Maja Miloš: Film nije ispao kao što sam očekivala u startu. Nalazim da ima mnogo više slojeva u sebi. Poenta nije bila da napravim eksplicitan, već intimni film. Ljudi zaista reaguju na njega bez obzira da li im se sviđa ili ne. Ono što mi je najinteresantnije je da se pominje socijalna situacija u Srbji. To ne mora da bude film o socijalnim problemima u Srbiji, već na kojem nivou socijalne piramide su ovi konkretni ljudi u filmu. Videla sam mnogo klipova na YouTube-u o nasilju i sexu kod mladih, i to me je zainterasovalo i pokrenulo. Htela sam da to bude ljubavna priča, jer zbog sve te njihove eksplicitnosti koja je tako sirova mene je zanimalo da li tu može da se nađe ljubav. Nisam htela da napravim osuđujući film već da prikažem intimnu priču.

Izgleda da ste prikazali tinejdžere onakve kakvi jesu a ne kako ih odrasli vide.  Da li ste radili sa njima na scenariju?

MM: Napisala sam scenario nakon što sam sama mnogo istraživala. A onda i na kastingu. Razgovarala sam sa mnogo mladih ljudi. Razgovarala sam o njihovim problemima i iskustvima u njihovoj okolini. Kasting je trajao dve godine i za to vreme sam stavila u scenario mnoge autentične priče i prepravila dijaloge. Zaista smo napravili priču zajedno.

Kako ste radili sa glumcima?

MM: Pokušala sam da radim sa 18- i 19-godišnjacima a to je sasvim druga generacija. Oni mi nisu dali sirovost koja mi je trebala. Kada sam samo videla 14- i 15-godišnjake odmah sam znala gde se moj film nalazi. Oni su stvarno sveži i imaju prava životna iskustva iz svoje okoline, znali su o čemu je film u stvari, koji su problemi i šta se dešava.  Imali smo mnogo proba, svakodnevno mesec dana. Zaista sam htela da ne osuđuju svoje likove jer oni nisu bili istog porekla, imali smo mnogo poverenja jedni u druge i otvoren odnos. Mnogo smo improvizovali na probama ali kad smo došli na set sve je bilo zacrtano. To je bio dug proces i oni su se iskreno stopili sa svojim ulogama.

Vaša glavna glumica Isidora Simijonović je bila neverovatna. Da li je glumila negde ranije?

MM: Ne ovo je bio njen prvi kasting. Čim sam je videla znala sam da je ona ta. Imala je 14 kad sam počela sa snimanjem. Bila sam vrlo otvorena sa njom i sa njenim roditeljima. Nisam ništa sakrivala od njih. Za mene je bilo pozitivno razgovarajući sa njima, oni su bili upoznati sa svime o čemu se radi u filmu.

Scene seksa su šokirale neke ljude. Napomenuli ste da mladi glumci nisu bili goli niti  su učestvovali u tim scenama?

MM: Da koristili smo dublere, proteze, efekte, zaista smo to dobro osmislili. Takođe to nisu samo seksi scene čitav razvoj njihovih odnosa ide putem seksa. Iako nisu bili goli u tim scenama mladi glumci su ipak bili izloženi ekplicitnim temama.

Roditelji nisu imali ništa protiv toga?                                                                            

Ja sam razgovarala sa  roditeljima veoma veoma otvoreno o svim scenama i dijalozima. Htela sam da pokažem moje viđenje stvarnosti  o tome šta se dešava u Srbiji. Za mene bi bila pornografija da ne pokažem to. Napravila sam film o tinejžerima koji su potpuno u seksu, to je glavna stvar o kojoj oni razmišljaju. Ne pokazati to bila bi laž. Kada su deca videla film po prvi put sa svojim roditeljima bili su oduševljeni. Majke su plakale, govorili su kako  je ovo dirljiva priča. Za mene je bilo veoma važno da pokažem kako ljudi ponekad u teškim uslovima izražavaju svoje emocije na grub način. Ali takođe sam htela da pokažem da su ipak puni ljubavi.

Šta možemo da očekujemo dalje?

MM: Sigurna sam da želim da napravim socijalni film i da se bavim sexualnošću u muško ženskim odnosima, za šta sam veoma zainteresovana.

Novi film prikazuje profesora nemackog jezika Vujića (Aleksandar Berček) i razred maturanata Prve muške gimnazije u kojoj su zajedno u klupama bili Mihailo Petrović - Mika Alas, Jovan Cvijić, Jaša Prodanović i drugi kasnije poznati naučnici, umetnici, diplomate.

"Ti ljudi su imali priliku da u Srbiji koja je tada nastajala zauzmu značajne pozicije i dokažu svoje vrednosti. Ta je generacija stvarno bila zlatna", istakao je Biković, koji igra Miku Alasa.

On je napomenuo da je danas slično u sportu, jer je Srbija u vrhu različitih disciplina.

"Ne bih tačno znao da kažem koji je ključ, ali ono što je sigurno jeste da smo mi jako talentovan narod koji ima bogato nasleđe i bogatu istoriju i da smo nekako genetski 'kondenzovani' zbog te ruže vetrova na kojoj smo stekli to nasleđe, zbog lokacije na kojoj smo živeli gde su nas mnogi gazili".

"Negde se kondenzovalo to iskustvo i nasleđe predaka i talenat da se desi da u jednoj generaciji, u jednoj učionici imate takve briljantne umove", dodao je on.

Za svoj lik je rekao da je "najlepše što takvi ljudi ne shvataju sebe mnogo ozbiljno, onda daju rezultate i u tome je veličina".

"To je kao kad gledate vrhunskog sportistu ili balerinu koja se prosto igra, jer je do te mere savladala elemente. Mika Alas je držao matematiku u malom prstu i on se prosto igrao, mogao je da priušti sebi da bude nestašan, da ide noću da lovi soma i da posle učestvuje u kreiranju zakona o ribolovu, onda je svirao violinu sa svojom bandom 'Suz' na svadbama iako ga je već uveliko stigla slava naučnika", ispričao je Biković.

"Mislim da je u tome veličina - biti veliki, a ostati na zemlji", poručio je on, dodajući da se i sam igrao na snimanju kad god je mogao.

"Trudim se da zadržim igru i da to bude razlog što se bavim glumom, a ne popularnost, koja je nusprodukt, isto kao i uspesi, beneficije", rekao je glumac koji se proslavio ulogom legendarnog fudbalera Tirketa u filmu "Montevideo Bog te video".

Prema njegovom mišljenju, i "Šešir profesora Vujića" može da bude hit.

"Malo je više orijentisan na stariju publiku, ali to ne znači da mlađa neće moći da ga gleda. Ima reminiscencije na televizijsku dramu u kojoj je profesora igrao Pavle Vujisić. Mislim da će starija publika biti oduševljena jer nudi tu vrstu nostalgije, a i ceo film je nostalgičan, vraća vreme na generaciju koja je živela pre 120 godina", objasio je on.

Posle dva filma iz epohe ne bi voleo da ga doživljavaju "kao starovremenog momka u braon kostimu, da igra samo određene tipove iz prošlog i pretprošlog veka", ali ne deli filmove na istorijske i savremene.

"Biram lik na osnovu toga kakva je poenta priče, pa onda kakva sam ja melodija u okviru nje", rekao je on.

Biković igra i u pozorištu, u drami "Zbogom SFRJ" u Ateljeu 212, a na pitanje koju ulogu priželjkuje odgovorio je - Ričarda Trećeg.

"To je čovek koji je uspeo da iskoristi najnepovoljnije uslove u svom životu i karijeri i da ih okrene u svoju korist. Taj fenomen mi je interesantan, bez obzira što je to negativan primer iskorišćavanja okolnosti. Interesantno mi je da se bavim time kako zlo može da deluje tako primamljivo", rekao je on.

"Ja dobro i lepo često poistovećujem, mislim da je lepo vesnik dobra, kao što je Dostojevski rekao: lepota će spasiti svet, ali onda me interesuje šta je to u zlu što mami čoveka, što ga tera da pomisli da ga zameni sa dobrim, jer zlo ne može da funkcioniše ako se predstavi kao zlo, nego se uvek predstavi kao dobro", izjavio je Biković.

On je zamerio što naša pozorišta nemaju precizno profilisane repertoare, na primer tako da se Narodno pozorište orijentiše na klasike, Šekspira, Čehova i da ih radi na klasičan način.

"Svako pozorište trebalo bi da ima svoj repertoar, onda bi i glumac, a i publika znali šta mogu da očekuje. Ovako, odete u jedno pozorište i gledate neku predstavu koja mu uopšte ne pripada, ne znate zašto se to pozorište tako zove", ukazao je on.

Š to se tiče mogućnosti za rad, ocenio je da ima dosta mladih glumaca u pozorištu. "Oni će za desetak godina nositi repertoar. Zato svaki pametan upravnik zove mlade glumce, a i jeftiniji su", primetio je Biković.

On trenutno radi na drugom delu fima "Montevideo, Bog te video", čiji će prvi deo, ali kao televizijska serija početi da se emituje narednih dana.

"Gledaoci će moći da uživaju zato što ima puno scena koje nisu ušle u film. Serija je bila naš glavni produkt", istakao je Biković prisećajući se kako se reditelj Dragan Bjelogrlić "hvatao za glavu" u monatži kada je morao da izbacuje odlične scene koje zbog dužine nisu mogle da uđu u film.

Finčer je, u intervjuu agenciji AP, rekao da je oduševljen što je tako mračan materijal postao globalna senzacija.

"To je ohrabrujuće. Čini mi se da priče koje se meni dopadaju možda mogu da budu interesantne i drugima", rekao je on.

Finčer je do sada snimio osam filmova. Iako nije bio preterano uspešan na blagajnama, niti je dobio Oskara, bio je nominovan dva puta za nagradu Američke akademije za film i u svetu je priznat kao jedan od najtalentovanijih reditelja.

Filozofska crta koja se provlači kroz sve njegove filmove veliko finale doživela je u filmu "Sedam" kada lik, koga glumi Morgan Friman, kaže: "Ernest Hemingvej je jednom napisao da je svet lepo mesto za koje se vredi boriti. Slažem se sa drugim delom".

"Više me interesuje priča perverznjaka. Mislim da sam rano u životu napravio izbor. Dok svi žele eskapističku zabavu, ja sam voleo da se bavim stvarima koje se provlače na zadnja vrata", objasnio je Finčer.

"To, naravno, ne znači da ne bih voleo da napravim film poput 'Parka iz doba jure'. Samo što bi u mom svi poumirali...", kazao je on.

I pored podsmeha na račun Stivena Spilberga, Finčer ga veoma poštuje, a karijeru je počeo radeći efekte u kompaniji Spilbergovog prijatelja i kolege - Džordža Lukasa "Indastrijal lajt end medžik". Međutim, kada je reč o uticajima, on, pre svih, navodi Alfreda Hičkoka i Romana Polanskog.

"Hičkok je više bio dete koje se igralo sa idejama. Kada je reč o Polanskom, mislim da on nikada nije bio dete. Voleo bih da sam siguran u to da sam perverzan kao što je Roman bio", rekao je Finčer.

Iako njegovi vizuelni kvaliteti često zasenjuju njegovo umeće pripovedanja, Finčera je, kao i Hičckoka i Polanskog, najbolje svrstati u red psiholoških reditelja. On uživa u detaljnom prikazivanju igre gestova, pogleda i emocija.

"Muškarci koji mrze žene" se na prvi pogled ne razilkuje od švedskog originala, sve dok se ne uoče brojne suptilne razlike u izvedbi.

"Zaista mislim da je on nešto najbliže Hičkoku što imamo", rekao je Krejg o Finčeru. "Ljudi ga porede sa Kjubrikom, ali kod njega postoji nešto što radi sa vizuelnim efektima i glumcima i ljudi daju izvedbe koje im menjaju karijeru u njegovim filmovima", dodao je on.

