Yellow Cab: Kako si se odlučio za studije filmske režije? Ko je uticao na tebe, koji su filmovi i autori bili važni za tvoje formiranje?

Dane Komljen: Htio sam da pravim filmove. Upisati FDU izgledalo mi je kao opcija koja ima najviše smisla. Što se tiče uticaja, oni koji su najbitniji možda i nisu toliko vidljivi u ovom filmu. Za Ja već jesam sve ono što želim da imam važni su Deset Abbasa Kiarostamija, U Vandinoj sobi Pedra Coste i Svijet Jia Zhangkea.

YC: Film donosi, za našu sredinu, prilično neobičan rediteljski postupak koji se više bavi atmosferom i nagoveštajima no činjenicama u priči. Kako si uspeo da ovako dosledno sprovedeš svoju zamisao i kako je reagovala tvoja autorska ekipa kada si im predočio projekat?

DK: Hvala. Tokom studija, povremeno su se pojavljivali problemi, nespremnost ljudi da zajedno izvedemo neke stvari, da se uputimo u određenom smjeru. Do treće godine ljudi na fakultetu su, na osnovu mojih prethodnih filmova, imali svoje ideje o tome šta pokušavam, tako da su oni koji su pristali na saradnju znali kakav tip filma očekujem da pravimo. Susreo sam se sa onima, prije svih Jelenom Maksimović, montažerkom, s kojima sam mogao razgovarati o onome što bih volio da uradimo i zaista imao osjećaj da radimo zajedno. Postoji Internet, ljudi imaju mogućnost da istraže razne tokove filma, mnogo toga što je prije bilo nedostupno sada se može pogledati i poslušati i, u razgovoru, pronaći kako mi reagujemo.

YC: Kakav je tvoj utisak o Kanu, o savremenim tendencijama u svetskom filmu? Šta ti se čini najinteresantnijim?

DK: Kan je haotičan i histeričan festival u kome sam imao osjećaj da su filmovi bitni. Meni najzanimljiviji filmovi koje sam tamo uhvatio bili su Rebeka H. (Povratak psima) Lodgea Kerrigana i Bokserska sala Fredericka Wisemana. Što se tiče tendencija u svjetskom filmu, njih je mnoštvo, mnoštvo ideja filma. Svako prati liniju koja ga zanima. U posljednje vrijeme bitan mi je James Benning. Ili Albert Serra - Čast vitezova i Pjesma ptica. Meni su zanimljivi ti filmovi.

YC: Šta te zanima da radiš u budućnosti? Imaš li neki konkretan projekat?

DK: Sljedeći projekat je Oktobar koji radim s koleginicama i kolegama s klase. Dugometražni omnibus sa sedam rediteljki i reditelja, koji snimamo u septembru i oktobru. Ono što veže segmente omnibusa jeste vrijeme - 5. oktobar 2010. godine, i mjesto - Beograd. Koristimo desetogodišnjicu kao okvir u kome postavljamo pitanja o problemima koji svakog od nas pojedinačno zanimaju.

YC: Na šta se tačno odnosi pomalo misteriozan naslov filma?

DK: Naslov filma je rečenica koju bi mogao da pomisli ili izgovori onaj koga filmom pratimo.

Boban JEVTIĆ

"Stvarno sam bila iznenadjena i zatečena. Nekako sam uvek doživljavala tu nagradu kao nešto što se daje glumcima koji su već prevalili najveći deo svoje karijere, a meni se sve čini da sam još mlada. Znači, definitivno sam u zabludi", rekla je ona.

"Po godinama nisam mlada, ali se tako osećam i sve mislim - preda mnom je tek prava karijera, što pozorišna što filmska", dodala je Arnerićeva koja je debitovala kao tinejdžerka pre više od četiri decenije u filmu "San" Puriše Djordjevića.

Ona se osvrnula na izuzetan sastav žirija u kojem su ove godine bili prethodni dobitnici nagrade "Pavle Vuisić" - Mira Stupica, Mira Banjac i Bogdan Diklić.

"Kada sam čula ko je u žiriju, tada sam shvatila da ipak ti ljudi ne bi olako doneli takvu nagradu, da se za tu odluku dobro promisli i da se dobro preispita. To su vrlo strogi umetnici, kolko ih ja poznajem, i prema sebi i prema drugima", kazala je Arnerićeva.

"Stvarno mi je žao što sam malo daleko i što nikako ne mogu da prisustvujem dodeli, jer volim Niš. To je jedan specijalan festival, jer je glumački festival. Primiću je dogodine, kao i Mira Banjac koja kada je dobila nagadu nije mogla da prisustvuje, pa je primila sledeće godine.

"Poslala sam jedno pismo publici, tako da ću na neki način ću biti prisutna, bar dušom sigurno", naglasila je ona.

Nagrada podrazumeva i objavljivanje monografije o laureatu, što će, po oceni dobitnice, biti vrlo ozbiljan posao. "Nisam dovoljno uredno vodila svoju biografiju i možda će konačno neko da se pozabavi time. Ljudi koji su pratili moju karijeru i bili naklonjeni mojoj glumačkoj ličnosti sada su veoma stari ili nisu medju živima. Volela bih da se tog posla lati neko mlad", kazala je ona.

Što se tiče narednih uloga, izjavila je da se "projekti za koje zna da postoje i u kojima ima uloga za nju još 'krčkaju' finansijski". "Film je skupa zabava, ali je zato tu pozorište i televizija. Radujem se što za petnaestak dana nastavljamo snimanje meni jako drage mada vrlo naporne serije, iako to na prvi pogled ne deluje tako - 'Naša mala klinika'. To je sitkom, prvi put radim takvu stvar. Odradili smo već 50 epizoda i videla sam da to publika voli. Neki i ne vole, ali ja uživam dok radim tu sreiju", kazala je Arnerićeva.

"To je priznanje koje dokazuje da se nisam uzalud bavio ovim poslom i da to neko vidi, da moj filmski opus ostaje i predstavlja neku vrednost. Sa te strane mi, kao potvrda onoga što sam radio, znači veliku počast", rekao je on dodajući da autor dok pravi film nikada nije siguran u vrednost toga što radi.

Postoje filmovi koji traju jedan dan ili jednu godinu, a postoje i filmovi koji ostaju kao trajna vrednost, te je ova nagrada moguća potvrda da je nešto ostalo od onoga što sam radio, rekao je autor filmova "Specijalno vaspitanje", "Nacionalna klasa", "Variola vera", "Već viđeno", "Tito i ja", "Kordon", "Turneja"...

S druge strane, ukazao je on, nagrada za ukupan doprinos je i "nezgoda zbog toga što kada se bavite ovim poslom stalno morate sebi da stvarate utisak da ste tek pred glavnom stvari", a sada se "nešto zaokružuje i na neki način sugerira da ste pri kraju, da ste već napravili ono što treba".

"Malo je neprijatno to osećanje, ja sam se malo lecnuo i rekao - zar već treba da dobijam priznanje za celokupni životni rad, zar niije malo rano!", priznao je Marković.

On je, međutim, naglasio, da mu je veoma drago što nagrada stiže od Palićkog festivala, koji voli i na koji je često išao i kada nije imao novi film, a bio je jedno vreme i član Saveta festivala.

Na pitanje o konceptu te manifestacije, odgovorio je da je za njega "Palićki festival bio naročito značajan u periodu izolacije Srbije, kada je bio neka vrsta veze sa Evropom".
"Mi smo tada bili potpuno otkinuti od Evrope i ljudi koji su se bavili filmskim poslom imali su užasan strah da se nikada neće uspostaviti kontakt sa onim čemu stremi naša civilizacija", rekao je Marković.

Podsećajući na period devedesetih godina 20. veka, istakao je da je "festival na Paliću stalno održavao kontakt i u tim najtežim danima". "Imao je hrabrosti, a i umeća da napravi program koji je sa jedne strane nas prikazivao Evropi, a sa druge strane Evropu prikazivao nama, tako da je stvarno ostao kao jedna od glavnih spona između Evrope i Srbije. Po tome je naročito značajan", ocenio je Marković.

Na pitanje šta bi u aktuelnom periodu preporučio organizatorima da Palić ne bi bio marginalizovan u poplavi festivala u regionu, odgovorio je da ne mogu organizatori da menjaju mentalite, navike i trendove.

"Mislim da je dobro što je Palićki festival ostao pri konceptu na kom je uvek bio i mislim da ne bi trebalo da se sada mnogo kači za modne trendove i uopšte trendove koji vladaju na festivalima".

"Festivala ima užasno mnogo, značajnih i manje značajnih, ali onih koji imaju svoju fizionomiju i koji ne liče na druge, nema mnogo", istakao je Marković.

Ocenjujući da Palić ima svoju fizionomiju, naveo je da je izbor filmova strog, nekomercijalan.

"Ne ide niz dlaku, nego je uvek bio vrlo izbirljiv i poseban. Mislim da Palić ne treba mnogo toga da menja, možda mi moramo da menjamo svoje navike, ukus i shvatanja", dodao je on.

Opisujući atmosferu na Paliću primetio je da je tu blizu granica sa Evropskom unijom.

"To mesto predstavlja čak i fizički kontakt između Srbije i EU. Na svega nekoliko kilometara iza bioskopskog platna je taj svet kome mi težimo i tamo to nekako uvek izgleda moguće", rekao je Marković.

Na pitanje o planovima za nove projekte odgovorio je da će pokušati da snimi film "Falsifikator". "To sam uradio kao tekst u pozorištu  na Crvenom krstu. Ta predstava ima dosta uspeha, ali će po mom mišljenju biti još bolja kao film, zato što film pruža niz drugih mogućnosti. Jako sam zagrejan za to", rekao je on.

Glavnu ulogu igrao bi Tihomir Stanić, kao i u predstavi koju je u Beogradskom dramskom pozorištu Marković režirao po svojoj drami. "Stanić je na neki način koautor toga, mnogo je sa mnom sarađivao na tekstu, a ima i nove ideje. On će i da producira, tako da ćemo mi biti dvojac koji će probati da izgura taj film", najavio je reditelj.

U međuvremenu, Marković se bavi teatrom i sa ansamblom Narodnog pozorišta u Beogradu uradio je komediju "Zlatno tele" ruskih autora Iljfa i Petrova. "Napravili smo eskperiment da izvedemo nekoliko predstava pre beogradske premijere, što je praksa u Americi. Brodvejske predstave idu 'of Brodvej',  prikazuju se jedno vreme da bi se umetnici opustili, uigrali, da bi se debalansirali strahova, treme. To je jako korisno", primetio je on.

