21. 01. 2011

Laos - Na krovu sveta

„Za zalazak sam opet pila cooler u istom baru pored mekonga. volim male rituale na putu. divno je imati „svoje mesto" daleko od kuće", Kaže za YC, Nataša Marković

Nataša često putuje: Argentina, Meksiko, Maroko, Nepal, Kambodža, Tanzanija, Senegal, Kongo, Kinšasa... Na putovanjima vodi dnevnik. Dozvolila nam je da zavirimo u odeljak o Laosu.

VIJENTIJAN - KONZUMIRANJE KOMUNIZMA

Konačno sam ušla u avion. Bangkočki aerodrom je smrt za novčanik. Prvi put letim Thai Airwaysom. Reklama kaže da je „mek poput svile". U avionu su nas poslužili kolačem od tapioke - ne može biti mekši. Zapamtila sam taj ukus još pri prvom susretu s kulinarskim Tajlandom, u restoranu Blue Elephant u Bejrutu. Dva sata posle tapioke stižemo u Laos, tačnije, u prestonicu, Vijentijan. Komunizam me je sačekao već u redu za vizu. Svi su u nekim staromodnim zelenim uniformama. Čekaonica je malo fucnuta i sve ide strašno sporo. Popunjavala sam brdo papira. Odličan uvod za laosku svakodnevicu. Svuda, jedan pored drugog, čuče budizam i socijalizam.

Nedelja je. Vrelo poslepodne u „crvenom" Vijentijanu izgledalo je sablasno. Nikog živog na ulici, a govorimo o glavnom gradu - doduše, s najviše 300.000 stanovnika. Nigde nema ni solitera. Mislim, ipak dolazim iz Bangkoka, Spidermanove kuće u jugoistočnoj Aziji, i to već deluje neobično. Čak je i moćni Mekong skoro presušio, nije ni stoti deo one reke iz kišne sezone.

Dan drugi u Vijentijanu, i ja nastavljam da konzumiram komunizam, tek da se podsetim detinjstva. Imaju ludački Muzej revolucije. Onda malo shoppinga, da se očistim od socijalizma. Predvečerje je vreme za people-watching, moj omiljeni sport. Ovde mnoge žene liče na Oliveru, moju sestru bliznakinju. Laošani, oni malo imućniji, uveče vole da piju cooler. To je ružičasto gazirano piće od vina sa sokom od jagode. Prija u tropima. I zalazak sunca je, prema očekivanju, bio coolirajući. Odličan uvod u masažu - dvadesetak puta jeftiniju nego u Srbiji. Ono što su mi ponudili kao „tradicionalnu laosku masažu", u stvari je tajlandska. Ipak, Tajlanđani to rade mnogo bolje.

Sutradan sam se spakovala. Ali, nije Laos slučajno na Orijentu. Otkazan let i pomeren za sledeći dan. Vratila sam se u neki jeftiniji hotel, po preporuci taksiste. Fini čika. Laošanin. A hotel, krš... svi su slatki, iako su na kraju hteli da me izvaćare za neki telefonski račun od 3.000 kipa, a ja nisam ni pipnula telefon. Imala sam i živi dokaz. Na svakom spratu hotela bila je po jedna krupna teta, više da stražari nego da počisti. Komunizam.

Neplanirani višak vremena popunjavam sa još komunizma i krećem u kuću njihovog druga Tita, koga zovu drug Kyson. Nema taksija i jedina alternativa jeste rasklimatani tuk-tuk. To je motocikl s prikolicom za mušterije. Ima klupice sa obe strane. Kysonova kuća je ludilo. Nalazi se u bivšoj bazi CIA. Kad su isterali „američke kolonijaliste", uselio se drug Kyson. Navodno, u skromnoj drvenoj baraci sve je ostalo onako kako je bilo u trenutku njegove smrti, novembra 1992. godine. Živeo je u zapanjujuće skromnim uslovima. Na podu svake prostorije je linoleum, vrlo tanak. Imao je polupano lonče za čaj, izubijano sa svih strana. Mislim da čak ni moja baba takvo nije čuvala, ili je njime, možda, hranila kokoške. Za zalazak sam opet pila cooler u istom baru pored Mekonga. Volim male rituale na putu. Divno je imati „svoje mesto" daleko od kuće.