Finčer (49) ima gotovo mitsku reputaciju opsesivnosti, naročito kada je reč o ponavljanju snimaka, što, kako se nada, doprinosi tome da glumci budu manje svesni da glume.

Mara je prvi put sa Finčerom radila na filmu "Društvena mreža" kada je 99 puta ponovila jednu od scena u filmu ali to nije doživela kao kontrolu.

"Dejvid vas neće lagati. Mislim da nije ni sposoban za tako nešto. On je najdirektnije biće koje sam upoznala. Sa njim uvek imate izbor", rekla je ona.

"Muškarci koji mrže žene" je treći detektivski film Dejvida Finčera posle filmova "Sedam" i "Zodijak".

"Zlo koje ljudi čine u podrumima kada ih niko ne gleda je nešto što sam i ranije istraživao i što me privlači", rekao je Finčer.

Za sada je neizvesno da li će i druga dva romana Stiga Lašona doživeti holivudsku ekranizaciju zbog slabog uspeha na blagajnama, ali Finčer ostaje otvoren za mogućnost.

On upravo radi na 3D verziji Žil Vernovih "20.000 milja pod morem" i Ejč-Bi-Oovoj  (NBO) seriji "Mind Hunter" koju producira sa Šarliz Teron.

Holivudskoj publici predstavio se 2004. filmom Devojka iz susedstva u kojem je glumio srednjoškolca koji otkriva da mu u komšiluku živi porno zvezda. Stekavši mnoge simpatije, postao je jedan od najzanimljivijih mladih glumaca u razvoju, osiguravši sebi popularnost među rediteljima, a zadobio je i naklonost glumačkih velikana poput Seana Penna s kojim je glumio u filmu Mleko i imao je glavnu ulogu u Pennovom rediteljskom prvencu Put u divljinu.

Yellow Cab: Koga glumite u filmu Najmračniji sat?

Emile Hirsch: Igram Lukea, a Max Minghella igra njegovog ortaka. Oni su programeri i dolaze u Moskvu da bi napravili sajt. Međutim, pregovori sa sumnjivim švedskim biznismenom loše se odvijaju, posle čega ih on prevari. Oni sede u baru razočarani ispijajući pivo, baš u trenutku iznenadne i neverovatne invazije vanzemaljaca.

YC: Zašto vas je privukao scenario?

EH: Izgledao mi je kao mešoviti filmski žanr. To je naučna fantastika, ali ima elemente horora i trilera. Postoje neki delovi kao u filmovima Ajkula i 28 dana kasnije. Stvarno sam privržen tome, obožavam 28 dana kasnije i mislim da bi Najmračniji sat mogao biti zaista cool film.

Takođe, posle Avatara, jednog od najfenomenalnijih filmova koje sam gledao, izlazeći iz bioskopa rekao sam da će sledeći film koji budem radio biti u 3D tehnici. Želeo sam da budem deo tog futurističkog talasa. Znao sam da bi bilo vrlo neobično da moram da pravim dramu u 3D tehnici. Publika ne prihvata filmove neodređenog žanra u 3D verziji. Ovo je bila savršena stvar. Avatar je bio upravo ono što sam zamišljao. To je kao da prvi put u životu vidite film u boji.

YC: Kakav izazov vam postavlja uloga?

EH: Delimičan izazov za mene jeste to što treba da budem običan momak koji se zadesio u potpuno neobičnim okolnostima. Međutim, njegov lik se razvija. Na početku Luke nije spreman da preuzme odgovornost niti da učini bilo šta. Kako se film nastavlja, napetost postaje sve veća i on postaje sve odgovorniji. On je u početku šonja, da bi posle postao pravi lider.

YC: Da li se menja način izražavanja ako je u 3D verziji?

EH: Ne za mene. Za kamermane se poprilično menja, ali mi smo imali prave profesionalce. Ista ekipa radila je i Avatar. Bilo je zabavno i ponekad opuštajuće čuti njihove poznate američke glasove dok smo bili daleko u Moskvi.

YC: Kako izgleda kada se taj napad gleda kroz 3D naočari?

EH: To je odlično! Uzbudljivo! Mislim da će biti stvarno dobro gledati ga na filmskom platnu s muzikom i svim efektima. I da ne igram u njemu, stvarno bih želeo da ga gledam. Uz takve filmove sam odrastao i stvarno ih volim. To je filmski žanr s mozgom.

YC: Da li ste uživali tokom snimanja u Moskvi?

EH: Ljudi u Los Anđelesu, odakle sam i ja, ne pričaju mnogo o Moskvi, i oni koje poznajem ne bi posetili Moskvu. Ali, kada sam pročitao scenario, pogledao sam iz drugog ugla. Meni je to potpuno nepoznata sredina i bilo mi je zanimljivo, jer je u pitanju priča o vanzemaljcima u gradu koji je meni vanzemaljski. To stvara vrlo egzotičnu podlogu. Mislim da će za ljude koji ne žive u Rusiji to i biti vanzemaljsko okruženje, ništa im neće izgledati poznato. Neće umeti ni da pročitaju ruski jezik, tako da je to za američku publiku već dovoljno neverovatno. A što se tiče Rusa, ovo je prilika da vide grad kao deo epske priče.

YC: Kako zamišljate vanzemaljce kada su oni samo teniske loptice tokom snimanja?

EH: Oni nas, u stvari, drže u tami. Uglavnom se vanzemaljci i ne vide. Oni su skoro kao duhovi, utvare. Tek pri kraju filma počinju da se pojavljuju. U prvih nekoliko nedelja snimanja Chris ništa nije hteo da nam pokaže. Držao nas je u neznanju. Rekao je da će nam ih otkriti neposredno pre snimanja tih scena. Bilo je strašno kada se oni, zapravo, nisu ni videli.

Odmor od Džejmsa Bonda pokazao se korisnim za Danijela Krejga koji je u protekle tri godine imao svoj debi na Brodveju, glumio u filmu o jevrejskoj pobuni u Drugom svetskom ratu "Defiance", ponovo sarađivao sa Stivenom Spilbergom na "Tintinu", igrao u bloklasteru "Kauboji i vanzemaljci" i sada se pojavio i u filmu Dejvida Finčera "The Girl With the Dragon Tattoo" (Muškarci koji mrze žene).
U ovom trenutku, tri godine posle "Zrna utehe", zajedljivi komentari na račun "plavog Bonda" deluju smešno. Krejg je brzo postao jedna od najvećih britanskih filmskih zvezda i uspeo je da dokaže da se neće zadovoljiti samo jednom vrstom uloga.
"Ovo je dobro vreme za mene", rekao je Krejg u intervjuu AP-u. "Pokušavam da ga u potpunosti iskoristim", dodao je on.
 Obučen u džins, opušten i raspoložen 43-godišnji Krejg odnedavno je London zamenio Njujorkom.
"To je jedna od onih odluka u životu kada sam rekao 'Hoću da budem ovde'. Srećom, imao sam dobar razlog", rekao je on aludirajući na svoju suprugu, glumicu Rejčel Vajz i njenog četvorogodišnjeg sina. Krejg i Vajz, koji su glumili u hororu "Kuća snova" Džima Šeridana, venčali su se tiho u junu.
Iako je Krejgov život postao zanimljiv tabloidima, glumac je poznat kao prilično zatvorena osoba.
Finčer ga je nazvao "ogromnom planetom" filma "Muškarci koji mrze žene" oko koje kruže drugi likovi i uporedio ga je sa Robertom Mičamom i Kirkom Daglasom, glumcima mirne spoljašnjosti i prodornih očiju.
"Očigledno ima fizičko prisustvo i iz njega izbija pretnja", rekao je Finčer. "Ali ima tu sposobnost da bude dostupan drugom glumcu. To je esencija filmske zvezde."
U filmu "Muškarci koji mrze žene", holivudskoj adaptaciji trilogije Stiga Lašona koja će se u beogradskim bioskopima pojaviti početkom januara, Krejg glumi novinara Mikaela Blumkvista koji se udružuje sa Lizbet Salander u istrazi ubistva žene pre više decenija. Slučaj otkriva užasnu istoriju bogate švedske porodice.
Ukoliko prvi deo bude uspešan, uslediće još dva dela filma što će značiti da će Krejg simultano raditi dve velike filmske serije.
On trenutno snima svoj treći film o Bondu "Skyfall" u režiji Sema Mendesa.  Na osnovu ugovora sa kompanijom "Soni", Krejg bi mogao da snimi još jedan film o britanskom špijunu, ali se producent filmova nada da će uspeti da privoli glumca da potiše ugovor na još pet filmova i tako postane glumac sa najdužim stažom igranja 007.
Na pitanje kako će izvesti da iznese dve franšize, Krejg se našalio da će biti "veoma mator. Moraću da se okrenem botoksu".
"Videćemo kako će proći 'Muškarci koji mrze žene' ali da, naravno da bih voleo da ih sve snimim. Ovo je nešto u šta verujem i želim da uložim trud u to. Moram samo da nađem vremena da živim i to je jedina stvar koja mi je važna", rekao je on.
Krejg, sin profesorke umetnosti i vlasnika paba, znao je već sa šest godina da će bii glumac. Kada je imao 16 godina priduržio se Nacionalnom teatru mladih, a potom je završio i školu drame. Pažnju je prvi put privukao ulogom ljubavnika Frensisa Bejkona u filmu "Love is the Devil: Study of a Portrait of Francis Bacon" (LJubav je đavo: Studija za portret Frensisa Bejkona) iz 1998. godine.
Holivud ga je prvi put zapazio kada se pojavio uz Anđelinu Džoli u filmu "Lara Kroft". Ubrzo posle toga paralelno je radio na dramama u Britaniji i trilerima koji su njegov omiljeni žanr, pre svih "Put bez povratka" i "Lejer kejk".
Ulogu Bonda dobio je 2006. godine, a film "Kazino Rojal" bio je jedan od najboljih filmova u seriji koji je Bonda pretvorio u realniju, zavodljiviju i postmodernističku figuru.

Yellow Cab: Šta možete da kažete o svom novom filmu?

Alvin: Pogledajte moje pojavljivanje na pramcu broda - videćete šta je uloga za Oscara.

Simon: O, Alvine. Kada ćeš prestati da naklapaš o tome? Uopšte nisi kao Leonardo DiCaprio.

Alvin: Ljubomoran si, jer sam imao više krupnih kadrova u filmu nego ti.

Simon: Idi gledaj svoja veveričja posla.

YC: U redu, smirite se. Kada film počne, vi ste na palubi luksuznog broda. Kako je to izgledalo?

Theodore: Bio sam toliko uzbuđen da sam se umalo upiškio. Brod je bio ogroman!

Alvin: Bilo je s-jajno! Ne može mnogo ljudi da letuje sa stilom kao veverice.

Simon: Morao sam da upoznam kapetana i da naučim da se orijentišem prema zvezdama, bez karte. To je bilo cool.

Jeanette: To zvuči baš cool, Simone.

Simon: (crveneći) Zaista jeste bilo.

YC: Da li se vama devojkama dopao brod?

Brittany: Bilo je divno. Frizer i bazen i spa centar i sve na brodu je kao u hotelu s pet zvezdica.

Eleanor: Za svaki obrok smeli smo da pojedemo koliko god možemo!

Theodore: Jedne noći pojeo sam koliko mogu pice, i nisam mogao da spavam.

Alvin: Pojeo si previše sira, Theodore, pričali smo o tome.

YC: I posle sveg tog luksuza, završili ste na pustom ostrvu...

Alvin: Da, to je bilo teško. Bili smo srećni što smo preživeli. Svi smo mi pravi heroji.

Theodore: Ja sam progutao mnogo vode.