"Zlatno tele" je krajem juna izvedeno u Leskovcu, Šapcu i Pančevu. "Sve te predstave su bile kao prave premijere, dobre. Glavnu ulogu - Ostapa Bendera igra Lane Gutović, što dosta toga garantuje", istakao je reditelj, dodajući da će eventualno nešto malo da popravi, samo tehnički, pre 6. oktobra, kada je premijera u Narodnom pozorišu u Beogradu.

Marković je kazao da je taj tekst jako voleo u mladosti. "Ostap je junak koji mi je ostao u srcu, ali ustanovio sam da zapravo više niko ne zna ni za njega, ni za 'Zlatno tele' ni za Iljfa i Petrova".

"To je šteta, jer su oni bili preteča. Radeći na ovoj predstavi utvrdio sam da je strip 'Alan Ford' apsolutno ukraden od 'Zlatnog teleta'. Likovi i situacije su direktna krađa, a i mnogi drugi sižei koji su se bavili simpatičnim, neveštim lopovima i prevarantima zapravo su replika na delo Iljfa i Petrova", rekao je on.

"'Zlatno tele' je original, etalon te vrste humora. U ovom vremenu kada ima toliko kriminala i toliko prevaranata, očekujem da će ta vrsta humora i sižea naići na svoju publiku", izjavio je Marković.

"Svečanost počinje u stilu onoga što ja radim. Snima se Holivud. Sećate se  brda na kome onim krupnim slovima piše HOLLYWOOD. A onda se začuje  pucnjava nekog mitraljeza, šmajsera, i slova na brdu počinju da padaju. Počeo sam znači da rušim Holivud. Završiće se toplim, finim nastupom mojih kolega, a meni će da bude puno srce kada vidim ko je sve u sali", rekao je popularni Bata u intervjuu Tanjugu.

Tremu ne oseća zbog tako važnih godišnjica. Nju je, kaže,  imao samo jednom u životu, a kada je to bilo nije želeo da otkrije. Jedino mu je malo neprijatna tolika pažnja okrenuta prema jednoj ličnosti, a u šali dodaje da im "zamera što mu još nisu organizovali štafetu".

Osvrćući se na pet ipo decenija trajanja u glumi Živojinović je ocenio da smo mi  mala kinematografija i da je teško živeti i 10 godina od filma, a kamoli 55. "Znači, prinuđen si da radiš i ono što mislis da nije baš korektno. To sam uglavnom radio na početku karijere. Morao sam da igram mnogo likova, da me jednostavno ljudi vide u raznim varijantama", rekao je on, "priznajući" da polovinu svojih filmova nije gledao zbog "budalaština koje je radio".



Ne kaje se ni zbog jedne. Nikad sebi nije dopustio privilegiju da bira filmove i odbija uloge, smatrajući između ostalog i da nema pravo da odbija nešto što je neko pripremio - okupio ekipu i našao sredstva i što stotinu porodica čeka da počne. "Nikad nisam tražio film u kome želim da igram, oni su mene tražili. Ovde na Balkanu nikad nije bilo i ne može da bude da glumac traži ulogu", kaže Bata.

Za svoj poziv kaže da je "lak i zabavan" i da mu je čudno kada neko kaže da "radi na ulozi". "Šta tu ima da se radi? Tu ima da se misli. Mi radimo sa literalnim delima, ne vidim šta je tu teško. To je vrlo interesantno, jer nikad nisam radio jedan isti posao, istu temu, uvek su to nove priče i novi događaji", objasnio je Živojinović. "Kad bi meni bilo teško da radim film, onda bi bilo teško i onome koji gleda", primetio je on dok sedi u restoranu "Bevanda", na "njegovom" Vračaru, a predstavnici medija se smenjuju u želji da zabeleže Batina uvek duhovita, gotovo anegdotska, sećanja, ocene, komentare.

Iako kaže da nema neostvarenih želja i da bi bilo prepotentno i neskromno da ih ima posle 55 godina rada i oko 300 snimljenih filmova, popularni glumac je dodao da bi bilo lepo da je radio sa Emirom Kusturicom, koga zna dok je još bio mali. On tačno zna šta mu treba. Ja mu nisam trebao i nije mi žao, ali bolje bi bilo da smo sarađivali", kazao je Živojinović i dodao da nema reditelja koji može da uradi i deseti deo onoga što on može da odglumi.

Sobom je zadovoljan što se nikad nije poistovetio ni sa jednim likom koji je tumačio, smatrajući da je pogrešno kada to glumci urade, naročito ako taj lik postane popularan. Tada, dodao je, gube sebe. "Ne mogu ja da igram ovde u Srbiji stalno jedan isti lik. U svetu to može. Recimo u Americi može jedan Džon Vejn da igra celog života kauboja. Kad bi ja ovde igrao celog života kauboja, ja bi odigrao samo jednu-dve uloge i gotovo", istakao je on.

Na pitanje da li je bilo nekih filmskih priča koje su ga posebno dirnule, Živojinović je rekao da su naša istorija i naš život uopšte puni drame, ali da to nikad nije poistovećivao sa svojim životom. "Sa godinama moje emocije su postale vidljivije pa mi je lakše i da prenesem to publici, ali ne možete nešto posebno da uradite da dođete do tog emotivnog stanja, osim da o tome razmišljate", istikao je Živojinović.

"Smeš da plačeš, ali ne smeš da pustiš suzu. To retko koji glumac u svetu ume", primetio je on i još jednom dodao da je njegov pokretač uvek bila porodica, pa iako kaže da nema za čim da plače, u očima mu se primećuje tuga kada govori o unucima koji žive daleko od njega - u Francuskoj i na Kubi. Živojinović kaže da nije imao veliki izbor glumaca u stranoj kinematografiji koji bi mogli da mu budu uzor, osim jednog, koji mu je postao idol kada ga je upoznao i kada je odgledao njegove filmove koji su ga oduševili.

Reč je o ruskom glumcu i reditelju Sergeju Bondarčuku (1920-1994), koji je jedini dobio dve najveće nagrade za film - Orden Lenjina i Oskara za režiju ostvarenja "Rat i mir". Dok razgovor često preseca zvonjava mobilnog telefona koji se oglašavama  muzikom iz filma "Valter brani Sarajevo" koji mu je doneo neslućenu popularnost u Kini, Živojinović se priseća da je snimio više filmova u nemačkoj produkciji, ali da nisu vredni spomena.

Iako je u nekima glumio glavne uloge kao što je "Lažna mera" (Das falsche Gewicht) Bernharda Vickija, koji je čak nagrađen u Njujorku, i igrao uz najveća imena evropskog filma, nije sebe video u tome. "Najteže mi je bilo što ne radim na svom jeziku, to je sasvim drugačije tumačenje likova, ipak je naš srpski mentalitet karakterističan", objasnio je on.

Za današnje reditelje kaže da drugačije razmišljaju, njegova generacija je pravila filmove koji su trajali satima, a danas su filmovi "dinamičniji, sa savremenim izrazom i modernom tehnologijom". Priznaje, međutim, da slabo gleda filmove i pozorišne predstave, jer je sklon da traži nedostatke i u najboljim ostvarenjima. U bioskop ne ide, jer "nema gde da se ide". Naročito je, kaže, zapostavljen narod van Beograda. Ne želeći da izdvaja ni filmove ni autore, ističe da ima mnogo loših filmova u današnjoj domaćoj produkciji, ali i onih koji su veoma dobri, kao i da svaka generacija "donosi" ponekog izuzetnog filmskog stvaraoca.

Mladima koji počinju da jedu glumački hleb poručio je da svako može da bude sjajan glumac. Smatra da im je potrebno reći neku lepu reč, ukazati na greške, ali na način da oni budu srećni zbog toga. Na pitanje da li smatra da savremena kompjuterska tehnologija, koja se sve više koristi u filmovima, može da ugrozi glumačku profesiju, on je kazao da "ne postoji ta tehnika koja može da zameni glumca, jer tu nema emocija, duše, pogleda".

Svoju veliku popularnost u Kini objašnjava sličnošću između Kineza i Srba, kao i sličnih istorija, zbog čega oni već 40 godina gledaju filmove Hajrudina Krvavca, koji su u Jugoslaviji proglašeni "strip filmovima", a tamo su izuzetno popularni. Za podjednakim žarom i mlade generacije gledaju ostvarenja "Valter brani Sarajevo", "Most", "Diverzanti" i "Partizanska eskadrila", a pri tome Živojinović te svoje uloge ne smatra "nekim značajnim ostvarenjima".

Yellow Cab: Noć za pamćenje je priča o...?

Tina Fey: O tipičnom bračnom paru iz Nju Džersija, sa dvoje dece i prilično normalnim životom koji polako počinje da izjeda dosada. Zato se trude da jednom nedeljno izađu bez dece i provedu romantično veče, ali kad dođe vreme za to, već su umorni. Ubrzo otkrivaju da su njihovi dobri, naizgled srećni prijatelji, odlučili da se razvedu, i tad nastaje panika. Dolaze na ideju da provedu jedno nezaboravno veče na Menhetnu, ali sve kreće naopako...

YC: Verovatno će svako ko je u braku moći da se poistoveti s temom.

TF: Sasvim sigurno. Pretpostavljam da ne postoje supružnici koji nisu, pre ili kasnije, osetili tu mešavinu frustracije i ljubavi prema partneru i naleteli na niz prepreka koje su uspeli (ili ne) da prebrode.

YC: Recite nam nešto o hemiji između vas i Steva Carella.

TF: Mislim da Steve i ja delujemo prilično uverljivo kao bračni par. Jednostavno, izgledamo kao ljudi koje srećete u tržnim centrima. Eto, možete da platite 300 dinara i gledate ljude koje ionako svakodnevno viđate besplatno (smeh). Znate kako, Steve i ja smo pohađali The Second City u Čikagu, prestižnu školu improvizacije i komedije, tako da govorimo istim jezikom. Znamo kako da sarađujemo i kako da ne smetamo jedno drugom.

YC: Da li je bilo mnogo improvizacija na snimanju i koja je vaša omiljena improvizovana scena?

