan prevod bez ikakvih improvizacija.
AS: Nekako si „u vlasti" titla. Ako glumac pogreši, pa počne tekst iz nekog drugog dela scene, partner može nekako da nastavi i da zajedno improvizuju i „izvuku" scenu. E sad, kad je tu titl, sve to postaje neizvodljivo i pravo na takvu grešku skoro da i ne postoji.
YC: Bilo je i zanimljivih događaja, „anegdota", a tiču se uštede ljudstva...
AS: Zbog nemogućnosti festivala da našoj ekipi obezbedi boravak između dva gostovanja (festivala u San Hoseu i Bogoti), u jednom trenutku je celo naše učešće dovedeno u pitanje. Rešenje je nađeno u tome da se iskombinuju glumci iz dve predstave, tj. da oni iz Fedre uskoče u Raspravu, u uloge koje su ipak najmanje komplikovane i zahtevne. Tako smo nas četvoro morali da zamenimo kolege. Već na prvom igranju bilo je i više nego zabavno. U jednom trenutku, na samom početku predstave, podiže se impozantna scenografska konstrukcija koja ostaje gore do samog kraja. Podizanje počinje kad dva glumca (u ovom slučaju Goran Jevtić i ja) napuste tu letelicu. Međutim, zbog neke sitne greške na prvom izvođenju, podizanje je počelo pre nego što smo uspeli da izađemo. E sad, nastala je opšta panika i koprcanje, te smo u poslednjem trenutku, a sa zavidne visine, nas dvoje iskočili iz letelice spasavajući naše glumačke živote.
Kostarika, San Hose
GJ: Costa Rica u prevodu znači bogata obala, i ako biste posmatrali prirodne lepote i bogatstva, ona bi to uistinu i bila. Zemlja centralne Amerike između Pacifika i Karipskog mora, u prašumama, palmama, ananasima, cvećem koje više podseća na instalacije, sređenim putevima, čarobnim obalama. Nacionalni parkovi u kojima vas u gondolama voze po prašumi na nekoliko nivoa, tako da u jednom trenutku prašumu gledate iz visine, a na površini vas čeka grad mrava gde se smestilo oko deset miliona njih s kraljicom i ženkama koje jedine rade, a mužjaci služe samo za oplodnju. Neverovatne životinje, rastinje staro stotinu godina. Vrući Pacifik i uživanje, duge plaže s palmama ili na istoku „čarobni" svet Jacka Sparrowa. Na sve to, naići ćete na gradove dovoljno prljave i ružne da održite ravnotežu u uživanju. U gradovima su lepi ponovo samo parkovi u kojima bambusi i papagaji žive kao domoroci, jezerca i ostrvce nasred njih, dovoljno veliko za kameni sto i klupe na koje, ako sednete da igrate karte, odmah će vam se pojaviti policija da vam to zabrani kao i mnoge druge stvari... U barovima cvetaju prostitucija, kocka, pedofilija, alkoholizam i narkomanija, a u većinu ulica ne smete da zalazite od prvog mraka, mada je mnogo i onih koje se ne posećuju ni za dana. Grad zamire već oko 10 uveče i budi se oko pet izjutra... Kao što rekoh, priroda je čarobna!
AS: San Hose je kao jedna velika favela - ružan, prljav i zao. Kolega Bojan Lazarov prekrstio ga je u San Haose. Postoje svetli momenti grada. Ono što izdvajam kao lepotu boravka tamo jeste odlazak na Pacifik, kupanje u okeanu, ručak uz zalazak sunca „okeanskog", kao i najlepše proveden dan tokom cele turneje - poseta našem počasnom konzulu Stanku i njegovoj ženi Maji! Gostoprimstvo kakvo se samo poželeti može. Božanstvena hacijenda s bazenom, prelepim travnjakom, baštom, muzika za đusku - merenge, baćata, salsa, biftek sa roštilja, odlična vina... I na sve to - predivni ljudi, fenomenalni domaćini, poznanstvo za ceo život. Hvala im beskrajno!
GJ: Sva ona lepota od prirode, al' još i gradovi pride. Bogota zvanično ima oko osam, a nezvanično oko jedanaest miliona stanovnika (tako velika razlika javlja se, naravno, usled nemogućnosti da se po favelama uradi popis stanovništva).
AS: Čaroban grad! Ogroman, šaren, sunčan, zavodljiv... Nalazi se na 2.600 metara nadmorske visine. Grad je savršen spoj evropskog i latinoameričkog stila.
GJ: Metropola od crvenih cigala i ulica sa arhitekturom Holandije i Španije, stanovima u kojima je jedan ceo zid u staklima, neboderima i udžericama do njih, vilama i favelama kao Pepeljugom i ružnim sestrama, katedralom starijom od severnog kontinenta, opasana brdima i prašumama koje vas stalno podsećaju na blizinu gerile i narkokartela. Ako mislite da Kolumbija živi od kokaina, grešite, živi od izvoza cveća. Boterov muzej i muzej zlata pretkolumbijskog perioda svakako su stvari koje je čine posebnom. Boje kuća, prozora, vrata i unutrašnjih dvorišta - kao da ste u Meksiku. Pokretne telefonske govornice u kojima su mobilni telefoni vezani lancem, te vi telefonirate na ulici, platite i idete dalje, prodavac jagoda na kolicima s megafonom, desetine malih pijaca s garderobom ili indijanskim ćupovima, kipovima, nakitom, panama šeširi na sve strane, topao srdačan narod koji će vam u svemu pomoći, pod uslovom da govorite španski, jer engleski ne funkcioniše. Meksički restorani, domaća kuhinja i dva vrlo popularna restorana - Pančevac i drugi, u centru kod koride, Beograd - domaća rakija, sarmice u zelju, ajvar, pite, ćevapi, sarma, proja, slike Beograda i starogradska muzika. Bogatstvo i siromaštvo, velika vlaga i proređenost vazduha, boce s kiseonikom u pozorištu i na javnim mestima za posetioce, hiljade turista, a u dane festivala hiljade glumaca tehničara, pisaca, producenata, televizija, koreografa, muzičara... sve na festivalu i sve u slavu pozorišta. Raj! Radionice, pitanja o Balkanu, ratovima, šta umetnost može, sme, razgovori, razmenjeni mailovi, želje i, naravno, žurke do jutra, a onda svi na kiseonik!
U svemu tome je i značaj festivala. Ljudi koje srećemo, s kojima razgovaramo, koje gledamo i koji nas gledaju na sceni isti su kao i mi ovde - ljudi koji se pojavljuju u medijima čija se reč čuje i ima neki odjek. Svi oni i svi mi kad se vratimo, prenosimo glas o nekim drugim kulturama, običajima, kvalitetima ili manama, o lepoti i dubini razmenjivanja, tako da kad se ubuduće u nekom kontekstu povede reč o nama, sedeće, siguran sam, neki ljudi koji će govoriti kako su jednom negde upoznali neke gotivne srpske glumce... i to je najbolji način, i to je ono što nazivaju most.
Posle Bogote, predstava Fedrina ljubav pozvana je na festivale u Meksiku i Italiji, a dalje to sve ide nekim prirodnim tokom.