Brittany: Srećni smo što se nismo podavili. Ja ću morati da idem na neko savetovanje zbog toga.

YC: Jeste li se dobro slagali na ostrvu?

Simon: Morali smo. Ključ preživljavanja je timski rad.

Theodore: Jedan za sve i tri za jednog!

Jeanette: Hteo si da kažeš: jedan za sve i šest za jednog!

YC: Šta je najbolje u boravku na pustom ostrvu?

Brittany: Sunce i plaže. Sve je to bilo veoma lepo.

Eleanor: Predivne ptice i cveće.

Simon: Slažem se sa Eleanor, biodiverzitet je sjajan. Rajske ptice i vrste biljaka koje nikada nisam video.

Theodore: Meni se dopalo sočno tropsko voće. Njam!

Alvin: Za mene je najbolje bilo surfovati. Praktično sam profesionalac.

Jeanette: Meni je bilo super da se vratimo prirodi i svojim životinjskim instinktima.

Alvin: Životinjskim instinktima? Pričaj u svoje ime, gospođice (smeh).

Holivudski, a samim tim i najproduktivniji period karijere nemačkog reditelja Rolanda Emmericha počeo je devedesetih godina prošlog veka Univerzalnim vojnikom (1992), a nastavio se filmovima slične, naučnofantastične tematike: Zvezdana kapija (1994), Dan nezavisnosti (1996) i Godzila (1998).

Onda je u osvit 21. veka odlučio da uradi nešto potpuno drugačije, snimajući Patriotu, istorijsku dramu o Američkoj revoluciji, s Melom Gibsonom u glavnoj ulozi. Iako strastveni ljubitelj istorije, Emmerich se vratio svom prvobitnom žanru već 2004. filmom Dan posle sutra koji je odlično prošao na blagajnama, ali i zaradio svom autoru epitet bezosećajnog, zato što prikazuje uništenje grada Njujorka samo tri godine posle napada od 11. septembra.

Ne obazirući se na kritičare koji njegove filmove često opisuju kao naučno i istorijski netačne i previše oslonjene na vizuelne efekte, Emmerich nas 2008. vraća u daleku prošlost filmom 10.000 godina pre nove ere o putešestvijima praistorijskih lovaca na mamute. Blagajne su opet bile pune, kritičari su proglasili film za najlošije ostvarenje godine, a reditelj je još jednom posegnuo za apokaliptičnim sa 2012, filmom inspirisanim teorijom drevnih Maja da će smak sveta nastupiti 21. decembra 2012. Od tog famoznog datuma deli nas više od godinu dana, tako da spokojno možete da se prepustite Emmerichovom najnovijem, ovog puta istorijskom spektaklu Anonimus, koja je premijeru imala na Cinemaniji.

Yellow Cab: Recite nam nešto o Anonimusu u nekoliko reči.

Roland Emmerich: Radnja filma dešava se u elizabetanskoj Engleskoj i bavi se pitanjem koje vekovima zaokuplja najveće umove sveta: ko je autor drama koje potpisuje William Shakespeare. Film daje jedan od mogućih odgovora, fokusirajući se na vreme prepuno političkih intriga, tajnih romansi na dvoru, plemića gladnih moći...

YC: Za potrebe ovog filma snimali ste u Nemačkoj, prvi put posle više od dve decenije. Kakav je bio osećaj vratiti se kući?

RE: Bio sam pomalo nervozan u početku, ali to nije potrajalo. Filmsku ekipu činili su isključivo Nemci, a svi glumci bili su Englezi, i moram da priznam da nikada ne bismo prošli tako jeftino da film nije rađen u Nemačkoj. Pre otprilike šest godina pokušao sam da snimim Anonimusa u Londonu i prošao katastrofalno. Kao prvo, potrebna je dozvola za sve: ako nekako, na jedvite jade, uspete da dobijete dozvolu da snimate tu i tu, ipak ne smete ništa da dirate ili menjate. Iako razumem da je sve to neophodno zato što se radi o neverovatnim lokacijama, svejedno je otežavajuća okolnost i zahteva da se snalazite na razne načine i mnogo putujete, a sve to dodatno košta.

YC: Ipak, uprkos neuspehu u Engleskoj, niste izgubili nadu?

RE: Naravno da ne. Odlučio sam da sačekam bolji trenutak, a onda mi je, pre dve godine, dok sam snimao 2012, odjednom palo na pamet da bih mogao da snimim Anonimusa na pozornici, i to u Nemačkoj, na isti način na koji sam snimio Mesec 44, u modularnom sistemu. Niko to nije radio, a ja sam to uradio dva puta. Vizuelni efekti pomažu, i onda je sve mnogo jeftinije. Dovoljno je da kažem da je Anonimus koštao deseti deo novca koji smo potrošili za snimanje 2012.

YC: Da li ste morali da sačekate tehnologiju koja je dovoljno napredna?

RE: Da. Oduvek sam imao koncept da prikažem London; želeo sam da sagradim model tog grada, ali opet, to nije jeftino. Danas sve to može da se uradi pomoću kompjutera. Imao sam ceo film u kompjuteru, i onda mi je samo preostalo da ga sve više poboljšavam.

YC: Rekli ste jednom prilikom da je rad na ovom filmu bio najbolje iskustvo u vašem životu. Zbog čega?

RE: Zbog svega, zapravo. Reč je o jednom od onih retkih filmova u kojima sve jednostavno štima. Bio sam opsednut kastingom, a uspeo sam da dobijem sve glumce koje sam želeo, u potpunosti. Obično reditelj može da se nada da dobije 85 odsto onih koje želi u svom filmu. Onda sam imao tu sreću da su momci koji rade specijalne efekte, i pri tom uzimaju stvarno velike pare za svoje usluge, odlučili da minimalno zarade na ovom filmu, ali s maksimalnom posvećenošću. Nekako su svi koji su radili na ovom filmu stvarno zavoleli priču i trudili se mnogo više da ona bude uspešna, baš zbog te ljubavi, ne zbog para ili slave. To je prava retkost kada se radi o velikim filmovima.

YC: Dugo ste maštali o tome da u jednom filmu spojite dve kraljice, Joely Richardson i Vanessu Redgrave.

RE: To sam odlučio kad sam prvi put pročitao scenario. Znao sam od početka da želim Vanessu za kraljicu, ali prvi scenario nije imao u sebi flashbackove. Od trenutka kada smo ih uveli, znao sam da je Joely idealna za ulogu mlađe kraljice. Nisam imao drugog izbora: bilo je - ili tako, ili nikako. Plašio sam se da ih pitam, moram da priznam; da su mi odgovorile negativno, ne bih znao šta dalje da radim i koga drugog da angažujem. Završilo se idealno: dobio sam majku i kćerku, obe sjajne glumice, savršenih godina i sličnog izgleda, istih glasova. Fantastično, zar ne?

YC: Zaplet je veoma zamršen, ali to je jedna od velikih prednosti filma.

RE: Sve to smislio je scenarista John Orloff, a onda sam se pojavio ja i zahtevao da sve bude još komplikovanije i složenije. U jednom trenutku scenario je imao preko 200 strana, što je jednostavno nemoguće. Bio je to dug proces, dve-tri godine stalnog pisanja. Mislim da smo napisali oko 20 nacrta scenarija. Poređenja radi, scenario za film Dan nezavisnosti napisali smo Dean Devlin i ja za manje od tri nedelje, u jednom cugu, bez ikakvih ispravki.

YC: Pošto ste stvorili predivan svet u ovom filmu, da li će vam biti teško da se vratite uništavanju sveta?

RE: Definitivno želim da nastavim da pravim velike filmove, ali i male, zanimljive priče koje su drugačije i koje će se više obraćati odrasloj publici. Već dvadeset godina čekam da snimim film o Tutankamonu, ali je to dosad bilo jednostavno preskupo. Sada, s obzirom na Anonimusa, dokazao sam da možete da napravite raskošno filmsko delo na veoma jeftin način, a to je u neku ruku revolucionarno.

YC: Biti ili ne biti... da li ste oduvek želeli da budete filmski reditelj?

RE: Pametno pitanje. Tačno sam znao šta želim da budem. Mislim da je posao reditelja filmova najbolji posao na svetu. Svaku godinu i po - dve, krećem put novog sveta, upuštam se u novu avanturu, mnogo putujem. Po rečima Davida Leana, „biti filmski reditelj znači putovati", a ja volim da putujem.

YC: Na kraju, da li planirate da se vratite velikim, skupim naučnofantastičnim projektima u budućnosti?

RE: Naravno. Sledeći film je naučnofantastičan, pokušava da prikaže svet za 40 godina. U fazi sam kada smišljam ideje kako da prikažem tu budućnost a da ona ne deluje nerealistično kao što je slučaj s većinom sličnih filmova. Kada posmatrate Pariz 40 godina u budućnosti, on neće izgledati mnogo drugačije, ali će ipak biti drugačiji. Automobili će biti drugačiji, reklame će se razlikovati, ljudi će imati nove gadgete... mislim da će biti zanimljivo snimiti takav film.

U filmu Stivena Soderberga glavne uloge tumače Marion Kotijar, Met Dejmon, Lorens Fišburn, Džud Lo, Gvinet Paltrou i Kejt Vinslet.

Ovaj napeti triler na redovnom repertoaru naših bioskopa nalazi se od 27. oktobra.

Intervjue možete pogledati putem linkova: 

Razgovarao: Peđa POPOVIĆ

Na sebe je skrenula pažnju glavnom ulogom u filmu Konjanik, a za ostvarenje Što je muškarac bez brkova dobila je prvu glumačku nagradu na Sarajevskom filmskom festivalu. Za glavnu žensku ulogu u filmu Na putu Jasmile Žbanić, sa još 10 glumaca dobila je priznanje Shooting star na prestižnom festivalu u Berlinu. Beogradskoj publici prvi put se predstavila zahtevnom ulogom u Zečjoj rupi na daskama pozorišta „Boško Buha" u okviru festivala Dobre vibracije.

Yellow Cab: Kako i zašto si se odlučila za tako težak scenario poput Zečje rupe?

Zrinka Cvitešić: Zečja rupa je bio i ostao najljepši kazališni tekst koji sam imala u rukama. Najteži također. Preveliki izazov da bih uopće stigla razmisliti raditi to ili ne.

YC: Šta je bitno da bi prihvatila ulogu, bilo da je pozorišna ili filmska?

ZC: Kvaliteta - scenarija, glumačke postave, režisera, uvjeta rada. Previše sam kompromisa napravila da bih više ulazila u projekt bez kvalitete svega navedenog. I uloga mora imati nešto novo, novo za mene, nešto što će pokrenuti u meni neki novi proces. Ne valja se ponavljati. To proizvodi dosadu. Kako meni, tako, vjerujem, i publici.

YC: Glumila si u dečjem muzičko-plesnom, ali, sudeći prema sinopsisu, i društveno angažovanom filmu Lea i Darja. Da li si tu objedinila sve svoje ljubavi poput plesa, pesme i glume?

ZC: Spoj glume, plesa i glazbe jest neka moja kombinacija iz snova. Nažalost, u spomenutom filmu samo glumim i nešto malo pjevam, ali igram majku koja ne pjeva baš najbolje.

YC: Sve si više poznata kao neko ko glumi karakterne likove. Da li je film Jasmile Žbanić Na putu, u stvari, početak nekog novog perioda u karijeri?

ZC: Volim karakterne uloge, uz njih čovjek najviše uči o sebi i raste, i kao glumac i kao osoba. A one ti najviše omogućuju da budeš uvijek nov i drugačiji.

Film Na putu svakako je obilježio jedan novi period u mom životu, onaj na nekom višem nivou, ali ne u smislu odabira karakternih uloga. Tatjana iz Muškarca bez brkova je jaka karakterna uloga. U svakom slučaju, kad imaš to neko ljepuškasto lice, teško je izboriti se za karakterne uloge kod nas. Ali, eto, uspije se.