TF: Komedije su kao stvorene za improvizovanje, ali ako je tekst dobar, nema potrebe da se nešto menja. Jedan od mojih omiljenih trenutaka bio je onaj kad nam prelepa žena predloži da organizujemo neku vrstu ménage à trois! Umesto da izgovori repliku iz scenarija, Steve počinje nekontrolisano da se smeje i kikoće - njegov smeh je u tom trenutku smešniji od bilo kakve rečenice!

YC: Da li je bilo trenutaka kada, jednostavno, niste mogli da suzbijete smeh?

TF: Uh, bilo ih je toliko... Ali, ako moram da izdvojim jednu scenu, onda je to svakako bio naš seksi ples u kojem je učestvovala i jedna šipka za striptiz. Steve je odlučio da, u nameri da bude neodoljiv, poliže šipku, ali odmah je osetio mučninu! Nisam mogla da se uzdržim - izgledao je tako smešno! A snimili smo i jedan poljubac koji je trajao četiri i po minuta - ni sad mi nije jasno kako smo to izveli!

YC: Vaše veče odvija se potpuno drugačije nego što ste zamislili, ali ono što se vama događa potpuno je neverovatno.

TF: Da, mi smo obični ljudi koji odjednom moraju da se snađu u ulogama akcionih heroja. U jednom trenutku takve akcije, Stevov lik povraća od panike i zamora - mislim da će se gledaoci valjati od smeha, zato što je sasvim izvesno da bi većina njih reagovala na isti način.

YC: Šta vas je privuklo da učestvujete u ovom filmu?

TF: Kad sam pročitala scenario, bilo mi je jasno da bih otišla u bioskop da ga odgledam - tako i biram filmove u kojima glumim. A verujem i da bi moj muž želeo da ga pogleda, što je i poenta. Noć za pamćenje je film u kojem žene i muškarci mogu zajedno da uživaju, a to nije čest slučaj.

YC: Kako je izgledao rad s Markom Wahlbergom?

TF: On je sjajan lik! Bilo mi ga je žao zato što u celom filmu uopšte ne nosi majicu: ima super telo, nije u tome stvar, ali je prekriveno tetovažama koje su morale da se sakriju šminkom, tako da nikad nije mogao da se obuče, čak ni u pauzama!

TF: Trudimo se, ali to nije lako. Posebno kada ste zaposleni - radite tokom dana i ne želite da propustite da uveče ušuškate dete u krevet. Kada naša kćerka zaspi, već je deset sati i jedino o čemu razmišljam jeste da ona mora rano da ustane, a svakako ne želim da budem mamurna kad mi se dete probudi! Često mi se događa da, dok večeramo u nekom restoranu ili plešemo, sa zavišću razmišljam o bebisiterki koja sedi u našoj dnevnoj sobi, gleda neki film i naručuje kinesku hranu... i pitam se: Zašto ja ne mogu da ostanem kod kuće s bebisiterkom?

YC: Baš ste duhoviti! Da li ste bili takvi i kao dete, puni humora?

TF: Više sam bila sarkastična kao dete, i relativno stidljiva. Uvek sam na času mrmljala gluposti u pozadini, ali nikad nisam bila „dvorska luda", ako na to mislite.

YC: Da li mislite da su ugovoreni izlasci bračnih parova relevantni svuda, ili je to prvenstveno svojstveno Amerikancima?

TF: Mislim da Amerikanci imaju naviku da etiketiraju stvari, pa samim tim i te planirane izlaske. Termini poput date-night i playdate - sve su to američke tvorevine. Evropljani su mnogo opušteniji: oni izlaze uveče posle 10 i vode decu sa sobom. Nisu toliko obuzeti potrebom da imaju vreme „samo za sebe". Mi preterujemo kada su deca u pitanju: organizujemo život u skladu s njihovim obavezama, sve se vrti oko časova baleta, fudbalskih treninga, idemo na odmor tamo gde deca žele... Ali, to su sve novine - kad sam ja bila dete, godišnje bih otišla s roditeljima na jedan ili dva rođendana. Danas često za vikend moramo da idemo na dva-tri partija, što je besmisleno, i zato je, naravno, neophodno da „uklavirimo" i vreme za „negovanje bračnih odnosa".

YC: Na kraju, koliko je uzbudljiva vaša karijera u ovom trenutku?

TF: Ova godina bila je potpuno luda: svaki put kad bih pomislila da ne može da bude luđe, postalo bi - još luđe! Ipak, mislim da je bolje kada sva ta uzbuđenja čovek doživi u zrelim godinama, zato što tada već zna šta je bitno u životu, a šta je prolazno, koliko god bilo lepo. Znam da ovo neće večno da traje, zato se trudim da maksimalno iskoristim svaki trenutak, ali pod mojim uslovima.

Priredila Ivana ĆIRKOVIĆ

Piše: Boban JEVTIĆ

Ivan Ikić ovih dana očekuje premijeru svog dokumentarnog filma „Tarot Srbija!" koji analizira fenomen živopisnog TV prezentera Milana Tarota i neobičnog socijalnog miljea u kome se on kreće... Ivan istovremeno  priprema i igrani film „Varvari"  a aktivan je i u udruženju filmskih reditelja koje je u procesu osnivanja... 

Yellow Cab: Kako si došao na ideju da radiš film o Milanu Tarotu?

Ivan Ikić: Jedne večeri, početkom 2007, skupilo se društvo kod mene u stanu. Menjali smo neurotično kanale ne kablovskoj sve do trenutka dok nismo ugledali emisiju Milana Tarota na nekoj lokalnoj televiziji. Satima posle toga mi smo u transu i dalje gledali taj isti njegov šou koji je u svakom narednom trenutku postajao sve lucidniji i apsurdniji. Ta njegova emisija mi je delovala kao kolektivna psihoterapija jedne nacije. Posle nekoliko dana uspeo sam da stupim u kontakt sa njim i da mu predložim da počnemo da snimamo ta njegova putovanja po lokalnim televizijama kao nekakav dokumentarni road-movie.  Pristao je i tako je nastao film "Tarot Srbija!"

II: Pokušao sam da u filmu pokažem ceo taj univerzum lokalnih televizija, tu njihovu estetiku: kontakt emisije, horoskopi, numerolozi, vračevi, iscelitelji, lažni kvizovi, posela... Na našu nesreću ta estetika je prešla u mainstream, sa lokalnih na nacionalne televizije. Milan je, s druge strane, u svojim emisijama demistifikovao žanr TV vidovnjaka, on je uporno tvrdio da tarot može da se gleda samo u četiri oka i da je sve to preko televizije besmisleno. Da apsurd bude veći, što se više trudio da gledaocima to objasni oni su ga još više zvali tražeći rešenje za njihovih probleme.   

YC: Ljudi veruju i u najluđe Milanove savete, koliko to govori o našem mentalitetu?

II: On je, u stvari, ostvario san francuskih nadrealista, koji su dvadesetih godina mogli samo da sanjaju o ovakvim medijskim provokacijama. Od razbijanja jaja o glavu, mazanja televizora majonezom, prekopavanjem dvorišta u potrazi za skrivenim blagom... Svaka naredna emisija je istraživala gde je ta granica ljudske gluposti, zapravo to i jeste ta njegova društvena subverzivnost. Ovaj film i jeste u suštini slika tog mentaliteta, bolje rečeno njegov grupni portret, jer se u njemu prvi put pojavljuju svi ti ljudi koji njega zovu u emisijama.

YC: Pripremaš celovečernji film. O kakvom projektu je reč?

II: Postoji nešto što se godinama taloži u našem društvu a mi smo to odavno prestali da primećujemo: ja to zovem potisnuto nasilje. Osvestimo taj problem tek kada neki mladi ljudi zapale centar Beograda ili brutalno ubiju navijača suparničkog tima. Ja ću u svom filmu pokušati da pokažem kako izgledaju životi tih tinejdžera, rođenih devedeset i neke,  koji odrastaju u provinciji u jednom malignom sistemu vrednosti, na dnu srpske tranzicije, bez ikakvih iluzija o blistavoj perspektivi njihovih života. Oni su junaci mog novog filma koji se zove „Varvari".

YC: Prilično si aktivan u organizaciji udruženja reditelja. O čemu se zapravo radi?

II: Nasledili smo katastrofalno stanje u kinematografiji. Srpski film se bukvalno sveo na socijalnu pomoć i, nažalost, tako i izgleda. Profesionalizam je potisnut na marginu, filmove danas režiraju zubari, arhitekte, zaslužni pesnici i ostali samozvanci koji u režiranju filma pronalaze beg iz svoje dosadne svakodnevice. Tragično je to što im država za te njihove eksperimente još daje i novac. To je kao da mene sad pustite u operacionu salu da vidim da li bih ja umeo da malo budem hirurg. U takvoj situaciji opšteg amaterstva primorani smo da se samoorganizujemo i da napravimo profesionalnu asocijaciju, koja će prvi put okupiti sve generacije školovanih reditelja na jednom mestu, ne bi li zajednički pokušali da oživimo to srpsko kinematografsko mrtvilo.

Ako kojim slučajem niste videli kako "radi" Milan Tarot pogledajte sledeći snimak:

Dobri Will Hunting, redov Ryan, talentovani gospodin Ripley, Jason Bourne, Wilhelm Grimm... svi oni imaju zajednički imenilac: tridesetdevetogodišnjeg glumca i oskarovca Matta Damona, koji je od skromnog početka u filmu Mistična pica (1988) za samo deset godina uspeo da dostigne kultni status širom planete. Njega svi vole: i žene i muškarci, i deca i odrasli, s njim se stalno druže Ben Affleck, George Clooney i Brad Pitt, i teško da bi se mogao naći neko ko bi imao da kaže ijednu lošu reč o njemu. Kada nije zauzet raznim projektima, najviše voli da se odmara u krugu porodice koju čine supruga i tri kćerke, ali uvek nalazi vremena da učestvuje u mnoštvu dobrotvornih akcija i odgleda (po mogućstvu uživo) neku od utakmica Boston Red Soxa, svog omiljenog američkog ragbi tima. A kad je reč o ragbiju (iako malo drugačijem), Matt je više nego savladao sve osnove tog sporta zahvaljujući glavnoj sporednoj ulozi u filmu Nepobedivi (u bioskopima od 4. marta), inspirativnoj i istinitoj priči o Nelsonu Mandeli i kapitenu južnoafričke ragbi reprezentacije koji su zajedničkim snagama ujedinili naciju.

