11. 09. 2010

YC oko sveta

Berlin, night life in a daytime - iliti posetili smo Berghain

Sad kad više nema viza, častite se odlaskom u najpoznatiji berlinski klub „Berghain", osetite sirov seksualni naboj na podijumu, ili doživite da vas neko startuje - ono što su Srbi zaboravili da rade kad uveče izađu

Piše: Mihailo KOTARAC

HRANA PRE SVEGA

Probudio sam se u dvanaest sati, što i nije tako strašno kad pomislim da sam u pet do devet legao u krevet. Oba puta pogledao sam na sat. To potpuno odgovara predrasudi da su Nemci „tačni". Moglo bi se zaključiti da sam dobro integrisan. Berlin, zapravo, i ne podleže tom stereotipu, iako gradski prevoz funkcioniše besprekorno i „u minut".

Pre 12 vrlo retko jedem nešto konkretno, uglavnom voće i ponekad povrće, ali sam jutros na stanici Zoo (čita se Co - dugosilazni akcenat na 'o'), tamo gde su pre nekoliko decenija Christiane F. i ekipa jurili da završe jedan Schuß, sa apetitom pojeo kolač s makom. Srećom, Kamps (lanac pekara) radi, tako da po standardnim cenama može nešto da se pojede. Inače, na stanici Zoo „deru", i to toliko bezobrazno da sam jednom prilikom za dve flaše vode platio šest evra.

Do ove centralne stanice u zapadnom Berlinu došao sam iz istočnog dela grada linijom S75. Relacija Ostbahnhof (iliti Istočna stanica) - Zoo pređe se nedeljom ujutro za oko 15 minuta, mada se, iskreno rečeno, ne bih oslonio na sopstvenu moć procene nedeljom ujutro.

Ta stanica je lepša, modernija, izgleda futurističkije, veća je i funkcionalnija, na kraju krajeva i novija. Isto, nažalost, ne važi i za okolinu, koja je klasična, obnovljena i „poboljšana" socrealistička, bez mnogo mašte. Nasuprot tome je okolina stanice Zoo, pravi komšiluk železničke stanice u višemilionskom glavnom gradu. Ima nas raznih. I to je dobro.

U blizini Ostbahnhofa takođe se može kupiti Döner, što je pored kobasice s karijem još jedan tursko-grčko-berlinski „nacionalni" specijalitet, i nije loše pojesti jedan ujutro posle klubovanja. Prijateljski savet je da ne kupujete onaj jeftiniji od dva i po evra i, ako je ikako moguće, kupite ga uvek u zapadnom delu grada. Iskreno, isto važi i za Currywurst (iliti kobasica u kari sosu) - ja je ne volim, tako da je i ne jedem (prečesto), ali priča se po komšiluku da je zapadnjačka bolja.

photo

STIGLI STE PRED KLUB

Do Istočne stanice od Berghaina treba tričavih pet minuta hoda bez zadržavanja. Ispred kluba je i taksi stanica, ali prevoz funkcioniše zaista besprekorno, a taksi baš i nije džabe. Red ispred kluba u osam ujutro je oko 100 metara kraći nego u četiri sata, dakle, nešto preko pedesetak metara, i čeka se verovatno „samo" pola sata. Na jutarnjem suncu mogu se prepoznati dve grupe posetilaca: oni neispavani koji posle duge noći traže sklonište iza debelih zidina kluba, i oni sveži, tek ustali iz kreveta, vrlo motivisani za jutarnji clubbing. Obe grupe imaju zajednički cilj: proći eye check vratara koji je u međuvremenu postao institucija.

Čovek je, inače, fotograf po profesiji, ali eto, radi i na ulazu u klub. Ima nekoliko pirsinga na licu i polovinu lica tetoviranu. Obučen je u belo-sivu kombinaciju i kao da redovno čita Dazed and Confused. Nosi odlične lakovane cipele. Ostavlja utisak opasnog ali perfektno negovanog muškarca koji s pomalo ciničnim osmehom pijucka svoj koktel i gotovo da uopšte ne govori. Za jedne Kerber, za druge sveti Petar. Ko može da uđe, a ko ne, objašnjava isključivo pogledom koji ostali vratari savršeno razumeju i sprovode u delo. Koliko god frustrirajuće zvučalo, gosti se uglavnom ne bune, već se jednostavno okrenu i odu. Drugačije ne može ni biti.

JEDNOM KADA UĐETE...

I pored ogromnih prozora u velikom antreu postoji samo veštačko svetlo. Kroz vrata koja vode nazad u realnost vidi se dan. Iz perspektive gostiju i fanova kluba, to je ta čuvena svetlost na kraju tunela koju treba izbegavati. Debeli betonski stubovi i metalne konstrukcije u prizemlju drže petnaestak metara visok plafon (koji je ujedno i pod prvog nivoa). Na betonskim sofama čistih geometrijskih oblika sedi tek poneko. Mali je broj onih koji žele da čuju svoje misli i sve izgleda tako kao da se ništa ne dešava. Odozgo dopire zvuk bas-linije. Nije potpuno jasno da li je tih nekoliko posetilaca koji sede već bilo tamo, ili će tek krenuti u pravcu zvuka. Metalne masivne stepenice tamnosive boje vode na prvi nivo upravo ka tom zvukom ograđenom prostoru. Ka Berghainu.