YC: Koliko si vremena provela u Sarajevu? Koliko si mogla da upoznaš život i mentalitet i kakve utiske nosiš iz Sarajeva?

ZC: Sarajevo sam prvi put posjetila 1998. Imala sam tamo rođake i otišla sam vidjeti grad u kojem je tata studirao i o kojem sam čula toliko priča. I bila je to i ostala ljubav na prvi pogled - kako u grad tako i u ljude. Vraćala sam se godinama u vrijeme filmskog festivala. Tamo sam dobila i svoju prvu nagradu u životu, Srce Sarajeva na Sarajevskom filmskom festivalu, a za potrebe filma provela sam tri-četiri mjeseca. I da, mogu sad reći da sam mu upoznala dušu, koja je prekrasna.

YC: Posle Muškarca bez brkova, u filmu Na putu ponovo si radila s Leonom Lučevim. Slučajno ili ne?

ZC: To treba pitati Jasmilu Žbanić.

YC: Da li ste u međuvremenu postali i prijatelji?

ZC: Bio je to zanimljiv put, ukratko. Od ljudi koji se baš ne podnose, iako ne znaju zašto, jer se niti ne poznaju, do stvaranja neke neraskidive veze dvoje prijatelja koji su uvijek tu jedan za drugog, a ne moraju komunicirati i nekoliko mjeseci.

YC: Glumiš paralelno i na filmu i u pozorištu. Šta voliš kad radiš u pozorištu, a šta kad si na filmu? I da li se više osećaš kao pozorišna ili filmska glumica?

ZC: Filmska, ali samo zato što sam na filmu imala priliku više se i kvalitetnije izraziti. U kazalištu volim adrenalin igre na sceni, a na filmu ono osjetljivo tkanje paučine u tišini. U oba slučaja moraš dati sve od sebe, publici jače i strastvenije, a kameri tiše i osjetljivije.

YC: Iako si dosta medijski eksponirana, kako uspevaš da održiš distancu prema tabloidima? Čini se da su tu negde blizu tebe, ali i da ne narušavaju tvoju intimu?

ZC: Nedavno sam u intervjuu rekla da vukovi moraju papati. Mediji su u Hrvatskoj postali upravo to, većina njih. A ja sam ovčica, i ja i sve javne osobe. Nekog grickaju jače, nekog manje, kako im se već sviđa. Ali, ovca ne mora biti glupa pa im se poslužiti na tanjuru. Privatni život će uvijek biti moj privatni život. I uvijek je i bio. Zbog toga, zbog nedostatka informacija s moje strane, 90 odsto svega što su pisali o meni bile su laži. A laži ne možeš dovijeka plasirati, pa su za sada odustali.

YC: Omiljeni filmovi?

ZC: Mostovi okruga Madison je na prvom mjestu. Mjesta ima mnogo, pa ću stati na prvom.

YC: Publika u Srbiji zna te samo po ulozi u seriji Vratiće se rode, a Zečja rupa je tvoj prvi in vivo susret sa ovdašnjim gledaocima. Da li ima šanse da te uskoro ponovo vidmo, bilo u pozorištu bilo na filmu?

ZC: Snimala sam prekrasan film u Beogradu ovog ljeta i provela sam mjesec i pol u vašem gradu. Kupio me potpuno! I grad i ljudi. Nigdje nisam na prostoru bivše Jugoslavije imala osjećaj takve slobode i života kao u Beogradu. Ne znam kakav je grad bio prije, ali imala sam osjećaj kao da je napravljen za mlade ljude. Ada Ciganlija, Kalemegdan, ulica Kneza Mihaila, splavovi i Zemun moja su mjesta koja su me kupila. Voljela bih doći raditi opet. Iako mi prvo iskustvo, Rode, i nije baš ostalo najpozitivnije, pošto već tri godine čekam honorar.

YC: Šta trenutno radiš ili se spremaš da radiš?

ZC: Nedavno sam imala premijeru Tolstojevog Rata i mira u režiji Tomaža Pandura, gdje igram Natašu Rostovu. Sad ću morati malo odmoriti, a onda krenuti dalje. Mnogo je planova, uglavnom filmskih, ali o tome kad dođu na red.

YC: S kim bi volela da radiš, bilo da su u pitanju glumci ili režiseri?

ZC: Sada sam na filmu radila sa dvoje prekrasno talentiranih ljudi, ali premalo smo imali zajedničkih scena. To su Ana Marković i Miloš Timotijević. Voljela bih s njima raditi nešto veće, potpuno su me oduševili. A režisere neću spominjati, to mi ispada kao da se nudim, a to ne volim.

YC: Često si isticala da voliš muziku. Navedi nam neke omiljene bendove ili muzičare.

ZC: Tom Waits, Eva Cassidy, Enio Morricone, fado, Piazzola, cubana, ruski zborovi... kako u kojem periodu života i kako za koji trenutak.

"Bojim se da to što se doživljava kao provokativan, pokazuje da nešto s nama nije u redu", rekao je autor duhovitog i društveno kritičkog filma o pokušaju organizovanja gej parade i o rađanju ljudskog razumevanja između gej aktivista i ratnih veterana privatno angažovanih da obezbeđuju paradu.

Dragojević je istakao da duboko veruje da umetnost može da menja ljude. "Ne verujem da može da menja svet, ali mislim da može da menja ljude. Nekad se desi da može da menja značajan broj ljudi".

"Budući da sam uvek bio čovek leve orijentacije, koji misli da o važnim stvarima treba da se otvori diskusija, da ne treba ostavljati centrima moći da odlučuju o vašoj sudbini, pravim takve filmove koji izazivaju polemike i diskusije. One su nekada suviše glasne, nekada pune besa, ali mislim da su uvek potrebne i uvek rezultiraju nekim plodom", izjavio je on.

Reditelj je izrazio uverenje da će i ovaj film izazvati polemiku. "Ljudi će se javljati, pričati, sukobljavati, ali nadam se ne na ulici, nego će sukobljavati mišljenja".

Na pitanje o centralnoj temi filma, odgovorio je da "Parada" ima "okosnicu u odnosu, sukobu i saradnji dva potpuno različita sveta".

"Ona počiva na karakterima Miše Samolova (gej aktivista Radmilo) i Nikole Koje (ratni veteran Limun) i to je priča koju sam imao u vidu da sve vreme držim konzistentno i jasno".

Film sadrži i dosta drugih aktuelnih tema, ali samo dodirnutih.

"Često pravim filmove tako da postoje drugi, treći plan koji neko primeti, neko ne primeti. Meni je drago kad se primeti, ali prosto ja volim da prosečna publika može da uživa u priči. Nemam pretenzija da pravim film prepun nekih metafora, skrivenih značenja. Ne kažem da ih nema, ja ih ugrađujem, ali tako da to ne ometa normalnu publiku", objasnio je reditelj.

Povodom utiska da u mnoštvu živopisnih likova najnegativnije deluje policijski funkcioner (igra ga Radoslav Milenković), Dragojević je izjavio da je to tačno, ali da "valja reći da se radnja filma događa 2009. godine".

"Naravno da, ukoliko dođe do nasilja i ako se nasilje ne sprečava, krivite onog ko je za to odgovoran. Policija je ta koja održava red i mir u jednoj zemlji", istakao je on.

"Ali kada čovek koji ima 24 godine i 26 krivičnih dela ubije policajca usred bela dana, naravno da smatrate pravosuđe odgovornim. Kod nas se odgovornost prebacuje tamo-vamo, posebno u izbornoj godini, a ja mislim da odgovornost mora se da se konkretizuje i da joj se da ljudski oblik", dodao je reditelj.

Što se tiče njegove odgovornosti, primetio je da se ne bavi javnim poslom. "Ja sam odgovoran za kvalitet filma, odgovoran pred producentima", rekao je on.

Na pitanje o svom angažmanu u okviru Socijalističke partije Srbije (SPS) odgovorio je da nema funkciju.

"Ja sam samo u Glavnom odboru. Pristupio sam SPS-u pošto su oni bili zainteresovani za jednu stvar o kojoj nekoliko godina razmišljam, a to je ponovna kinofikacija Srbije, jer stotine domova kulture zvrje prazni, izdati su za neke magacine, neke kafiće..."

"Nekako su oni bili jedina zainteresovana stranka, a pričao sam sa par političkih opcija, naravno demokratske orijentacije, koji su na levoj strani, gde sam i ja, ali nije bilo nekog velikog interesovanja. Kultura je marginalizovana i normalno je da, kako bih uradio nešto, priđem određenoj stranci sa kojom imam, kakvi su oni trenutno, najmanje neslaganja", obrazložio je Dragojević.

On je dodao da poruka "Parade" nema nikakve veze sa SPS-om.

"Mislim da nikad niko od njih nije ni pročitao scenario, niti je tačno znao šta radim. Teško možete pretpostaviti da sad neko kroz film šalje partijske poruke. To su ipak prošla vremena, a mislim da ni tada nije to bilo baš tako decidirano", rekao je Dragojević.

Povodom komentara da će za Evropu ovaj film koji zagovara nenasilnu komunikaciju biti politički korektan, izjavio je da ne zna šta da kaže.

"Ja uvek pravim film prvo za sebe i neki svoj uzak krug prijatelja do čijeg mi je mišljenja stalo, pa onda za publiku ovde, u zemlji u kojoj živim, ne pravim film za festivale", rekao je on, dodavši da "ipak i produkcija za festivale ima svoj rezon".

"Postoje ovde autori koji tako vešto prave film, sa očekivanjima, sa određenom veštinom i znanjem šta će reći neki festivali. Ja nikad nisam imao tu ambiciju niti tu sposobnost. Ja mogu da napravim film kakav bi se meni svideo, mojoj deci, mojim prijateljima", istakao je on.

Dragojević je izjavio da mu je "sve na snimanju bilo lepo".

"Zaista mnogo volim da snimam i predivno mi je bilo što smo radili na Pagu, Rabu, Obrovcu, u Bitolju koji glumi Bosnu i selima oko Bitolja koja glume Kosovo. Divno mi je bilo i što sam radio sa glumcima, prvi put, iz okruženja. Osvežavajuće je videti da postoji ta ogromna glumačka scena i van ove zemlje", rekao je on.

"Budući da se ja osećam Jugoslovenom, ja sam rođen u toj zemlji, svi gradovi i države bivše Jugoslavije su mi dragi, volim da idem tamo i onda je divno kad snimajući film prosto živite tu svoju ideju da ovo jeste Jugoslavija", zaključio je Dragojević.

Scenarista i reditelj Andrew Niccol daleko je od najproduktivnijih reditelja u Holivudu, ali iako njegov CV nije preterano dugačak, njegov doprinos filmu ostavio je neizbrisiv trag u žanrovima kojima se posvetio.

Počevši sa Gatakom 1997, Niccolova jedinstvena vizija oduševila je i u istoj meri zaintrigirala publiku. Gataka, u kojoj igraju Ethan Hawke, Jude Law i Uma Thurman, smeštena je u agresivno uvrnut svet u kome genetski inženjering upravlja tokom ljudskog postanka. U sledećem filmu, Trumanov šou, Niccol je stvorio svet u kome Jim Carrey igra Trumana Burbanka, čoveka koji nema svest o tome da je glavni lik u sapunici o sopstvenom životu, odgajan u ogromnom televizijskom studiju da bi ga prikazivali 24 sata dnevno, sa svim ljudima oko njega, uključujući i njegovu porodicu koju, zapravo, čine glumci.

Sledi S1m0ne iz 2002, film sa Alom Pacinom i Winonom Ryder. Producent ostaje bez glavne glumice pa odlučuje da je zameni digitalno stvorenim likom koji preko noći postaje senzacija.