Yellow Cab: Kako je izgledala vaša saradnja sa dvema legendama Holivuda, Clintom Eastwoodom i Morganom Freemanom?

Matt Damon: Bio sam pomalo nervozan prvog dana snimanja, ali ubrzo sam uvideo da je to potpuno bespotrebno. Clint uvek koristi istu ekipu za sve svoje filmove i to je nešto što, kao glumac, možete odmah da osetite. Atmosfera je opuštena, radite u stabilnom okruženju, s ljudima koji godinama rade zajedno, i prosto osećate kako i vi postajete deo toga. Svi se šale i pričaju viceve, ali ujedno su superefikasni i profesionalni. Clint upravlja svakim aspektom kao maestralni dirigent, izuzetno je smiren i tačno zna šta hoće, ali to postiže na tih i skoro neprimetan način. Voleo bih da budem kao on kad porastem (smeh)! Kad je reč o Morganu, on je veoma sličan Clintu - obojica su ikone i nacionalna blaga Amerike. Raditi scenu s Morganom nezaboravno je iskustvo, a raditi scenu s njim u ulozi Mandele - pa, možete samo da zamislite.

YC: Kako su izgledale vaše pripreme za ulogu Françoisa Pienaara?

MD: Prvo sam ga potražio na Netu - zanimalo me je kako izgleda. Momak je ogroman! Ne samo što je krupan, već je viši od mene za 12 cm! Jedina sličnost koju sam video jeste naša svetla kosa - pri tom, njegova je svetlija od moje. Mislio sam da će to biti problem, ali Clint me je uverio da će sve biti kako treba. Kad je reč o južnoafričkom naglasku, počeo sam da vežbam govor šest meseci pre početka snimanja, a zatim sam otišao u Južnu Afriku mesec dana ranije. François me je pozvao na večeru praktično odmah po mom dolasku, a kad je otvorio vrata, videlo se da je iznenađen. Rekao sam brže-bolje: „Izgledam mnogo veće na filmu!" Zapravo, on je sjajan momak i tih mesec dana provedenih u njegovom društvu ne samo što su mi pomogli u pripremanju uloge već mislim da sam stekao dobrog prijatelja.

MD: Veoma, zato što se moj posao svodi na to da budem uverljiv. Ako postoji trenutak u nekom od mojih filmova u kojem je publika osetila da glumim, onda je to moj neuspeh. Zato uvek razmišljam o fizičkom aspektu lika - kako se kreće, kako korača, drži olovku, ili pištolj, ili loptu za ragbi... Ekipa u kojoj je igrao François možda nije bila najtalentovanija, ali svima je bila zajednička izuzetna fizička spremnost i želja za pobedom. Ostali glumci koji igraju članove tima odrasli su praveći idole od tih momaka, oni su za njih bili i ostali sveci, tako da smo trening shvatali veoma ozbiljno.

YC: François je svojevrsna legenda južnoafričkog ragbija. Da li vas je to brinulo?

MD: Naravno. Shvatio sam u šta sam se upustio tek kad sam malo proputovao Južnom Afrikom. Kad sam ljudima koji bi me pitali šta radim objašnjavao da glumim Françoisa Pienaara, njima bi se pojavile suze u očima. Za njih je to veoma emotivno sećanje, pa je samim tim bio i važan aspekt mojih priprema.

YC: Upoznali ste i Nelsona Mandelu.

MD: Da, supruga i ja nakratko smo popričali s njim dok je boravio u Njujorku, prvenstveno zahvaljujući Robertu De Niru koji je bio domaćin na Mandelinoj oproštajnoj večeri.

YC: Koje su vaše najlepše uspomene sa snimanja ovog filma u Južnoj Africi?

MD: Uh, ima ih baš mnogo. To jest, nema loših stvari, samo pozitivnih. Rad sa Clintom na filmu o Mandeli predstavlja nešto o čemu nisam ni sanjao da može da mi se dogodi. Još jedna prednost rada s njim jeste to što sam svakog jutra doručkovao sa svojom decom i svake večeri večerao s njima. To je potpuno nečuveno u mom poslu. Mogućnost da zajedno s njima vidim i doživim Kejptaun takođe je nešto što nikad neću zaboraviti.

Priredila Ivana ĆIRKOVIĆ

Život sa slavnim rediteljem svakako ima svoje prednosti. Kad tome dodate verenički status koji traje već celu deceniju i dvoje sitne dece čiji je kum još jedna megazvezda, svako će reći da Helena Bonham Carter nikad neće morati da brine o tome kako će zaraditi svoju koru hleba. Da li bi ona bila to što jeste kad bismo uklonili sve ove prednosti? Možda ne u toj razmeri, ali njen talenat je neosporan, a moć transformacije zadivljujuća. Njena neobična lepota, na kojoj može da zahvali svom englesko-španskom poreklu, bila je kao stvorena za uloge edvardijanskih dama koje su obeležile njenu ranu karijeru.

Ipak, u želji da pobegne od tog imidža koji je bio u potpunom neskladu s njenim karakterom (iako može da se pohvali porodičnim stablom koje krase razni lordovi, baroni i sl.), počela je da prihvata ponude za neobične, često maskirane likove - Morgan Le Fey u TV filmu Merlin, Marla Singer u Fight Club - ali prava prilika ukazala se na snimanju Planete majmuna 2001, filmu koji je označio početak njene poslovne i ljubavne veze sa ekscentričnim rediteljem Timom Burtonom. Slede zajednički filmovi Big Fish, Čarli i fabrika čokolade (prvi film sa dobitnom kombinacijom Bonham Carter - Burton - Depp), animirani Corpse Bride i Sweeney Todd. Uspesi se nižu i ostvarenjima koja nije režirao Burton: setite se samo stravične Bellatrix Lestrange u više nastavaka Harryja Pottera i Anne Boleyn u Henryju VIII. I tako stižemo do Crvene kraljice koju maestralno glumi u novom 3D remek-delu sedme umetnosti Alisa u zemlji čuda (premijera 4. marta), pod rediteljskom palicom verenika Tima Burtona i uz svesrdnu pomoć prijatelja i kuma Johnnyja Deppa. Uživanje je zagarantovano i u bioskopu i dok budete čitali sledeće redove s odgovorima genijalne Helen.

Yellow Cab: Da li se slažete s tim da su Tim Burton i Lewis Carroll kao stvoreni jedan za drugog?

Helena Bonham Carter: Sličnosti svakako postoje. Obojici najbolje „leže" neobični, uvrnuti likovi. Tim je proveo mnogo vremena smišljajući kako da sve te ludake iz Alise učini ludim, ali na različite načine. U pitanju su nivoi ludosti, od Ludog šeširdžije, Belog zeca, Crvene kraljice - svi oni nalaze se u stanju duboke emotivne nestabilnosti. Osim Alise, naravno. Ona je slika i prilika normalnosti, ali meni su draži ovi prvi - dosadno je glumiti lik koji nije bar malo otkačen.

HBC: Tim mi je odmah saopštio da ću igrati Crvenu kraljicu, čak mi je pokazao svoj prvi crtež na kojem se nalazi neka besna spodoba! Nije mi baš bilo pravo - pitala sam ga da li me stvarno tako doživljava, a on mi je brže-bolje pokazao slike koje su uradili profesionalni crtači, valjda da bi me utešio. Muškarci stvarno nemaju pojma. Na jednom od tih „utešnih" crteža vidi se odvratna matora veštica prevelike glave koja kao da reži. Blagi užas! U samom scenariju piše: „Kraljica, mala, ali ogromne glave". Ali, vratimo se na vaše pitanje. Ona ima stvarno veliku glavu i emotivno je rastrojena. Ima eksplozivnu narav, ponaša se kao razmaženi dvogodišnjak, vlada samo pomoću terora - probleme rešava tako što ljudima odseca glave, verovatno zato što su njihove glave normalne veličine! Nema samilosti, uopšte je ne zanimaju tuđa osećanja. U suštini, ona nema srce, iako je Kraljica srca.

YC: Da li vam je smetala tako velika glava?

HBC: Prilično. Nisam smela da prinesem ruku licu zato što bi i ona odmah narasla - specijalni efekti su pravo čudo. Niste valjda mislili da su mi stvarno povećali glavu?!

YC: Gde ste našli inspiraciju za tako nesvakidašnju osobu?

HBC: Najviše mi je pomogao jedan Carrollov citat u kojem opisuje Crvenu kraljicu kao osobu koja boluje od nekontrolisane strasti i stalno se nalazi u stanju gneva. Tim mi je savetovao da odgledam Mommy Dearest koji je jedan od njegovih omiljenih filmova. Ne smem da zaboravim ni Bette Davis, moju večnu inspiraciju: po uzoru na njenu Baby Jane Hudson iz What Ever Happened to Baby Jane? lako sam se snašla u ulozi gospođe Lovet u Sweeneyju Toddu, a sad sam iskoristila njenu nezaboravnu Elizabetu I kao osnovu za Crvenu kraljicu.

YC: Šta se na početku događa u Podzemlji?

HBC: Podzemlja, koju je Alisa greškom prozvala Zemljom čuda kad ju je posetila kao dete, nalazi se u rukama Crvene kraljice - tu funkciju trebalo je da obavlja Bela kraljica, iako sam ja starija (smeh), ali roditelji su me jednostavno zaobišli i predali krunu mojoj mlađoj sestri. Dakle, svi u stanju nemira. U međuvremenu, pristalice Bele kraljice počinju da se bune, ali ja nastavljam da vladam uz jedinu osobu koju volim, Staynea, Žandara srca, moju desnu ruku.

YC: Kakav je odnos između dveju sestara?

HBC: Nije baš sjajan. Nju svi vole, mada mi nije jasno zašto. Možda zato što ima glavu normalne veličine. Pri tom neverovatno liči na Anne Hathaway koja je prava lepotica, a uz to ima i lepu haljinu. Ni njoj nisu baš sve koze na broju, ali je, svejedno, popularna. Ja nisam, ali pošto sam glavna, to i nije toliko bitno.

YC: Johnny Depp u ulozi Ludog šeširdžije stvarno izgleda kao pun pogodak, zar ne?