Repriza napuštanja Vijentijana bila je mnogo uspešnija. Let su pomerili za samo osam sati. U avionu su nam poslužili neke predivne krofne, kao bakine, sa džemom od pomorandže, i komunističku vodu koju sam otvarala dvadesetak minuta. Pogibija. Videla sam i druge putnike koji su bili istu bitku s pakovanjem koje je primerenije bojnim otrovima. Sletesmo u Ponsavan. Zgrada aerodroma sigurno je najmanja koju sam ikad videla. I malo je brrrrr. To sam znala. Vadi jakne.

PONSAVAN -  GRAD DUHOVA

Krofne se brzo vare i pronalazim jedini indijski restoran. Strašno je hladno, a nemaju koncept prozora - kao ni noćnog života. Ponsavan u devet uveče liči na grad duhova. Glavne znamenitosti su polja ogromnih kamenih „činija", koje su najverovatnije bile grobnice, ali iz daljine liče na posuđe, pa se zapatilo kuhinjsko ime. Šta god da im je bila svrha, prelepo izgledaju na brdima oko Ponsavana. Vodič, po imenu No, bio je presladak. On je iz plemena Hmong. Oni su manjina, govore drugi jezik, mrze komunizam i ne mešaju se s Laošanima. Mislim da se baš i ne vole. Na poljima „činija" sreli smo i grupu budističkih monaha. Laošani vole da se rukuju, ali kad sam jednom monahu pružila ruku, rekao je da ne sme da dodiruje ženu.

No mi nije dao da se udaljavam od uske staze, iako je predeo predivan. Brat mu je poginuo u polju od neeksplodirane „bombice". Ponsavan je čuven po kasetnim bombama koje nisu eksplodirale kada su Amerikanci bombardovali Laos tokom Vijetnamskog rata. Ova polja još se čiste - mnogo je tih bombi. Dok smo razgledali proplanke sa „činijama", u daljini je eksplodiralo par bombi. Čula se eksplozija i videli smo dim. Kada u Ponsavanu date donaciju organizaciji koja uništava te bombe, oni vam daju majicu. Dobila sam dve majice.

LAOSKA SELA - ZLI DUHOVI I DOBRA HRANA

Sledećeg jutra sam se spakovala i sišla u pokretnu „kućicu", sivkasti kombi. Tu je i čitava ekskurzija Laošana. Vodič Vong poveo je sa sobom ne samo ženu već i njenog brata. Idemo u planinski deo Laosa gde turisti retko zalaze. U prvom selu plemena Hmong, gde pocrkasmo od zime, nasred seoskog puteljka rvali su se Hmong i Hmongica, stari oko 25 godina. On je hteo da je odvuče u svoju kuću, što nije bila i njena ideja. Posle nekoliko minuta tu se skupilo pola sela. Dobili su predstavu za „dž". Muškarci plemena Hmong mogu imati nekoliko žena. Ako im se neka svidi, oni je jednostavno odvuku u svoj dom. Dozvoljeno je rvanje i cimanje, ali ne i udaranje.

Mi u zimskim jaknama. I Vongu je zima, a deca bosa, gola i preslatka. Osamdeset odsto stanovnika Laosa živi na selu. U jednom od sela naleteli smo na benzinsku pumpu. To je brvnarica sa dva ogromna šejkera, svaki sa crevom i menzurom kakvu sam videla jedino u hemijskom kabinetu. Neka deca sačekivala su nas sa suzama u očima. Nema televizije i nikada se nisu susreli s belom rasom. Ja im verovatno dođem kao albino. Još crvena kosa. Šok za klince. Ajoj!

Insistirala sam da idemo da vidimo Budinu pećinu koja je bila u selu Ban Tam, 11 kilometara od glavnog puta. Vong je tvrdio da tamo nema ničega i bio je krajnje sumnjičav prema Lonely Planet vodiču za Laos. Jedva smo je našli, ali Vong je ipak morao da prizna da nije bio u pravu. Sve je ličilo na mali Diznilend. Pored Bude, ispred pećine su bile šarene skulpture Hanumana, Ganeše i neke cice, koja je verovatno bila hinduistička boginja, jer niko u „ekskurziji" nije znao o kome se radi. To ih nije sprečilo da joj se mole.