Istražujući manje fantastičnu tematiku, 2005. snima Gospodara rata s Nicolasom Cageom u ulozi Jurija Orlova, dilera oružjem koji preispituje moralnost svog posla dok ga juri agent Interpola.

Ove godine Niccol se vraća naučnoj fantastici filmom Preostalo vreme. Glavne uloge u priči o drugačijoj Zemlji, na kojoj je nauka otkrila tajnu večnog života, tumače Justin Timberlake, Amanda Seyfried i Cillian Murphy. Da bi se izborili s neizbežnim problemima koje bi prenaseljenost planete mogla da izazove, ljudi se rađaju s potkožnim telesnim satom. Kada napune 25 godina, prestaju da stare, ali sat počinje da otkucava i ostaje im samo još godinu dana života. Vreme postaje valuta i mora biti kupljeno, pozajmljeno ili ukradeno da bi ljudi preživeli. Preostalo vreme stiže u naše bioskope 27. oktobra.

Yellow Cab: Možete li nas uputiti u temu svog najnovijeg filma?

Andrew Niccol: Radi se o tome šta se dešava kada poželite da živite večno. Za mene, film je Gatakino dete, samo je genetski inženjering napredovao. Ovo je, pre svega, akcioni triler. Mislim da će ga dosta ljudi i shvatiti isključivo kao takvog. Mnogi će hteti da ga pogledaju zbog jurnjave automobila, ali i zbog Amande Seyfried koja maše pištoljem ljudima ispred nosa, a ona to odlično radi! Ali, neki će ga pogledati zbog ideje, jer očigledno govori o našoj želji da večno ostanemo mladi. Da bismo deaktivirali gen odgovoran za starenje i ostali mladi, skloni smo ekstremnim postupcima.

YC: Snimci nas podsećaju na veoma uspešan SF film Loganov beg. Da li postoje sličnosti između ova dva filma?

AN: Postoji bitna razlika između njih, jer, koliko se sećam, u Loganovom begu umirete u određenim godinama. Ovde je potpuno suprotno, možete da živite večno. Ali, imamo i dobru i lošu vest. Dobra vest je da prestajete da starite sa 25 godina, a loša da vam preostaje još godinu dana i da morate da kupite ili ukradete još vremena, a to je prilično drugačije od pomenutog filma. Nisam siguran da je uopšte postojao genetski inženjering kad je sniman Loganov beg.

YC: Rekli ste da ovaj film svakako ne posmatrate kao naučnofantastični.

AN: Svet koji vidite prilično je poznat. Svi se rađaju s telesnim satom, a ideja je da taj izum predstavlja kraj svih drugih izuma. Sat nije dobar ni za koga, kako kažemo i u filmu. Siromašni umiru, a bogati ne žive. Zanimljivo je da siromašni nemaju vremena da proizvedu nešto novo - nema novih automobila, novih tehnologija, a bogati nemaju motivaciju - zašto izmišljati novi auto kad to može da se uradi za sto godina?

YC: Kakvu vrstu akcije možemo očekivati?

AN: Sama akcija usko je vezana za suštinu filma. Ljudi bukvalno ostaju bez vremena, pa u filmu ima mnogo trčanja. Pošto se stvari kupuju vremenom, a treba ga i zaraditi, mi uvek mislimo: Dole niz ulicu nalazi se prodavnica alkoholnih pića. Ako prošetate do nje dok vam sat otkucava, kupićete samo jedno pivo, ali ako potrčite, kupićete dva. Sat neprekidno otkucava.

YC: Film nas, zapravo, pita da li zaista želimo da živimo večno.

AN: Da. Postoji i interesantan lik u filmu koji, iako ima hiljade godina na svom satu i već 105 godina iza sebe, želi da umre. Postoji mogućnost da, iako „isključimo" starosni gen i živimo večno, naša psihologija neće moći da isprati našu biologiju. Kao što njegov lik kaže, „um može da se potroši čak i ako telo ne može". On je praktično besmrtan i želi da umre. To je zanimljivo. Mislim da moramo da prođemo kroz proces starenja.

YC: Vaši prethodni filmovi veoma su vešto osećali duh vremena. Šta nam poručuje Preostalo vreme?

AN: To je svakako odgovor na našu želju da živimo večno, a nije slučajnost ni to što je sniman u Los Anđelesu. Ne kažem da je u filmu reč samo o ovom gradu, ali ne kažem ni da nije - taj grad je Meka za sve koji imaju želju da budu besmrtni. Dakle, film je odgovor na to, kao i na ekonomsku potčinjenost, mada mislim da ne bi trebalo da pričam o tome, jer onda niko neće doći da pogleda film.

YC: Da li je publika spremna za film o klasnim sukobima?

AN: Ovaj film je mnogo više od toga. Nadam se da će ljudi biti zainteresovani za njega na mnogo više nivoa. On je uzbudljiva trka koja u sebi nosi ideje, a tu je i ljubavna priča o kojoj nisam rekao ni reč, tako da ima više aspekata.

YC: Da li je bio izazov odabrati ljude koji izgledaju kao da imaju 25 godina?

AN: Bilo je zanimljivo, jer sam tražio i nove i stare duše. Iako svi izgledaju kao da imaju 25 godina, hronološki su negde između 25 i 105. Trebalo je da nađem čoveka od 105 godina u telu 25-godišnjaka. Čak i najmanje uloge kao što su zalagaoničar, vozač autobusa ili sveštenik, gde vam je obično potreban neki istrošeni 75-godišnjak, zahtevale su da pronađem glumca s karakterom istrošenog čoveka od 75 godina, a u telu 25-godišnjaka. To je bio izazov.

Ove jeseni treba da se pripremimo za pravu poslasticu i istovremeno provokaciju - uskoro nam stiže prvi dugometražni film mlade Maje Miloš. U njemu je mnogo toga ovostranog o čemu se ovdašnje rediteljske vedete retko usuđuju da zucnu, posebno ne na način na koji je to u Klipu učinila Miloševa. Videćemo kako će publika reagovati na ovakav izazov, hoće li imati blagonaklonog razumevanja za neumivenu autentičnost priče o mladoj devojci koja baš voli život kakav joj se ovde nudi i sugeriše, ali i mimo toga već je sigurno da je srpski film bogatiji za autorku nesvakidašnje odvažnosti i osobene vizure.

Yellow Cab: Budući da je u pogledu šire medijske pokrivenosti tvoj Klip nastajao u svojevrsnoj ilegali, šta publika može da očekuje od ovog ostvarenja? Čemu da se nadamo?

Maja Miloš: Klip je film koji kroz prizmu naizgled jednostavne ljubavne priče govori o mladima u Srbiji danas. Želela sam da se bavim problemima mladih koji naizgled deluju vrlo apatično, a sa druge strane imaju ogromnu količinu energije koja traži ventil da se kanališe. Bes, destrukcija i autodestrukcija jesu ventili kroz koje ta energija izlazi na površinu, ali potpuno neočekivano, i za njih same, javljaju se nežnost i empatija. Film je spoj surovog okruženja, nasilja, droge, šunda u kom odrastaju mladi, i lepršavosti mladalačke ljubavi.

YC: Koje bi autore ili dela navela kao reference srodne i bliske tvom autorskom pristupu u Klipu?

MM: Još dok sam pisala scenario za Klip, ideja mi je bila da sve scene deluju autentično i dokumentarno, kao da su istrgnute iz života. U tom smislu reference su mi bile filmovi crnog talasa i engleski socijalni filmovi (Ken Loach). Želela sam, takođe, da film prenese osećaj konstantnog nemira, ogromne energije kod mladih koja traži način da se ispolji - spoj surovosti i nežnosti, erotike i grafički iscrtane socijalne pozadine - u čemu su mi uzori bili Larry Klark (Kids), Fatih Akin (Glavom kroz zid), Bertolucci (Poslednji tango u Parizu), kao i filmovi Catharine Breiilat.

YC: Tvoji raniji (kratkometražni) radovi davali su osnova da budu podvedeni pod ono što bismo mogli označiti konstruktom žensko filmsko pismo. Da li se prelaskom na plan dugometražnog nešto korenito promenilo i da li je i koliko rodna komponenta bitna i u slučaju Klipa?

MM: Filmovi koje sam radila, uključujući i Klip, imaju ženskog glavnog junaka. Teme kojima sam se bavila prikazane su kroz žensku vizuru. Oni su ženski jer se bave ženama. To nije pitanje roda autora. Antonionni i Almodóvar su primer. Mislim da rodna komponenta sigurno utiče na delo, ali nije nešto što konkretno moj rad svesno određuje.

YC: Ti si tek šesta ovdašnja autorka koja se domogla dugometražnog igranog filma u Srbiji. Kako vidiš sebe u tom onespokojavajućem kontekstu i da li neku od prethodnica doživljavaš bliskom?

MM: Doći do mogućnosti da snimiš film u Srbiji veoma je teško, i muškarcima i ženama. Osećam se privilegovano što sam u tome uspela, a sve rediteljke koje su kod nas snimile dugometražni igrani film imaju različit autorski pristup od mog, tako da ih ne doživljavam bliskim u tom smislu.

YC: U slučaju Klipa nisi izmaštavala i remiksovala svakodnevicu. Da li je naglašeni verizam, zapravo, i tvoja trajna autorska preferenca? Kako su se u toj naturalističkoj postavci našli naturščici, tumači glavnih uloga?

MM: Dokumentarni filmovi dosta su uticali na mene i moje doživljavanje filma. Želela sam da prenesem taj pristup i na Klip - od dramaturške postavke, preko izbora lokacija, kostima, fotografije i, naravno, glumaca, ideja mi je bila da se ima utisak da je sve stvarno. Film se bavi mladima i insistirala sam na tome da mladi glume mlade. Glavna junakinja imala je četrnaest godina kad smo snimali, dok su ostali bili malo stariji. Dugo smo spremali film i imali smo svakodnevne probe. Baš zbog intenzivnih proba oni su bili potpuno spremni na snimanju i nisu imali odnos prema kameri. Bilo je vrlo uzbudljivo raditi s tako mladim ljudima, jer su doneli filmu neverovatnu energiju. Oni su mi, takođe, mnogo pomogli, jer koliko god da su fini i kulturni, okruženi su nasiljem, šundom i socijalno neprihvatljivim formama ponašanja kojima se film bavi, tako da smo udruženim snagama gradili autentičnost.

YC: Ako Klip shvatimo kao svojevrsnu provokaciju i izazov ponovo uspostavljenom konzervativizmu, kakve reakcije očekuješ ili čak priželjkuješ?

MM: Za mene su stvarnost i autentičnost provokativne. Nikako nisam želela da pravim bizaran film koji će spolja da deluje provokativno i koji će da šokira. Mislim da je veća provokacija bez lažnog moralisanja prikazati potencijalne i stvarne probleme u društvu. To sam pokušala da uradim i nadam se da sam uspela. Moja želja je da emotivno pomerim gledaoce.

Zoran JANKOVIĆ

Razgovarala: Tatijana RAPP

Ovo su protagonisti u filmu mlade Clarisse Hahn koja će biti gost i jedan od 32 učesnika takmičarskog programa jubilarnog 20. Međunarodnog festivala etnološkog filma, koji se održava u organizaciji Etnografskog muzeja u Beogradu od 17. do 22. oktobra. Ovogodišnje izdanje festivala, po mišljenju selekcione komisije, donosi novine u ovom žanru: nove informacione tehnologije menjaju produkciju, ali postaju i tema filmova; nezadovoljstvo načinom života u svom kulturnom kodu i traženje drugačijeg civilizacijskog modela jeste nova tema koja se sve više provlači. Po vokaciji umetnik, Clarisse Hahn se u svojim filmovima bavi ljudima s margine, svoje filmove snima po godinu dana živeći u okruženju svojih protagonista. O složenim ljudskim odnosima govori i njen višestruko nagrađivani film Kurdski ljubavnik koji ćemo moći da vidimo na festivalu.