HBC: Ne bih mogla da zamislim nijednog drugog glumca u toj ulozi. Ubeđena sam da je Carroll napisao taj lik specijalno za Johnnyja - predosetio je da će, za nešto manje od vek i po, Johnny glumiti njegovog Šeširdžiju. Bez lažne skromnosti, mislim da smo nas dvoje prilično slični kao glumci: ne volimo svakidašnji izgled, obožavamo da se maskiramo i šminkamo i koristimo sva moguća pomagala da bismo promenili izgled. Mislim da je Johnny prošao bolje od mene u Alisi: ima neobična sočiva, koristi nekoliko akcenata, njegova odeća je fantastična... Očigledno mu zavidim, što nije baš lepo s moje strane, pošto je on ujedno kum našem Billiju.

YC: Da li je teško uspostaviti ravnotežu između porodice i snimanja filmova?

HBC: Zapravo, mislim da je glumcima lakše da žongliraju privatne i profesionalne obaveze. Naš posao je nekako detinjast, samo se pretvaramo, zar ne? Ja se prilagodim nivou na kojem je naš sin Bill, a Tim je oduvek bio na tom nivou. Lako mi je da objasnim Billu zašto ne mogu da budem s njim, ali samo zato što nikad ne propustim da mu kažem šta ću raditi u odsustvu. Deca sve mogu da prihvate kad im lepo objasnite i uključite ih u ceo proces. Bar je to moje iskustvo.
Priredila: Ivana ĆIRKOVIĆ

Da li ste znali da je on najmlađi „zločinac" koji je ikad glumio u filmovima o agentu 007 (Dozvola za ubistvo, 1989), da je bio statista u spotu za Madonninu pesmu La Isla Bonita ili da je za potrebe filma Strah i prezir u Las Vegasu (1998) naneo sebi brojne opekotine cigaretom zato što je lik kojeg je glumio učinio isto u stvarnom životu (snimci opekotina su izbačeni)? Ipak, krenimo redom. Benicio Monserrate Rafael Del Toro Sanchez rođen je u Portoriku 1967, gde je proveo prvu deceniju života. Zatim njegova porodica odlazi u SAD, a Beno - kako ga prijatelji zovu - pohađa internat u Pensilvaniji sve do upisa na studije prava u Los Anđelesu, gradu koji ga inspiriše da postane surfer i luta od plaže do plaže. Časove glume pohađa krišom, a prvu ulogu dobija 1987, u epizodi tada popularne serije Poroci Majamija. Međutim, pravi uspeh postiže skoro deset godina kasnije, filmom Privedite osumnjičene. Dalje znate: slede uglavnom uspešni filmovi, nagrada Oscar za najboljeg sporednog glumca u filmu Traffic...

Sasvim je lako zamisliti glumca poznatog po teškim podočnjacima u ulozi vukodlaka, i to onog pravog, Lawrenca Talbota, u svojevrsnom rimejku filma iz 1941. Vukodlak stiže u Beograd 22. februara u okviru FEST-a, a na redovnom bioskopskom repertoaru naći će se tri dana kasnije. I ne zaboravite: ako dovoljno često vičete „vuk, vuk, vuk", on će se zaista i pojaviti!

Yellow Cab: Poznato je da ste veliki ljubitelj originalnog Vukodlaka, čak bi se moglo reći da ste kolekcionar, zar ne?
Benicio Del Toro: Tako je, ali to ne važi samo za Vukodlaka već i za Frankenštajna, Mumiju, Drakulu i King Konga. Odrastao sam na takvim filmovima, posebno onim iz tridesetih godina koji su se stalno vrteli na tada jedinom TV kanalu u Portoriku! Kad bi odlučili da puste neki horor film, bio je to doživljaj poput odlaska u bioskop.

YC: Kakve ste sve suvenire uspeli da sakupite?
BDT: Uglavnom su to razni filmski posteri svih žanrova, najviše horora, ali kad je reč o klasicima, njihovi suveniri prava su retkost, teško ih je nabaviti i stvarno su skupi. Najviše suvernira imam iz šezdesetih godina, a posebno mesto zauzima časopis Famous Monsters koji je izlazio u to vreme i koji se bavio upravo mojim omiljenim klasičnim horor filmovima. Bože, kako sam obožavao taj časopis!

YC: Da li to onda znači da je rad na Vukodlaku bio kao ispunjenje dečačkog sna?
BDT: Apsolutno! Bila je to prilika da uradim nešto za pamćenje, da glumim iz čiste zabave, što uglavnom ne važi za filmove koje radim.

YC: U poređenju s ostalim filmovima iz Universalove klasične monster franšize, Vukodlak je bio donekle zapostavljen, zar ne?
B

U drami koja se bavi bolom i gubitkom, gluma i pojava Susan Sarandon donose trenutke komičnog predaha koji ohrabruju gledaoca da čak i kad mu je najteže, postoje nada i način da se prebrodi naizgled neprebrodivo. Ko bi mogao uverljivije da dočara ovaj lik nego slavna 65-godišnja glumica koja je već godinama UNICEF-ov ambasador dobre volje, istaknuti borac protiv ratova u Iraku i Avganistanu, majka troje dece i verovatno jedina holivudska zvezda koja svog Oscara drži u kupatilu! Ipak, krajem prošle godine raskinula je 23-godišnju vezu s kolegom Timom Robbinsom s kojim ima dva sina. Uz Divne kosti (na FEST-u 19. i 20. februara) i još ponešto, predstavljamo Susan Sarandon.

Yellow Cab: Da li je ovaj film vaš prvi susret s romanom Alice Sebold ili ste već znali kakva vas priča očekuje?

Susan Sarandon: Pročitala sam knjigu praktično čim je izašla iz štampe, zajedno s milionima drugih čitalaca koje je, posle tragedije koja nas je zadesila 11. septembra, privukla priča o neraskidivoj vezi između umrlih - posebno onih koje smo izgubili na neočekivan i nasilan način - i osoba koje su ostavili iza sebe. Tada mi ideja o „raju" koju knjiga zagovara nije bila previše zanimljiva - više me je zanimao aspekt krivice. Međutim, „raj" je i te kako važan deo filma i mislim da je čak poboljšan zahvaljujući Peterovoj mašti i elegantnom načinu na koji ga prikazuje - kao čudno, ali predivno mesto. Naša filmska priča više se bavi pitanjem da li će ubica biti otkriven i da li će Susie konačno preći „na drugu stranu".

YC: Zašto je, po vašem mišljenju, knjiga odjednom postala tako popularna?

SS: Zato što nam govori da energija umrle osobe uvek ostaje negde u našoj blizini - energija je nešto što ne može da se uništi. To je ohrabrujuća ideja koja priču o Susie čini za nijansu manje razornom, iako ne postoji ništa strašnije od gubitka deteta. Sama činjenica da film počinje naracijom ubijene devojčice („Zovem se Susie Salmon. Ubijena sam jednog decembarskog dana...") - uliva nadu da iako naša tela umiru, naše duše nastavljaju da postoje i nikad, zapravo, ne napuštaju svoje voljene.

YC: U filmu, baš kao i u knjizi, dosta prostora posvećeno je načinima na koje različiti likovi pokušavaju da se izbore s tragedijom.

SS: Ljudi drugačije izlaze na kraj s tugom i gubitkom. U filmu, otac male Susie (Mark Wahlberg) opsednut je željom da pronađe njenog ubicu, dok je njena majka (glumi je Rachel Weisz) potpuno skrhana bolom. Potrebno je da neko uzme stvari u svoje ruke, a često je to osoba za koju se najmanje nadate. Moj lik u filmu jeste upravo to: sasvim neočekivano, baka Lynn postaje jedini član porodice na koga svi mogu da se oslone.

YC: Ona je jedna prilično neobična baka...

SS: Da, uopšte se ne uklapa u bapski stereotip i to mi se sviđa. Nema scene u kojoj ona priča, a da u rukama ne drži cigaretu i čašicu; sklona je prilično neljubaznim i neprikladnim ali istinitim govorima za koje većina ljudi nema hrabrosti; za nju su kućni poslovi nepoznanica, a njen savršen izgled na početku filma postepeno počinje da se pogoršava - šminka se razmazuje, nokti lome, frizura raspada... U suštini, ona je jedna divna osoba, ali verujem da će neki gledaoci smatrati njeno ponašanje donekle uvredljivim.

YC: I Susan Sarandon voli da izaziva ljude, zar ne?

SS: Grešite ako mislite na nevolje koje su me snašle pre Obaminog izbora. Moja namera nije bila da izazivam, već da pomognem da dođe do promena nabolje, iako nikad nisam krila svoja antiratna osećanja. Međutim, kada su moja deca počela da primaju preteću poštu i telefonske pozive, pomislila sam da bi, ukoliko dođe do najgoreg, iseljenje iz SAD bilo jedini izbor.

YC: Da li je situacija zaista bila tako ozbiljna?

SS: Svakako dovoljno ozbiljna da sednem u avion i odem na Novi Zeland u potrazi za novim domom.

YC: Zašto baš Novi Zeland?

SS: Prvenstveno zato što se radi o prelepoj zemlji jedinstvene lepote i zanimljive političke klime. Uz to, stekla sam utisak da je Peter Jackson tamošnji „bog i batina" (smeh), a pošto smo prijatelji, sigurno bi mi pritekao u pomoć.

YC: Kad ste već pomenuli Jacksona, on je svakako najpoznatiji po trilogiji Gospodar prstenova, ali i zahvaljujući potpuno drugačijim filmovima poput Nebeskih stvorenja. Kako se Divne kosti uklapaju?

SS: Najjednostavnije rečeno, naš film je njihova kombinacija - odlikuju ga ljudskost Nebeskih stvorenja, sličan doživljaj teme, ali tu su i neverovatni specijalni efekti koji su Gospodare učinili nezaboravnim. Divne kosti su jedan elegantan, predivan hibrid.
Priredila Ivana ĆIRKOVIĆ

On je podsetio da Fest donosi presek onoga što je bilo najznačajnije na svetskim festivalima, jer je to suština ove manifestacije namenjene domaćoj publici i dodao da je protekla sezona, po njegovoj oceni, bila veoma bogata.

Na pitanje koje bi naslove izdvojio, odgovorio je da je nekoliko filmova izuzetno i naveo "Morfijum" Alekseja Balabanova", "Profet" Žaka Odijara, "Iskasapljena" Brilantea Mendoze i dugometražni dokumentarac "Devojka i pištolj" Gustava Dojča.