Ime kluba je, zapravo, kombinacija delova imena dva dela Berlina: Berg (od Krojcberg) i hajn (od Fridrihshajn) - kao kada bi, recimo, u Beogradu postojao klub Zvečar (od Zvezdara i Vračar). I tu se završava svaka moguća paralela, jer je Berghain (a i Berlin), zapravo, state of mind. Ranije je tu bila toplana koja je snabdevala dobar deo istočnog Berlina. Teška industrija, cevi, instalacije, kablovi, stare lampe - sve je ostalo i doprinosi distopičnom izgledu idealnom za mizanscen jednog nivoa CounterStrikea.

Betonski zidovi i „izlomljene" metalne stepenice formiraju, moglo bi se čak reći, neku vrstu lavirinta. Sofe okačene lancima vise sa 18 metara visokog plafona i međuplafona. Stakleni pregradni zidovi i metalne ograde i kapije i jedan mali most odvajaju bar od prilično mračnog podijuma za igru. U ritmu minimal tehna tek pokoji snop pokretne prigušene svetlosti, koja pada s metalnih konstrukcija, preseče gustu maglu, čiju pozamašnu zapreminu vrlo revnosno ispuštaju i dim-mašine. Sami ili u malim grupama ljudi se pokreću u istom ritmu.

Prostora za velike igračke egzibicije nema, jer su tela pribijena jedno uz drugo. Što namerno, što slučajno. Devojke u bikinijima ili malim topovima, dečaci u majicama na bretele ili bez njih. Trenje u ovoj grupi tela proizvodi vrstu energije koju do sada nisam osetio ni u jednom klubu. Pretpostavljam da je to jedna od stvari koje ljude privlače u Berghain. Neke verovatno i odbija. Na obodima podijuma, s leve i desne strane, kao i sa frontalne strane na kojoj je DJ, postavljeni su ogromni zvučnici pred kojima vam poigravaju unutrašnji organi. Sve se odigrava na oko 200 kvadratnih metara.

Dugački betonsko-gumeni šank sa desne strane odvojen je od podijuma staklenim zidom. Gužva u ovom delu nije velika i ogromne bele sveće na masivnim metalnim svećnjacima daju tek toliko svetlosti da vam barmen sa usana može pročitati šta ste poručili. To je sasvim dovoljno.

Mali, srednji i veliki prolazi i hodnici obezbeđuju dovoljno prostora za sve „zakulisne" radnje, iako u ovoj realnosti ta kategorija gotovo ne postoji. Jednostavno ostavite predrasude na ulazu u klub, jer će vas tamo sigurno čekati kada se odlučite na korak unazad.

photo

NA SPRATU

Iste metalne stepenice kojima se odavde vidi početak ali ne i kraj, i obrnuto, vode na sledeći nivo - Panorama Bar. Ritam je nešto sporiji i ne tako sirov, ima više svetla i ponekad iz zvučnika dopre pokoja kratka vokalna deonica. To malo opušta atmosferu. Za prisustvo boja staraju se dva velika oslikana platna iznad i iza šanka kojem se može prići sa svih strana. U pitanju je, dakle, optička varka. Klasičan podijum za igru kao da ne postoji, jer publika igra i tu i tamo i ovde i onde. Energija je potpuno drugačija od one u samom Berghainu.

Definitivno manje seksualna. Ne bih se usudio da kažem da je razvodnjena, nego jednostavno drugačija. Na ovom nivou nalaze se dve prostorije za pušenje, ili je to jedna s više ulaza. Nije mi do kraja jasno. Ovde se može razgovarati i neće proći mnogo dok vas neko ne startuje ukoliko ste mu simpatični. Vrlo otvoreno i vrlo bezobrazno najverovatnije će pribiti svoje telo uz vaše i nešto vam šapnuti na uvo. Verovatno je ovakvo ponašanje logičan nastavak, odnosno ventil za maločas pomenutu energiju sakupljenu na plesnom podijumu u Berghainu. Ventil za one malo stidljivije. Potpuno je nevažno da li ste strejt ili gej, transseksualni ili lezbijka: ako se nekome sviđate, startovaće vas. Na vama je da objasnite svoju poziciju ili da se jednostavno prepustite. Ionako vas neće pustiti ako ste mlađi od 18 godina, što po defaultu znači: tvoj život - tvoja stvar, ili bolje rečeno, tvoj život - tvoja odgovornost.

Iz Panorama Bara vidi se šta drugo do panorama Berlina. Pogled se pruža u pravcu Fridrihshajn-Krojcberg. Berlin se budi, a zapravo i ne spava.

JUTRO JE, GDE SAD?

Logičan nastavak večeri, pardon, jutra, jeste odlazak u vrt. Mesto za chillout koje vredi posetiti isključivo s veoma tamnim naočarima. Ne činite sebi to da bez njih izađete na sunce. Navići ćete se, naravno, posle izvesnog vremena, ali poštedite i sebe i druge te vrste traume i stresa, jer ovde nimalo ne važi ona stara „ko se sunca krije bolje da ga nije".

Iste te naočari dobro će vam doći i kada budete kupovali onaj Döner s početka teksta ili nešto drugo na putu do kuće.

Oceni ovaj članak

Komentari (1)