Yellow Cab: Recite nam nešto o filmu s kojim učestvujete na Festivalu etnološkog filma.

Clarisse Hahn: Moj film je o svakodnevnom životu ljudi u Kurdistanu. Pokušala sam da sagledam njihove kompleksne odnose, koji obuhvataju ambivalencije i suštinske protivrečnosti. Tamo ljudi žive u neposrednoj blizini jedni drugih, njihovi odnosi utkani su u mrežu geografskih i društvenih veza. I ja sam privatno umešana u te veze, jer su to rođaci mog dečka. Kad voliš nekog, može postati zbunjujuće i može imati kontrolu nad tobom. U odnosima koji podrazumevaju kontrolu, novac, rivalstvo i ljubavi, svako traži svoje mesto pod suncem.

YC: Koja je tema po vašem mišljenju najintrigantnija za etnološki film? Gde nalazite priče?

CH: Volim da gledam filmove koji mi pružaju priliku da sagledam situacije i pojedince i da mogu da se identifikujem s njima, a u isto vreme daju mi perspektive, ili dovode u opasnost moj sistem vrednosti i identitet koji gradim za sebe. Za mene je etnološki film put do znanja - spoznaje sveta i sebe, da bih razmotrila svoj svakodnevni život.

Želju da snimim film dobijam u susretu s ljudima koji me navode na ispitivanje načina na koji se odnose na realnost, o kojoj ja nikad nisam razmišljala. Gledam ih kao mogući alter ego, način života, novi način gledanja na stvarnost, koji će možda promeniti način na koji se ja odnosim prema drugima, svom telu, porodici itd.

YC: Kako vidite budućnost etnološkog filma?

CH: Zahvaljujući dostupnosti i demokratizaciji video kamera i olakšanoj montaži, danas svako može da snimi film. Etničke i marginalne grupe sve su više u stanju da putem filma ispričaju svoje priče, da kontrolišu ono što žele da kažu o sebi. Uskoro će doći do kraja dominacije zapadnjačkog pogleda, i to je odlično!

Uroš je cenjeni, nagrađivani beogradski književnik, nekadašnji profesor, koji sa ženom i sinom živi u kući na Neimaru. Već neko vreme je u kreativnoj krizi, dok je njegova žena nezadovoljna i zaglavljena u vanbračnoj vezi. Njihova veza bliži se neumitnom kraju i puca kada jedne noći Uroš ženinom nesmotrenošću nađe dokaz o preljubi... Ovo je radnja filma Zajedno u kome Milica Zarić sa Aleksandrom Srećkovićem igra glavnu ulogu.

Yellow Cab: Kako ste se odlučili za ovu ulogu?

Milica Zarić: Vrlo lako - bez daha sam pročitala scenario, koji me je oduševio, a uloga Marije sigurno je nešto što svaka glumica priželjkuje da joj se ponudi. Ljubavni trougao, u kojem je, za naše prostore neuobičajeno, žena između dva muškarca, zaljubljena je, a sa druge strane ima dete i brak. Sve zajedno, vrlo inspirativno za igru.

YC: Koliko vam je, osim po godinama, bliska uloga, odnosno matrica u kojoj se nalaze glavni glumci?

MZ: Uloga mi ni po čemu, osim po godinama, nije bliska, pa je u tom smislu glumački izazov bio veći.

YC: Po čemu je ovaj film drugačiji, pa ste odlučili da se okušate i kao producent?

MZ: Film Zajedno drugačiji je po tome što reditelj i scenarista Mladen Matičević nije hteo ni za milimetar da odstupi od svojih umetničkih uverenja kad je reč o podeli ili bilo kom segmentu filma. Izabrao je teži put, ali na kraju tog puta nalazi se film kakav je želeo, a to je beskrajna sloboda. Mislim da je takav stav prema životu izuzetno redak, i zato sam odlučila da se pridružim producentskoj ekipi.

YC: Kakva iskustva nosite kao producent i da li biste se ponovo upustili u sličan poduhvat?

MZ: Moj poziv i moja ljubav je gluma, to je nešto što moram da radim da bih bila ja. Producentski posao ima segmente koji su zanimljivi, ali i mnogo drugih. Kada naiđem na scenario koji me isprovocira na borbu do filma, spremna sam. Sada u pozorištu radim jednu predstavu gde sam, osim kao glumica, angažovana i kao producent, zajedno s mojim kolegom Markom Živićem. U pitanju je komedija Milice Kralj, koja i režira komad.

YC: Proces izrade filma trajao je šest godina. Odakle vam energija da učestvujete u tome?

MZ: Na početku sam se uključila u rad na filmu Zajedno kao glumica, dobila sam ulogu i počela da je spremam. Mladen nije hteo svoj rukopis u prvom planu, već da glumačku igru i komplikovane bračne odnose verodostojno prenese na platno. Celokupan rad, od proba scena do snimanja, uključujući celu ekipu - od šminkera, garderobera, snimatelja, svakog člana - bio je uzbudljiv i kreativan i to mi je davalo mnogo energije. Trebalo je samo dočekati novac da se snimanje nastavi. Proces jeste dugo trajao, imao je uspone i padove, periode kada smo mislili da je sve uzalud. Ipak, napravili smo film kakav smo želeli, to je nešto što ispuni čoveka i daje mu ogromnu energiju.

YC: Kakve su reakcije publike na festivalskim prikazivanjima filma, a kakve kolega i prijatelja?

MZ: Film je svoju festivalsku premijeru imao na FEST-u, gde bih izdvojila pohvalu Đurđije Cvetić koja je rekla da je film glumom podseća na engleske. Mnoge kolege rekle su da odavno nisu gledale tako uzbudljiv film. U Vrnjačkoj Banji, na Festivalu filmskog scenarija, Mladen je dobio drugu nagradu. Na Filmskim susretima u Nišu, Kubura (Aleksandar Srećković) izabran je od strane publike za najboljeg glumca festivala. Kubura i ja dobili smo i nagradu za najbolje glumce producente od bečke filmske laboratorije Sinhro film. Svugde je film naišao na više nego dobar prijem kod publike, a verujem da će isto biti i sad kad može da se pogleda u bioskopima.

YC: Da li je ovo film o 5. oktobru 2000-te?

Ognjen Isailović: Ne, ovo je film o tome kako mi vidimo našu zemlju danas.

Dane Komljen: Dan kada je u Jugoslaviji pao Berlinski zid.

Damir Romanov: Pre jedanaest godina mi je delovalo kao da se tada desilo nešto jako bitno. Danas imam osećaj kao da su svi malo prevareni. Možda zato što su očekivali da je to sve što su trebali da urade: da sruše Slobu i da će sve biti u redu. Mislim da nikom nije palo na pamet da treba i sam da se iscima da bi promena zaista bilo. Da nije dovoljno srušiti jedan režim nego i izgrađivati totalno novi sistem.

Senka Domanović: Za mene lično, peti oktobar,  u trenutku kada se dešavao je značio mnogo. Deset godina kasnije mi se čini da je sve bila pena od sapunice u odnosu na intezitet samog događaja i nade da se dešava nešto zaista revolucionarno.Vrednosni sistem se nije mnogo promenio, kao ni egzistencija.

Ivan Pecikoza: Tog datuma je trebao da se desi radikalan preokret u našem društvu. Na žalost, naučili smo da se društveni preokreti dešavaju sporo i bolno, a da su nade uložene u dogadjaje koji su se zbili tog datuma bile previše naivne.

YC: Postoji li neki element koji povezuje svih sedam priča?

Ognjen Isailović: Više je to atmosfera svakodnevice nego konkretan element.

Dene Komljen: Neko je rekao krivica. Treba da se riješimo tog osjećaja.

Ivan Pecikoza: Dramaturški gledano - ne (osim što se sve priče dešavaju istog dana u istom gradu), ali na emotivnom planu su vrlo povezane.

YC: Koliko su vam bliske poetike?

Ognjen Isailović: Naše poetike su prilično različite i možda je baš zbog toga naš omnibus i zanimljiviji. Nadam se da će svako dalje nastaviti da otkriva sebe i kroz to razvija svoju poetiku.

Damir Romanov: Nas sedmoro smo veoma različiti i imamo različite estetike. Profesori su nas od početka studiranja podsticali da razvijamo sopstveni stil, tako da smo i prilikom rada na Oktobru dali jedni drugima apsolutnu slobodu da se izražavamo u sopstvenom stilu.

YC: Ko bi trebao da gleda ovaj film? Kojoj publici je namenjen?

Senka Domanović: Namenjen je publici koja ima dvesta dinara u džepu i želju da se pogleda u ogledalo.

"Našim razilaženjima, ne samo sa Hrvatskom, od mene se odvojio deo mog bića", rekao je danas Živojinović Hrvatskoj televiziji.

Dan uoči zagrebačke premijere dokumentarnog filma "Sinema Komunisto", autorke Mile Turajlić, poznati glumac je dodao:"Ja sam najveći nostalgičar onog šta je bilo i žao mi je  što nije kako je bilo".

Na pitanje novinara koliko su filmovi u bivšoj Jugoslaviji idealistički prikazivali društvo, Živojinović je podsetio  da su od svih  filmova koje je snimio, 30 bili partizanski, zbog čega su ga zvali partizanski glumac, i ocenio  da su mnogi od njih bili drugačiji od realnosti.

On je, međutim, dodao da je bilo i  faktografski autentičnih filmova.

"Imate s druge strane Hajrudina Krvavca koji je sminio obimom mali opus od četiri filma, Most, Valter brani Sarajevo, Diverzanti i Partizanska eskadrila, ali su to  bili naši najprodavaniji filmovi u svetu", rekao je Živojinović.

"Neću da govoriom o uspomenama i ne želim ni da se sećam koliko je sve bilo divno", rekao je on, dodajući da sve ima zapisano i vizualno, i da bi želao da se tako nešto i danas dešava i da se zbog raspada bivše države oseća osakaćenim.

Na pitanja kako komentariše činjenicu da je zbog članstva u SPS  u Hrvatskoj bio persona non grata, Živojinović je rekao da, kad je krenuo u taj svet gde se ljudi bave politikom, nije razmišljao ni o Hrvatskoj, ni o Crnoj Gori ni o BiH.

A na pitanje o Vukovaru i Srebrenici koji su rezultat politike koju je podržao, rekao je da "nije bio na tom političkom nivou da bi se bavio tim krupnim tragedijama".

Rekao  je da je snimao komediju na Palama dok su neki ljudi gađali Sarajevo, ali da ništa nije bilo u njegovoj moći. 

"Ne to su mogli da kažu Karadžić i Mladić, ali ja nisam imao oružje niti sam bio vojni savetnik", rekao je Živojinović.

On je rekao da nije video ni pročitao pismo hrvatskog glumca Borisa Dvornika s kojima je često snimao filmove, a koji ga je putem ekrana Hrvatske televizije napao zbog političkog stava.

"Boris i ja se nikad nismo posvađali, a glavna ideja je bila da se nas dvojica pomirimo, da bi se onda i naši narodi pomirili", rekao je Živojinović.

Na pitanje zašto mu nije otišao na sahranu, odgovorio je da je to bilo vreme "kad je neko nekom bušio gume s beogradskim ili srpskim registracijama ili su se bacala kola s puta".

Sinema komunisto, film koji će biti prikazivan u nekoliko bioskopa, koji je prikazan u bioskopima u Srbiji, dobio je više od deset  međunarodnih nagrada i bio prikazan u konkurenciji IDFA-e i Tribeka filmskog festivala.

Pit je, u intervjuu magazinu ''Parejd" (Parade) uporedio svoj život sa Džolijevom sa kojom ima šestoro dece sa petogodišnjim brakom sa Anistonovom.