"Počeo bih od filma koji otvara Fest, 'Morfijum' Balabanova, autora koji nije nepoznat našoj publici i koji ima neverovatnu širinu u smislu interesnih sfera, jezika i načina na koji pravi filmove. Mi smo pre neku godinu predstavili njegov film 'Rat', zatim 'Kargo 200', koji se bavi nečim što se može nazvati avganistanskim sindromom u ruskom filmu".

"U nekoj vrsti kreativnog dijaloga je "Profet" Odijara, koji je dobio Veliku nagradu u Kanu. To je izuzetan film koji predstavlja trasnformaciju jako dobre ličnosti u neverovatno efikasnog izvršioca. Zvuči kao lekarski receprt, a u suštini je izuzetno tanan, rafiniran film, koji je iskorak od onoga što je francuski film ponudio prethodne godine", kazao je Vučković.

On je skrenuo pažnju na novi film Mendoze, u koprodukciji Francuske i Filipina. "Mendoza je bio Festovo otkriće pre dve godine, kada smo prikazali njegov 'Servis'. O filmu 'Iskasapljena' sam naziv govori, to je jedan neverovatan film koji je dobio nagradu za režiju u Kanu, a Kventin Tarantino, koji je jako daleko od njegovog stila, bio je presrećan da je Mendoza nagrađen".

Selektor je naglasio da 38. Fest ima i nekoliko domaćih filmova, izuzetan program azijskog filma, kao i odlične dokumentarce u ciklusu "Činjenice i slagalice" koji uz nekoliko bitnih stranih naslova nudi i filmove Žarka Dragojevića i Srđana Kneževića, kojima će to biti svetske premijere.

"Prava ilustracija ovog programa je 'Devojka sa pištoljem' Dojča, velikog istraživača, koji dugi niz godina prati filmske arhive, pronalazi u njima blago i te dragocenosti stavlja u određeni kontekst".

Na pitanje o mestu Festa na međunarodnoj sceni, odgovorio je da je "ono što čini razliku između Festa i ostalih festivala u okruženju - zagledanost u prošlost".

"Svake godine se pominje - Fest treba da vrati staru slavu. Fest ne treba da vraća staru slavu, Fest treba da stvori novu slavu", naglasio je on.

"Mi treba da pogledamo u sutra, da se spremimo za sutra, jer sutra je ono što ćemo živeti", izjavio je Vučković dodajući da je divno imati lepe uspomene, biti ponosan na iskustvo i da on jeste ponosan da Fest ove godine na neki način daje posvetu Festu iz 70-ih godina kada je logo bio "Hrabri novi svet", što je tada bilo hrabro, odvažno, inteligentno i veoma uspešno.

Pominjući da danas u svetu ima više od 2.000 festivala, ukazao je da se kriterijumi menjaju i da se sada prestiž postiže time šta festival nudi mimo filmova.

"Prvo na šta čovek pomisli, to je da nudi goste, događaje, zabavu, ali mislim da je ono što treba da se istakne - industrijsko čvorište. Festival bez čvrstog jezgra, mamca za filmske profesionalce nema velike šanse da ostane visoko na svetskoj mapi", izjavio je on.

Vučković je istakao da je Fest učinio veliki napor i pre četiri godine formirao poslovni deo programa 'B2B', koji je, na žalost, ove godine zbog finansijskih razloga, odložen, sa nadom da će biti nastavljen dogodine. "B2B" je bio izuzetno pametan pokušaj da se Beograd ojača kao čvorište, jer on jeste na raskrsnici kultura i puteva. Festival koji privlači profesionalce, koji dolaze da se sretnu, da uporede svoja iskustva i usaglase planove - jeste festival koji ima veliku perspektivu", naglasio je on.

Na pitanje o plasmanu srpske kinematografije na međunarodnim festivalima, Vučković, koji je i v.d. direktora Filmskog centra Srbije, odgovorio je da je "poslednjih godina maltene jednostavnije sklopiti finansijsku konstrukciju za proizvodnju filma nego za nametanje filma". "Vrlo svesno biram izraz nametanje, zato što to uključuje i plasman i rasejanje filma. U momentu kada 'Epl' lansira 'ajped', koji je Holivud sačekao sa velikom dobrodošlicom kao nov način rasejavanja odnosno korišćenja filmova, bitno je misliti konstruktivno i unapred šta treba učiniti da se pre svega proširi glas da mi postojimo", rekao je on.

"Treba da pružimo dokaze da je to što nudimo zanimljivo, da predstavlja lokalne sadržaje i sokove na način koji je privlačan za druge", ocenio je on i dodao da se to može ostvariti "velikim ulaganjima, neprestanim angažmanom, nastojanjem da se bude prisutan i da se predstavimo objektivno, afirmativno i kvalitetno, a za to imamo dovoljno elemenata".

Vučković, koji je ove zime izabran za člana Predsedništva Eurimaža, ocenio je da je srpska kinematografija veoma uspešna u tom evropskom fondu. "Na svaki uloženi evro kroz kotizaciju, jer to je fond koji se 'hrani' sredstvima članica, vratilo se 1,4 evra u Srbiju. Mi smo jedna od retkih zemalja koja ima tako visoku prolaznost, odnosno tako često dobija podršku za koprodukcione filmove", rekao je on.

"Pored toga, srpska filmska scena dobija podršku za distribuciju i za bioskope. Četiri naša bioskopa su članovi 'Europa sinema' (dva u Beogradu i po jedan u Zrenjaninu i Kragujevcu) i dobijaju skromnu, ali stabilnu podršku od Eurimaža, jer neguju evropski repertoar", dodao je on.

Vučković je izjavio da je veoma bitno što je Ministarstvo kulture Srbije prihvatilo poziv Eurimaža, koji je za 2010. i 2011. izdvojio sredstva za uvođenje digitalne projekcije u nekoliko bioskopa u Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini i Turskoj.

"Naše Ministarstvo je prvo, među te četiri zemlje na koje se akcija odnosi, prihvatilo da jednom trećinom sufinansira uvođenje digitalne projekcije", rekao je on i precizirao da će Eurimaž uložiti jednu trećinu na početku, kao nepovratnu podršku i drugu trećinu kao neku vrstu kredita, a treći deo treba da dođe od lokalne i republičke samouprave. Vučković je istakao da je "Ministarstvo kulture Srbije svesno potrebe za osavremenjivanjem bioskopa i da je prepoznalo model kako podržavati bioskope koji su jedino mesto na koje dolazi svež novac u kinematografiju".

Bulgakov je, pre nego što je postao uvaženi pisac, bio seoski doktor, i mnogo toga opisanog u knjizi je i sam iskusio, uključujući i tešku zavisnost od morfijuma. Srećom, doktori i njemu bliske osobe u njegovom rodnom Kijevu, uspele su na vreme da mu pomognu da se odvikne od zavisnosti. Nakon ozdravljenja Bulgakov se posvećuje pisanju i piše dela „Belogardejci", „Majstor i Margarita", ali i „Morfijum" - autobiografsku hroniku o laganoj destrukciji.

Scenarista filma Sergej Bodrov iskombinovao je priče „Morfijum" i „Beleške mladog lekara" i napisao scenario u čijem je centru mladi doktor Poliakov koji odlazi da radi u bolnici u provincijskom gradu. Jednog dana boreći se za život pacijenta, dovodi sopstveni život u opasnost. Uspeva da se spasi zahvaljujući moćnoj injekciji morfijuma, ali se istovremeno stavlja u rizik da i sam postane zavisnik.

Režiser Aleksej Balabanov, čiji će film otvoriti ovogodišnji FEST, podelio je sa nama neka iskustva sa snimanja „Morfijuma":

Na koji način umetnik uspe da razume kako izgleda biti zavisnik i kako tačno artikuliše ta osećanja i iskustva u filmu?

Na razne načine. Glavna stvar su sopstvena iskustva. Hteo sam da napravim film o brilijantnom čoveku, čiji život kreće nizbrdo.

Napravili ste film o doktoru u kome je njegov rad predstaviljen veoma realistično. Kako ste to uspeli?

Snimali smo pravog hirurga. Porađao je bebu, izveo je amputaciju i traheotomiju. Gledalac na filmskom platnu gleda ruke pravog doktora. A Leonida Bičevina, koji igra glavnu ulogu, gledate u krupnom planu. Davanje injekcija u filmu je takođe pravo.

Sa morfijumom?

Ne... Imali smo stručnog konsultanta na snimanju koji je kontrolisao situaciju. Koristili smo prave hirurške instrumente i dezinfikovali ih na način na koji se to zaista i radi.

Na kraju Poliakov ne mari gde se bode, ubada iglu bilo gde, direktno kroz svoju prljavu odeću.

U tim slučajevima koristili smo iglu specijalno napravljenu za nas, koja se uvlači- pri ubodu ona automatski nestaje. Ali kad god je koža u kadru, inekcija je prava.

Šta ste hteli da kažete ovim filmom?

Ne pokušavam da učim ljude, da ih stavim na pravi put. Govorim im šta vidim i šta znam, ali ne verujem nikome i ni čemu. Niti je „Morfijum" o drogama, niti sam imao nameru da film bude kampanja protiv droge.

O čemu je onda zapravo?

Neka svako dođe do svog zaključka. Bulgakov je napisao autobiografsku knjigu, „skinuo se sa igle" na vreme i spasao. Ali to je redak slučaj. Kraj ovog filma je mnogo realističniji: život talentovanog čoveka ide nizbrdo sve dok ne dodirne dno. A to se često događa u životu. I ne samo zbog droge. Mnogo je iskušenja oko nas.

Kako se odupreti?

Opisuje sebe kao mizantropa. Ne voli restorane u kojima se oseća miris ribe, smetaju mu ponizni konobari i mrzi da smišlja anegdote pre davanja intervjua. Tvrdi da je nesvesni skandal-majstor i priznaje da je njegov glumački talenat ograničen. Više ne veruje u ljubav na prvi pogled, iako se likovi koje glumi uglavnom rukovode tim konceptom. Zagriženi je golfer, ali je njegov omiljeni sport - ženski tenis. Uprkos pitomom izgledu, Hugh Grant je osvedočeni ženskaroš - ili nije? Bilo kako bilo, u najnovijem filmu Da li ste čuli za Morganove? (u bioskopima od 21. januara), Hugh se našao u ulozi muža koji sa svojom suprugom ulazi u program zaštite svedoka pošto su zajedno bili svedoci ubistva. Na farmi u Vajomingu, ovaj simpatičan bračni par pokušava da popravi svoju poljuljanu vezu i ujedno se zaštiti od ubice i medveda. Iako na pragu šeste decenije, čini se da Hugh Grant ne može da pobegne od uloga romantičnih junaka, bez obzira na njihov bračni status.