Posetili smo i susedno selo i ušli u kompleks hramova koji je izgledao kao kućica iz priče o Ivici i Marici. Strašno su infantilni. Meštani su nam zamerili na poseti i tvrdili da smo doneli zle duhove, mada, postali su mnogo prijatniji kada su Vong i ekipa kupili pačja kuvana jaja s patkicama unutra. To je specijalitet koji ne mogu često da priušte u gradu. Na kraju mi je bilo žao što i ja to nisam probala, iako mi je u prvom trenutku ta ideja delovala morbidno. A kao nije morbidno da jedemo njihove mame i tate.

Svratili smo u Sam Nui. To je nešto kao njihov Drvar, sve s pećinom u kojoj je drug Kyson živeo dok su ga Amerikanci bombardovali. Probala sam preukusne loptice od pirinčanog brašna s prazilukom i šećerom. Teta Laošanka ispržila ih je u plehu s rupama na moje oči. Ignorisala sam patkice.

PRABANG - JEDAN OD NAJLEPŠIH GRADOVA AZIJE

Sledećeg jutra put je počeo prelepim pejzažima. Beskrajni, paralelni lanci planina s vrhovima koji su izvirivali iznad oblaka. Osećaj zaustavlja dah. Kao da ste na krovu sveta. Stali smo i da pojedemo supu s pirinčanim nudlama i povrćem. To nam je često bio glavni obrok na putu. Ne služe so i biber. Ali, zato svi u supu stavljaju šećer, sos od ribe, sirće i sos i pastu od čilija, sve sa semenkama. Poželjno je dodati čili do suza. Njami.

Usput je, na moju sreću, postajalo sve toplije. Bila je noć kada smo stigli u Luang Prabang, bivšu prestonicu Laosa i jedan od najlepših gradova Azije. Traženje hotela nije bilo jednostavno. Grad je pod zaštitom UNESCO-a i svi hoteli su vrlo mali, sa samo nekoliko soba, da ne bi kvarili ambijent. Prošlo je deset kada sam konačno našla sobicu. Večera na brzinu. Svi restorani i kafei moraju da budu zatvoreni i ispražnjeni pre jedanaest. Komunizam i borba protiv seks turizma. Laos su nekada zvali „javna kuća Indokine". Žene su im niske i krhke, ali vrlo skladne i, ako je verovati knjigama, izuzetno liberalne.

Luang Prabang ima somnabulnu atmosferu. Možeš tu ozbiljno da zabodeš. Liči malo na Katmandu. Prestonica Nepala je šarmantnija, ali Lunag Prabang je mnogo mirniji i opušteniji. Glavna ulica je jedno veliko pospano licidarsko srce. Lepše budističke hramove nikada nisam videla, a ima ih bezbroj. Nezgodno je što čovek mora da se izuva na ulazu u hramove, ali smrzavanje se isplatilo. Jarkocrveni zidovi hramova oslikani su malim zlatnim Budama. Njih je na hiljade, a u centru hrama je Buda grande. Spokojno te gleda s visine. Pozlaćen je, oči su mu od sedefa (sa crnim zenicama) i ima velike uši - to je jedan od znakova po kome se prepoznaju „probuđeni" u nebeskom miru.

Otvorena pijaca bila je kobna po mene. Usrećila sam mnogu seljanku. I to sve noću, pod sijalicom. Svašta je završilo u rancu. Kape za decu, odevni predmeti različitih etničkih grupa (Hmongovi su ipak najtalentovaniji)... Minđuše su „pale" poslednje večeri. I par ogrlica. Ma, neću se svega setiti. A malo me je i sramota, iako je sve bilo neverovatno jeftino. Trebalo je to spakovati, a kapaciteti (čitaj: dve torbe) već su bili puni. Uvek je tako na putu. Pakovanje je patnja, a deru za višak prtljaga.

Nisu nas poslužili kolačem od tapioke u avionu. Šmrc.

Oceni ovaj članak

Komentari