''Postalo mi je veoma jasno da sam pokušavao da pronađem film o interesantnom životu, ali da ja sam nisam imao interesantan život", rekao je Pit.

''Mislim da je moj brak imao neke veze sa time.Pokušavao sam da se pretvaram da je brak bio nešto što nije",dodao je on, a holivudski mediji ovu njegovu izjavu interpretirali kao da je Aniston dosadna.

Pit je, međutim,  izdao saopstenje u kome je to demantovao.

''Teško mi je što se to tako interpretira. Džen je neverovatno darežljiva, draga i duhovita žena koja je moj prijatelj. To mi je važna veza koju veoma cenim. Ono što sam želeo da kažem nije da je Džen bila dosadna već da sam sam sebi postajao dosadan i da sam za to samo ja odgovoran", naveo je Pit u saopštenju.

Bred Pit i Dženifer Aniston venčali su se 2000. godine i od razvoda 2005. glumac je izbegavao da priča o njihovom braku.

U intervjuu listu ''Parejd" Pit je naveo i da je veći deo devedesetih godina proveo ''pokušavajući da se sakrije" od slave. "Smučio sam se sam sebi sa ležanjem na kauču, pušenjem džointa i gluvarenjem", rekao je on.

Iako su Pit i oskarovka Džoli već više od pet godina u vezi, glumac je rekao da se neće venčati sve dok homoseksualni brakovi ne budu legalizovani.

"Venčaćemo se kad to budu mogli i svi ostali", rekao je on ''Parejdu".

Srpska kinematografija povremeno se ponaša suprotno zdravom razumu i svojoj stvarnoj poziciji i prirodi; tako je moguće da se desi da jedan od ponajboljih filmova u poslednjih deset godina ovde bude potpuno prećutan, a njegov autor ignorisan. Prilika za popravni, srećom, ima: kao svojevrsni uvod u njegovu obimnu retrospektivu (od 9. do 18. septembra u bečkom bioskopu Kino Belaria koji ove godine slavi sto godina postojanja), Goran Radovanović je predstavio u beogradskom Domu omladine svoja dva poslednja rada - igrani film Hitna pomoć (2009) i dokumentarni Sa Fidelom do kraja (2011). To je, uz najavu novog filma, i povod za ovaj razgovor.

Yellow Cab: Prikazivanje filmova Sa Fidelom do kraja i Hitna pomoć u Domu omladine zapravo je kraća najava temeljne retrospektive vaših filmova u Beču. Opšta je ocena da vam ugled koji uživate na međunarodnom planu nije mnogo pomogao u etabliranju u ovdašnju kinematografiju. Zašto je to tako?

Goran Radovanović: Valjda to ima veze i s mojom željom da nikad ne postanem deo kinematografije koja baštini političku moć, sujetu i laž kao osnovne principe „uspeha". Ne zaboravite da je ovo jedina kinematografija u kojoj postoje „nezavisni" i „kultni" autori sa ozbiljnim i kontinuiranim opusom od petnaestak filmova snimljenih u toliko različitim produkcionim okolnostima - pod Titom, Miloševićem, posle 2000. godine... I oni se pozivaju na moral i još se usuđuju da nam dele „demokratske" lekcije. Jedan takav „kultni" srpski autor čak se žalio u inostranstvu da je njegovo delo „nepravedno skrajnuto" u domovini! Sa svojih petnaestak filmova iza kojih je uvek finansijski stajala srpska država! Ništa nije drugačije ni s većinom autora mlađe ili srednje generacije čiji je ego toliko gladan uspeha da čak i fabrikuju sopstvenu umetničku poziciju u inostranstvu, „preteći" nam informacijma o još jednom velikom uspehu srpskog filma u vidu dobijanja još jednog special mentiona od strane merodavne publike na nekakvom „evropskom" festivalu. A o onima koji svoje „remek-delo u nastajanju" već stavljaju u zvanične programe Kana, Berlina ili Venecije - ne treba trošiti reči. Što se mene tiče, savladao sam elementarnu lekciju da nisam bitan ja već moji filmovi, a oni su svakako deo korpusa srpske kinematografije. Ukoliko za sada nisu - biće! Uostalom, prava istorija umetnosti uvek se piše a posteriori.

YC: U filmovima se istrajno bavite životom na margini šireg društvenog plana. Istovremeno ste i sami na margini srpskog filmskog esnafa. Bivanje na margini ipak ima i prednosti. Koje su to prednosti u vašem slučaju?

GR: Sloboda. Siromaštvo. Nesigurnost. Sve su to sjajni atributi kao preduslov za pokušaj jednog nepatvorenog stvaralačkog čina.

YC: Dramaturške sinkope (likovi koji nestaju i ponovo izranjaju tokom filma i slično) koje su važno obeležje Hitne pomoći (prvog filma koji je preispitivao nasleđe i usud srpske petooktobarske revolucije) zapravo su vaš odgovor na prezasićenost ovdašnjeg plebsa istorijom. Postoji li ipak način da se pred naletom dnevnopolitičkog sačuva intimno?

GR: Na socijalnom planu, istorijski usud koji probija kroz dnevnu politiku nemoguće je izbeći. Mi kao da nismo svesni toga da smo se se u prošloj generaciji međusobno ubijali, da je ova generacija ubijala i da se svakodnevno samoubijamo. Samoubistvo kao poslednji stadijum otuđenja, nemoći i autizma. Kao kazna koju smo pokušali da izbegnemo. Kao usud nemoći sopstvene samorefleksije. Gledalac gotovo da ne primećuje da u Hitnoj pomoći postoje dva pokušaja i dva realizovana samoubistva, kao odgovor likova na „prezasićenost istorijom". Izgleda da suicidna tema polako postaje dramaturško opšte mesto u drami savremenog srpskog društva.

YC: Film Sa Fidelom do kraja nastao je tokom vašeg boravka na Kubi, gde ste radili kao profesor u filmskoj školi. Da li ste uspeli da proniknete u tajne tamošnjeg dominantnog mentaliteta i prirodu čudnog i vitalnog političkog sistema?

GR: Moram priznati da mi je na Kubi trebalo devet meseci da se dohvatim kamere. Ipak, to nije Srbija niti moj jezik. Stoga sam pribežište našao u filmskom jeziku, dakle, čistom vizuelizmu s minimalnim dijalogom i, uz pomoć Andrije Zafranovića i Maje Kokić, u formalnim montažnim akrobacijama kao finalnoj režiji filma. Naravno, sopstveno nasleđe iz komunističkog detinjstva i naše prošlosti pomoglo mi je u detektovanju arhetipskih oblika kubanskog kolektivizma i otkrivanju, kao šte sami rekli, „prirode čudnog i vitalnog političkog sistema". Film o Kubi je kao neka školska lektira, obavezni žanr u kome se oprobaju svi reditelji koji posete ostrvo, od Agnès Varde do Wima Wendersa. Da li sam uspeo? Ne znam. Samo znam da Kubanci ne primećuju da reditelj filma Sa Fidelom do kraja nije kubanskog porekla, a prvi sam Srbin koji je španskoj televiziji prodao film o Kubi, i to na španskom jeziku.

YC: Priča se da pripremate novi igrani film. Kako napreduje Enklava? Da li je prvi srpski film o novoj srpskoj traumi u vezi s Kosovom blizu realizacije? O čemu je u Enklavi, zapravo, reč?

GR: Film je već dobio inicijalna sredstva na konkursu grada Beograda. Tu su i moji stari koproducenti iz Nemačke i Grčke, ali i novi, iz regiona, Makedonije i Banjaluke. Da, to je savremeni srpski film koji ispituje najbolniju srpsku traumu - Kosovo. Enklava kao „mi i oni". Enklava kao realna metafora usamljenosti, ali i kao materijal za kolektivnu memoriju srpskog društva u budućnosti. Enklava kao metafizički zalog za večnost. A u priči, kao i u životu, sve je tako jednostavno i obično: jedan starac iz enklave je umro, sveštenik i groblje nalaze se van nje, unuk odlazi po sveštenika i - nema ga da se vrati. Ko će i kako uspeti da sahrani dedu?

Terens Kliford ekskluzivno za ljubitelje filma u Srbiji otkriva čime se trenutno bavi svetska filmska industrija i njegova kompanija čiji je godišnji obrt samo na igranim i turističkim filmovima u 2010. bio 56 milijardi dolara.

Od Terensa Kliforda press tim SILAFESTA saznao je da će kompanija "21st Century Filmworks LTD" premijerno u januaru prikazati akcioni film "Plaćenici" koji govori o Srbiji nakon ubistva premijera Zorana Đinđića. On tvrdi da će Srbija biti sve zanimljivija poznatim svetskim rediteljima za njihove filmove.

Koji je sledeći veliki projekat "21st Century Filmworksa"?

- Trenutno pravimo film "Plaćenici" čija će se premijera održati u Londonu, naredne godine u januaru. U filmu se radi o ljudima iz američkih elitnih jedinica, koji trenutno rade kao plaćenici, i dolaze u Srbiju nakon ubistva vašeg premijera Zorana Đinđića. Kada je ubijen srpski premijer, u Srbiji nastaju veliki potresi i rascep. Zbog toga američke plaćenike pozvaju da reše celu političku situaciju. Na kraju oni pobeđuju u borbi za pravdu u ovoj zemlji. Priča je bazirana na ratovima devedesetih a Bili Zejn je glavni glumac i vođa ovih trupa.

Odakle vam ideja za ovakav film?

- Ideja je došla od jednog italijanskog pisca, koji je takođe i režiser. Kao što znate ovaj deo sveta ima veliki uticaj na region, a ideja je inspirisana realnim životom. Film će moći da se vidi i u Srbiji u januaru. Od poznatijih glumaca tu je Bili Zejn, a osim njega glumiće i Robert Fučila, koji je jedan od poznatijih italijanskih glumaca. Inače radimo i dosta drugih akcionih filmova ali i onih koji se bave temama vezanim za astronomiju, ekologiju, religiju...

- Filmovi o religiji, naročito hrišćanstvu su uvek zanimljivi. Ljudi uvek tragaju za dokazima u onome što je opisano u jevanđeljima, o tome šta je zaista istina, o Hristovim vezama sa ljudima kao i u vezi sa njegovom smrću...

Crkva često kritikuje neke filmove koji se bave temama iz religije, a koji prikazuju drugačije činjenice od onih koje propagira crkva. Da li je teško održati balans između crkvene i filmske istine?

- Jeste. Ponekad režiseri pokušavaju da film naprave kontraverznim i senzacionalnim. Imali smo pre nekoliko godina film u Engleskoj koji se zove "Isus Hrist superstar". U filmu se ne prikazuje vasrksnuće Hrista, što je naišlo na mnogo kritika onih koji su upitali zašto je to izostavljeno. Film je probao da prikaže Hrista kao običnog čoveka, što je takođe naišlo na negiranje od strane crkve. Ali ljude zanimaju i druge teme iz istorije naročito o ljubavnim vezama. Na primer, o Hitlerovim ljubavnicama. Tako da moderan film želi da se bavi temama koje zanimaju ljude, uključujući i ono što se tiče religije.

Da li smatrate da film teži da promeni mišljenje i viziju ljudi prema religiji ili istoriji, prikazujući drugačije teme iz ovih oblasti?

- Uglavnom ne. Ali neki filmovi i to pokušavaju kada se radi o istoriji. Međutim, za tako nešto je potrebno mnogo vremena. Filmovi uglavnom pokušavaju neke teme da prikažu na drugačiji način, kritički ili satiričko. Kao što je Monti Pajton imao film "Žitije Brajanovo". To je najduhovitiji film na temu hrišćanstva, ali je on takođe mnogo kritikovan iako su ga ljudi prihvatili kao veoma duhovitog.