Yellow Cab: Vaš filmski brak sa Sarah Jessicom Parker je, blago rečeno, problematičan. Da li je vaš odnos na snimanju bio sličan?

Hugh Grant: Nikako! Mrzim skoro ceo svet, ali ona mi se sviđa. Veoma je pametna. I smešna. Ko bi pomislio da tako mala osoba može toliko da pojede? Nikad u životu nisam video takvo „ždranje". Ona je polužena-poluskakavac. Isto je sa činjenicama. Obožava činjenice, i to one najdosadnije. Primera radi, kad je saznala da vozim audi, pitala me je zašto mi se sviđa njegov motor! I pamti svaku sitnicu. Pored toga, ne ispušta iz ruku svoj BlackBerry. Producira nastavak filma Seks i grad, upravlja svakim aspektom svog posla s parfemima, ima svoju modnu liniju... Pa još i muža i troje dece. Prava je energična Njujorčanka. Moram da priznam da sam impresioniran, ali ja nikad neću biti takav.

YC: Posle snimanja filma Pesma za tebe 2007. javno ste saopštili da nameravate da se povučete iz sveta glume.

HG: Da, to nikad neću zaboraviti. Na snimanju sam stalno imao strašne napade panike. Jednostavno bih se oduzeo, kao zec. Znojio sam se kao lud, nisam mogao da prozborim ni reč, mozak mi je bio potpuno „prazan". Kad se sve završilo, rekao sam sebi da je došao trenutak da se oprostim od filmske karijere. Ipak, obratio sam se lekarima zbog napada panike i oni su me nekako uverili da moje stanje nije neobično i da nema potrebe za tako dramatičnim potezima.

YC: Šta vas je dodatno ubedilo da se vratite filmu?

HG: Presudnu ulogu imao je reditelj Pesme za tebe Marc Lawrence, koji se u to vreme spremao da režira i film Da li ste čuli za Morganove?. Obožavam ga, mi smo stari prijatelji, ali sam se ipak nadao da mi se scenario neće svideti. Ispostavilo se da je priča smešna i dirljiva, ne baš tipična romantična komedija, pošto se radi o bračnom paru u krizi, ali pomislio sam da, kao takva, mnogo više odgovara mojim godinama. Plus, volim da „idem" na posao, posebno kad se radno mesto, kao u ovom slučaju, nalazi u Nju Meksiku.

YC: Da li čitate kritike koje se odnose na vašu glumu?

HG: Da, ali imam običaj da preskočim one za koje znam da su „dobre". To je divan oblik mazohizma, zar ne? Više ne tražim informacije o sebi putem Googla i život mi se beskrajno poboljšao. Veoma sam probirljiv kada je reč o ulogama, ali znam i da sam ograničen kao glumac, zato i ne pokušavam da budem nešto što nisam. Pored toga, prilično sam lenj - do te mere da se ponekad zapitam odakle potiče ta lenjost. Kad nisam u tom usporenom stanju, onda sam hiperaktivan i jedino što može da me smiri jeste rani jutarnji džoging od 45 minuta.

YC: Kako se sve to uklapa u ideju o roditeljstvu?

HG: Moraće da se uklopi, na ovaj ili onaj način. Želim da imam decu i ne gubim nadu da će se to ostvariti jednog dana. Pre deset godina tako nešto ne bi mi palo na pamet. Ali, danas sam okružen rastućim brojem sestrića, sestričina, bratanaca, kumčića, i ideja o deci sve je primamljivija. Doduše, sada sam u poziciji da se igram s njima i pobegnem posle desetak minuta. Ne znam kako bi izgledalo da moram 24 časa da provodim s detetom. Verujem da bih uposlio čitavu vojsku dadilja.

YC: Da li mislite da ćete biti dobar otac?

HG: Da, mislim da hoću. Imam više poverenja u svoje sposobnosti nego što sam imao u prošlosti.

Priredila: Ivana ĆIRKOVIĆ

Od toga da se radnja odvija u Beogradu tokom bombardovanja 1999. godine, da je jezik na kome se govori srpski, da u filmu igraju glumci iz Srbije, kao i da je za inspiraciju za film zaslužna Beograđanka - Ivana Vasić, posle čije je Internet prepiske režiser Marinus Groothof odlučio da snimi film.

- U prepisci sam dosta faktografski navodila šta nam se dešavalo, gde smo bili, šta smo radili. Pričala sam o dnevnom clubbingu, prepričavala angedote i opisivala kakve smo sve trofeje skupljali tih dana... u dve reči, svakodnevni život - kaže na početku razgovora za Yellow Cab Ivana Vasić, koja je, osim inspiracije, angažovana na filmu kao art direktor.

Kao što se očekivalo, upoznavanje sa bombardan rutinom bilo je bizarno prosečnom Holanđaninu (kada bolje pogledam, i nama je sada), ali i insprišuće, tako da je Groothof rešio da uradi film, a sledeći korak bio je dolazak u Beograd gde je upoznao još Ivaninih intimusa i, kako se ispostavilo, preostale dve glavne uloge, Ivanu ali Šešliju, alijas Šeki (asistent art direktora) i Mateja Antonovski, takođe asistent art direktorke Ivane.

Likovi su preuzeli i originalna imena, tako da su Ivana, Šeki i Matej sa svojih (plus-minus) 30 godina dobili film o sebi.

- Nama i to je užasno laskavo i drago.

Ali, nije sve bilo tako, jer je pomenuta trojka bila sumnjičava da će sve biti kako treba, pošto je u filmu noseća priča o Ivani koja ostaje u drugom stanju.

Viđeno se toliko dopalo holandskoj filmskoj akademiji, koja je film, kako kaže Ivana, bukvalno „izvukla iz montaže" i proglasila ga za najbolji kratkometražni film u 2009. godini, čime je automatski postao kandidat za Oscara.

- Osim Ivane, Matije i Šeki, film otvara još dve paralelne priče, i to je za sada dosta - završava Ivana razgovor za Yellow Cab.

Najnovija dinamična adaptacija priče Artura Konana Dojla o najpoznatijem detektivu na svetu dovodi Šerloka Holmsa i njegovog mudrog partnera Votsona pred nove izazove. Njegove fizičke vestine jednako su opasne kao i njegova legendarna pamet i on se upušta u bitku uma i snage sa neprijateljima koji predstavljaju pretnju za celu Englesku.

 U akcionoj avanturi prepunoj misterije priznatog reditelja Gaja Ričija, Robert Dauni Džunior i Džud Lou oživljavaju čuveni detektivski par, dok je Rejčel MekAdams u ulozi Iren Adler, jedine žene, koja je ikada mogla da parira Holmsu.

Film „Šerlok Holms" nas u bioskopima očekuje od 7. januara.
GAJ RIČI

Yellow Cab: Neytiri je još jedan snažan ženski lik reditelja Jima Camerona. Kakav je osećaj naći se u toj ulozi?

Zoe Saldana: Veoma sam počastvovana. Ljudi i danas pričaju o Sarah Connor iz Terminatora, Rose iz Titanika, Ripley iz Osmog putnika... Bila bih presrećna da Neytiri postane deo te odabrane grupe. Divno je raditi sa rediteljem koji ima toliko sluha za žensku stranu. Jim je svestan svoje snage i žilavosti, ali ujedno i svoje ranjivosti, što mu omogućava da stvori ličnosti koje poseduju tu vrstu čovečnosti.

YC: Jim Cameron zahteva mnogo od sebe, ali i od ljudi s kojima sarađuje. Koje su scene u filmu bile najteže za vas?

ZS: Mislim da su to bile scene ljubljenja, prvenstveno zbog njihove tehničke prirode. Ljubljenje bih, kao takvo, uradila za džabe (smeh). Verujte mi. To su neke prednosti ovog posla. Ali, u ovom slučaju, kamere su morale da zabeleže čak i rad mišića na našim licima: zamislite dve kamere, jedna snima mene, druga Sama, unose nam se u lica, guraju nas, a mi moramo da se ljubimo! I scena mora da bude intimna! Kako da ne! Bilo je smešno, ali i naporno.

YC: Šta vas je privuklo Avataru?

ZS: Činjenica da je reč o filmu Jamesa Camerona koji snima jednom u deset godina, a svaki njegov film ostaje zapisan u istoriji kao neverovatno ikoničko delo. Nije mi palo na pamet da propustim priliku koja se pruža, pa - jednom u životu. Jednostavno, znate da će njegov film biti odličan i želite da budete deo toga.

YC: Šta vam se najviše svidelo u liku koji tumačite?

ZS: To što je Neytiri nekako androgena, mogla bi lako da bude muškarac - snažna je, prava je ratnica i razbijačica. S druge strane, ona je i veliko dete, osetljiva je i ranjiva. Čudna je to kombinacija, ali potpuno u duhu ženskih likova koje Cameron stvara.

YC: Kako ste se pripremali za ulogu tako neobične žene?

ZS: Gledala sam emisije na Animal Planet i National Geographic posvećene divljim životinjama i velikim mačkama. Proučavala sam i kitove - njihovu inteligenciju i spokoj, kao i delfine, zbog njihove nevinosti i joie de vivre. Pored toga, pomno sam posmatrala ponašanje svog sestrića i sestričine koji su u to vreme imali tri i četiri godine - pomogli su mi da zamislim biće koje nije čovek, koje nije sputano ljudskim ograničenjima, bilo da je reč o prosuđivanju, perspektivi ili nesigurnostima.

YC: Bilo je i nekih nezgoda na snimanju?

ZS: To je neizbežno kad se snima ovakav film, bez obzira na sve mere bezbednosti. Sam je prošao najgore: trčali smo u jednoj sceni bitke, i odjednom on više nije bio pored mene. Ispostavilo se da sam ga greškom udarila - toliko da se onesvestio i slomio mali prst na ruci. Što se mene tiče, pala sam sa jednog konja, a drugi mi je stao na nogu. Ali, to su baš oni trenuci koji se pamte.

YC: Da li i privatno obožavate naučnu fantastiku?

ZS: Apsolutno! Odrasla sam uz filmove kao što su Odiseja u svemiru 2001, ET vanzemaljac, Blade Runner. Bila sam oduševljana kad su me izabrali za Star Trek, a sad i za Avatar. Da se razumemo - volim ja i Jane Austen, sjajna je, ali zamislite Jane Austen u svemiru! To je mnogo, mnogo bolje.