Trendovi se menjaju, ali romantični filmovi nikad neće umreti

U novijoj filmskoj istoriji stalno se smenjuju trendovi kada su u pitanju teme i načini snimanja. Imali smo period naučno-fantastičnih filmova, akcionih, Matriksa... Šta je sledeće?

- Mislim da sada nastupa period 3D filmova. Oni su ranije uglavnom bili povezani sa horor filmovima, ali sada se koriste na različite načine. Moderne tehologije će sve više biti korišćene, kao u filmu "Avatar". Takođe, filmovi političkog karaktera, naučnog, kao i sve više filmova sa efektima kao što je to bilo u Ratu zvezda. Ali šta god se snimalo i kakva god budućnost filma bila, u centru će uvek biti ljubav. Romantični filmovi nikada neće umreti.

Ipak, čini se da hiperprodukcija istiskuje umetničku vrednost filmova?

- Samo zato što tehnološka umetnost zamenjuje ovu drugu. Čak i na SILAFESTU u Velikom Gradištu, to se moglo videti. Festival se bavi turističkim i ekološkim filmom i većina filmova se bavi tradicionalnim temama kao što su prikazi pezjaža ili znamenitosti. Međutim, primetna je kvalitetnija tehnika, fotografija, muzika... A što se tiče umetnosti, ona se može gledati na različite načine. Neki kažu da su "Simpsonovi" umetnost, ali neki smatraju da je to samo kompjuterska animacija.

Da li smatrate da noviji filmova imaju sve manje emocija?

- Zapravo, smatram da ih imaju sve više. Ljubav izgleda sve jača, gubitak postaje sve teži...

Više od 25 godina predajete na univezitetu. Kako ste uopšte počeli s filmom?

- Zapravo, ja se bavim komunikologijom, radim u mnogim zemljama. Čak i ovde u Srbiji sam radio sa profesorima sa Beogradskog i Novosadskog univerziteta. Međutim, pre nekoliko godina su me upitali da li bi voleo da idem i radim prezentacije u vezi sa filmovima. Tako je sve i počelo. Na SILAFEST sam došao kao član žirija i da bi srpskim režiserima predavao o savremenim trendovima u turističkim filmovima.

Kako nastaje film i da li se raspravljate sa kolegama oko toga koji film treba snimiti?

- Sve počinje sa idejom i finansijama. Ako ima dovoljno novca, rasprave obično prestaju. Međutim, glavne diskusije nastaju oko produkcije, režije, a često i glumci imaju zamerke oko načina kako treba prezentovati film. Ipak, ideja je uvek najvažnija, kao i to da li će film biti popularan i da li će napredovati.

Koga od glumaca volite?

- Ima ih mnogo kojima se divim kao što je Barbara Strejsend, volim da radim i sa Mel Gibsonom, takođe i Kristofer Li mi je jedan od omiljenih. Ali imali smo često i problema sa glumcima. Na primer Merlin Monro je nekada bila raspoložena da radi, a onda sledećeg dana ne. Imali smo probleme i sa Marlon Brandom. Obično je problem u tome što im se ne dopada način na koji se neka uloga predstavlja i žele da bude urađena drugačije. Ipak, ja nikada nisam radio sa nekim ko je bio krajnje problematičan.

Da li su glumci često komplikovani?

- Jesu. Oni funkcionišu kao i drugi obični ljudi, ali kada dođu na snimanje tu se stvari menjaju. Neverovatno je koliko su sposobni da se dobro užive u ulogu koju glume, ali onda kada, na primer, dođe pauza za kafu, počnu drugačije da funkcionišu.

Kako vam se dopada Srbija?

- Jednom sam sreo ženu iz Holandije na aerodromu i pitao je zašto je došla u Beograd.  Rekla mi je da je tu zbog ženske mode. Rekla mi je da je Beograd centar mode a ne Pariz. Dakle, ovo je zemlja mode. Srbi vole da su u trendu, nekada čak i na uštrb svoje ličnosti i karaktera. Smatram da je i veoma prijateljska zemlja i da ljudi pokazuju gostoprimstvo prema posetiocima, za razliku od nekih zemalja. Imam puno prijatelja ovde i često sam sa njima u kontaktu. Takođe, mislim da je ovo zemlja ljudi koji su otvorenog uma.

Ove godine ste član žirija SILAFESTA. Kako vam se uopšte čini festival?

- Interesantan je jer privlači producente i režisere iz celog sveta. Svake godine se sve više razvija, a ove godine je imao čak 63 filma što je jako mnogo. Ima veoma visoku reputaciju u svetu, a mislim da poseduje potencijal da se još više razvija.

Srbija postaje zemlja koja je sve više zanimljiva za mnoge režisere iz sveta, koji dolaze i snimaju filmove ovde. Kako to objašnavate?

- Prvo, to je zbog političkih promena i slobode da se rade neke stvari. Drugo, zbog drugačijeg izveštavanja medija i prikazivanja prirodnih lepota zemlje. Treće, zbog superzvezda kao što je Novak Đoković i neki fudbaleri koje imate čak i u Engleskoj ligi. Mislim da će sve više režisera dolaziti ovde.

Šta je na vas ostavilo najveći utisak?

- Dunav. to je jedna od najvažnijih reka na svetu, povezuje nekoliko zemalja i opisana je u svetskoj literaturi. Tu su i mesta kao što je Novi Sad, kao i velelepne crkve i manastiri. Takođe, i sneg u Beogradu izgleda veoma lepo.

Šta bi stavili u film o Srbiji?

- Nešto što do sada niko nije prikazao. To je uvek najteže. Na primer, neku vrstu životinja koja je specifična za ovo podneblje. To bi mogao da bude način da privučete ljude - da vide divlji svet u Srbiji. Takvih filmova imate veoma malo. Ili šta je učinilo Đokovića velikim teniserom. Da li bi mogli da dovedete ljude ovde kako bi postali veliki teniseri ili da li bi Srbija mogla da postane teniski centar sveta. Film se kao i sve na svetu pravi od onoga šta imate, samo treba dobro izabrati.

Mesčuh smatra da bi za promociju Srbije u svetu trebalo pričati ovdašnje životne priče, i tvrdi da se od svih stranih zemlja u kojima je bio jedino ovde oseća kao kod svoje kuće

- Zapravo, moji klijenti su tražili to. Nekoliko kompanija nam se obratilo za mišljenje oko toga kako da snimimo film i tako je sve počelo.

Kakav je osećaj imati najbolji turistički film na svetu i kako vam je to promenilo život?

- Sve je ovo uticalo na moj život, ali mi napravilo i izvesne probleme. Sada moji klijenti misle da sam zbog svog uspeha povećao cenu svojih filmova. Međutim, ja i dalje radim filmove po istoj ceni, pa sada stalno to moram da im objašnjavam! Ipak, šta još možete poželeti sem da imate najbolji film na svetu? Jedino što se od mene sada očekuje da radim još bolje.

Da li može da se živi od pravljenja turističkih filmova?

- Ja imam kompaniju koja zapošljava osmoro ljudi. Lično, od toga nemam neki novac ali moji radnici zarađuju i imaju redovna primanja svakog meseca. Za mene je to veoma važna stvar, jer su to mladi ljudi koji su još uvek na akademiji.

Znači, vi praktično radite za svoje zaposlene?

- Upravo tako. Ne za sebe, već za njih. Moja želja je samo da im prenesem svoje mišljenje i iskustvo u pravljenju turističkih filmova, bilo da radi o Evropi ili ostatku sveta.

Da li je teže napraviti turistički ili igrani film?

- Turistički, jer svi koji naručuju žele da imaju pobednički film, a to može da bude problem. Vlasti u Štajerskoj nisu verovale u moj film, kada sam počeo da ga radim. Ali kada je postao najbolji na svetu došli su kod mene da kažu kako je to neverovatan uspeh. Tako je maltene za svaki film. Ipak, ako pričamo o tehničkim detaljima i organizaciji onda je teže snimati igrani film.

Da li je za turistički film važnije imati mnogo novca i skupu opremu, ili imati dobru ideju?

- Lepo je imati dosta novca, kao i dobru opremu, ali u celoj Evropi novca za ovakve filmove ima sve manje. Tako da je ideja mnogo važnija, kao i dobar scenario. Ako to imate, onda to može biti mnogo lakše. Na ovom festivalu je bio jedan odličan primer za tako nešto o zagađenju reke u okolini mesta Brus. Tako da u velikim i bogatim zemljama kao što su Engleska ili Francuska, uvek se više gleda ideja i na koji način pričate priču.

Ove godine na SILAFESTU je u užu konkurenciju ušlo i mnogo filmova koje su radili amateri. Da li mislite da je moguće da neki jeftin film koji rade amateri može pobediti na velikom festivalu?

- Apsolutno. Ako imate podršku kvalitetnih profesionalaca, onda svako može da napravi dobar film. U mojoj zemlji postoje mlade firme koje se bave kreativnim radom i viđao sam radove jako mladih ljudi. Oni su zaista neverovatni. Međutim, video sam i da u vašoj zemlji zaista imate veoma perspektivne mlade režisere i jedino što im je potrebno je malo podrške profesionalaca.

Koliko Austrija godišnje ulaze u turistički film?

- Znam da Beč ulaze veoma mnogo novca. Nijedan film koji se radi nije jeftiniji od milion evra.

Kao predsedniku žirija SILAFESTA kako vam se čine filmovi ove godine u odnosu na prošlogodišnje, kada ja vaš film pobedio na festivalu?

- Ove godine je kvalitet filmova značajno povećan. Verujem da je to i zbog toga što je oprema značajno pojeftinila, tako da sada svaki student može da napravi film. Zbog toga smo zaista imali veoma ozbiljnu raspravu u žiriju oko najboljih filmova.

Doputovali ste iz Graca automobilom u Veliko Gradište. Da li, kao tvorac turističkih filmova čije oči znaju da uoče detalje, primećujete neku razliku kada putujete kroz Austriju, Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju?

- Slovenija je naš sused i poznajem je veoma dobro, Hrvatska ima more, a Srbiju nisam dobro poznavao. Međutim, bio sam prošle godine ovde i veoma sam uživao. Ove godine kada sam dolazio, a to sam rekao i na jednoj ovdašnjoj televiziji, osećao sam se nekako kao da dolazim kući. Poznajem jednog veoma poznatog austrijskog pisca Pitera Hankea, i sada mogu da razumem njegov način pisanja jer i ja osećam isto. Ni sam ne znam tačan razlog zbog čega imam osećaj kao da sam kod kuće, ali je jednostavno tako.

Kako napraviti kvalitetnije turističke filmove u Srbiji s obzirom da se ulaže jako malo novca u ovaj oblik promocije?

- Pričajte vaše priče. O Dunavu, o životu... i to sa običnim ljudima, šta oni misle, kako žive...To svi žele da vide.  Unesite možda i neku dozu humora.. potrebno je više životnih a ne samo filmova o monumentalnim stvarima. Oslikajte život, a ne ušminkanu stvarnost.

Ako bi pravili turistički film o Srbiji, šta biste stavili u prvi plan?

- To je zanimljivo pitanje. Mislim da bi uvek započeo sa vašom specifičnom muzikom, obrađenom na moderan način, koja se transformiše dalje... možda bi uzeo zvuke vaše zemlje, radio sa njima i onda bi dobio ideje za dalju priču. Zatvorite oči i krenete tako.

Osim turističkog, SILAFEST se bavi i ekološkim filmom. Kako bi po vama izgledao superheroj koji bi Srbiju spasio od ekoloških problema?

- Veoma je važno što promovišete ekologiju, jer je to tema koja je aktuelna u celoj Evropi. Mislim da već imate jednog takvog heroja a zove se Fantom. Inače, lik koji je prikazan u filmu vašeg autora Dalibora Đokića, baš na ovom festivalu.