YC: Da li je teško vratiti se u ulogu Zoe posle ovako zahtevnog i neobičnog filma?

ZS: Ne bih rekla da je teško. Jednostavno, odete kući, istuširate se, navučete farmerke. Ipak, nije vam svejedno kada toliko radite na jednom projektu, stvarno se uživite i date sve od sebe, a onda dođe trenutak rastanka - kao roditelj čije je dete odraslo i sad ga napušta. Ali, ne žalim se. Slobodno vreme posvetila sam potrazi za savršenim muškarcem koji je za mene spoj Spocka i kapetana Kirka. Mora da bude pomalo štreber, ali i da ima neke osobine loših momaka. Ako sretnete takvog, obavezno mi javite!

Priredila Ivana Ćirković

Sa druge strane, zakovrnule bi očima na spomen muškaraca koji su slabići, kojima se lako manipuliše, koji se plaše svojih žena i nemaju stav. Zbog toga ekipa Discovery kanala proputovala je Evropom uzduž i popreko kako bi utvrdila koje su karakteristike i navike ponašanja jačeg pola.

Da li u svim evropskim zemljama muškarci poseduju iste karakteristike? Naravno da ne. Istraživačka ekipa Discovery kanala otisnula se početkom godine Evropom uzduž i popreko kako bi utvrdila koji to tipovi, ili kako to oni zovu „Vrste" muškaraca postoje. O čemu najviše razmišljaju muškarci u Skandinaviji? Da li su baš svi Germani ozbiljni, a Britanci nespremni za zajednički život? Do kada Španci i Italijani ostaju u kući roditelja verni samo maminoj kuhinji? Da li je svuda u Istočnoj Evropi muškarac i dalje taj koji tradicionalno donosi hleb u kuću dok žena čuva decu? Kako izgledaju srpski muškarci i u koju vrstu se uklapaju? Neke od odgovora do kojih je Discovery došao, ekskluzivno za „Yellow cab" otkriće Christian Kurz, direktor za istraživanja i ispitivanja tržišta na pomenutoj popularnoj televiziji. 

Kakvi tipovi muškaraca postoje u Evropi?

- Na početku istraživanja, na osnovu uopštenih preokupacija muškaraca u Evropi starosti od 25 do 39 godina, utvrdili smo 18 globalnih pitanja kojima ćemo se baviti u projektu pod nazivom „Vrste". Iz njih smo izvukli 40 konkretnijih pitanja koja ćemo potom postavljati muškarcima iz 15 evropskih zemalja. Posle višemesečnog opsežnog rada, i razgovora sa 12.000 muškaraca, uspeli smo da realizujemo projekat u kojem smo dobili odgovor koje četiri vrste muškaraca pomenutog doba postoje. Te vrste su „sve u vezi sa mnom", „neobavezni", „stvaraoci pod pritiskom" i „moderni i samostalni".

Možete li objasniti šta karakteriše ove vrste muškaraca?

- Pre nego što ih pojasnim, reći ću samo da poslednja vrsta muškaraca „moderni i samostalni" čine trećinu muškaraca u Evropi. Dakle, prva grupa, „sve u vezi sa mnom" su muškarci koje odlikuje sebičnost. Misle samo na sebe, a tek kada se ponekad sete, i na druge. Oni žive isključivo po sistemu „ja, pa ja, i na kraju ja". Ako se ostali uklope u njihovu šemu, odlično, a ako ne, ništa strašno jer ih u principu interesuje samo sopstveno biće. Žele oni porodicu u dubini sebe, ali kad oni budu spremni za to i pod njihovim pravilima. Ova vrsta muškaraca najviše brine o svom imidžu i izgledu. Neki od njih su metroseksualci. Drugu grupu čine „neobavezni", muškarci koji se ne vezuju toliko za posao, partnera i prijatelje. Oni često žive od danas do sutra, i ne interesuju ih mnogo dešavanja oko njih. U principu im je bitno samo da površinski uživaju, dok u sebi ni ne znaju šta se događa. Treća grupa su „stvaraoci pod pritiskom", odnosno muškarci koji 24 sata dnevno imaju težnju da što više zarađuju kako bi doprineli sebi i porodici. Stalno su pod pritiskom i nikada im nije dosta novca. Često se kriju iza stava „treba mi još novca kako bi zadovoljio potrebe svoje porodice". Na kraju, tu su „moderni i samostalni" kojih je najviše u Evropi. Ova grupa muškaraca vodi živote tako da ih sami kontrolišu. Oni nameću odnos prema prijateljima, porodici i poslu i niko ne može da utiče na njihov izbor. Podrazumevaju ravnopravan odnos prema partneru, žele porodicu i zajedničko podizanje dece. Na poslu im je najbitnije da se dobro osećaju i shodno tome, finansijski budu zadovoljni.  

Istraživali ste u svim delovima Evrope. U čemu se, primera radi, razlikuju muškarci iz Istočne i Zapadne Evrope?

- Svet se menja, kao i vrsta pritiska na muškarcima. Ne postoji više tradicionalna uloga muškarca kao glave porodice i čoveka koji donosi hranu u kuću, i sa druge strane žene koja sa varjačom u kuhinji usput motri i na decu. Zato i ne postoji više strikna podela na zapad i istok kada su u pitanju muškarci, već severozapad, jugozapad i istok Evrope. Severozapad čine Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Holandija i Skandinavija. Muškarci ovih podneblja su vrlo samostalni i gledaju na prvom mestu na sebe. Spremni su za dobar posao, stvaranje porodicu ali samo kad oni to odrede. Ne bih rekao da je to loše. Održava njihovu samostalnost i stvara im jačinu karaktera. Ovde ima najviše samostalnih očeva i samohranih majki. Više je razvoda nego u drugim delovima Evrope. Muškarci su slobodni da uzimaju i biraju.

Zapad Evrope čine Španija i Italija. Religija ovde i danas ima jak uticaj. Brak je vrlo važan a na razvode se gleda kao na skrnavljenje vere. Pošto su porodične veze u te dve zemlje toliko jake, u Italiji posebno, sinovi imaju običaj da žive sa roditeljima dok se ne ožene. Oni zarađuju ali ne plaćaju stan a ni hranu. To im dozvoljava da na zarađeni novac gledaju gotovo kao na džeparac. Sigurnost im daje porodica. Zato su manje spremni za samostalni život. Ipak, primećuje se da se u Španiji situacija menja i da se muškarci sve ranije osamostaljuju.

Istočnu Evropu koju nismo celu istraživali čine Poljska, Rusija i Rumunija. Tranzicija je poremetila muškarce pa se od njih očekuje da se ponovo okreću tradicionalnim vrednostima taman kada su počeli da se osamostaljuju. Očekujem da Srbija, iako je nisam istraživao, bude negde između Italije, Španije i Istočne Evrope.

Postoje li neki zajednički prioriteti muškaraca?

- Naravno, iako su svi individue i svi imaju neke svoje vrednosti koje ih vode. Zajedničko im je da svi naravno hoće dobar posao, porodicu i dobar krug prijatelja. Mladi muškarci hoće da budu očevi, kada budu imali dovoljno novca i sigurnosti. Novina je da svi žele da imaju prisniji i kvalitetniji odnos sa svojim sinovima u budućnosti, u odnosu na odnose koje su oni imali sa očevima. Žele da budu umešani u odrastanje deteta koliko i majke, što ranije baš i nije bio slučaj u celoj Evropi. Posao im je vrlo važan. Toliko da kad se nađu sa prijateljima, pričaju samo o njemu ili sportu. Žene su oduvek bile komplikovane, ali mislim da i muškarci polako postaju komplikovani. Karijera je nešto sa čime se danas identifikuju i ako je nemaju, ne osećaju se kao deo društva, niti su spremni da obrazuju porodice. Pored toga što im je neophodno da zarade i porodici donesu novac, danas im je jednako bitno da na poslu budu ispunjeni. Zato je i novac postao veoma bitan. Da bi doživeli sve što žele i planiraju, moraju imati dovoljno novca za to. Žele da imaju toliku količinu novca da o njemu ne moraju da brinu. U odnosu na ranije generacije koje su težile suvom bogaćenju i životu bogataša, danas muškarci zarađuju da bi bili zadovoljni sobom.

Koliko svetska ekonomska kriza utiče na njih?

- Danas je neophodno sačuvati posao i većina njih su svesni toga. Da bi ispunili sebe, moraju da zarađuju i ako se ta relacija koristi prekine, počinju da žive drugačije i počinju da se brinu. Ko je dobio otkaz tokom krize sigurno je počeo i da sumnja u sebe da li on to nije valjao? Da li nije bio dovoljno dobar? Zašto baš on? Sa druge strane, ni oni koji imaju odličan i osiguran posao u budućnosti nisu imuni na krizu. Dok slušaju medije kako dižu tenziju pričajući o krizi, mnogo više razmišljaju o tome šta zapravo rade sa svojim slobodnim vremenom. S tim u vezi, zanimljivo je istaći da muškarci tokom krize zaista menjaju način života. Ostaju više kod kuće, više naručuju hranu, manje voze kola, a više gledaju televiziju. Počinju da štede. Zato na Discoveriju ohrabrujemo muškarce da žive punim plućima ali sa otvorenim prozorom kako bi videli šta se napolju, oko njih događa.

Da li ste istraživali i emotivne odlike muškaraca danas? Na koje načine se najčešće stvaraju veze? Neke uporedne analize govore da su veze na poslu između muškaraca i žena sve zastupljenija pojava.

- Nismo taj segment istraživali, ali ako pogledate mlađe muškarce danas, složio bih se sa vama. Manje je kontakata, manje izlaze na javna mesta, više vremena provode na poslu gde je i mogućnost pronalaženja odgovarajućeg partnera veća. Upoznajete simpatiju i njene navike na poslu, na pauzama ostvarujete dublji kontakt. Slažem se da je mnogo lakše tako pronaći idealnu drugu polovinu, ali ne bih generalizovao to. Takođe i internet mreže pomažu, jer se na njima ljudi spajaju. Širi se krug prijatelja, obnavljaju se ponovo stara poznanstva, pa je i tu šira mogućnost pronalaženja adekvatnog partnera.

Kakav je uticaj interneta na muškarce?

- Jasno je da više vremena odvajaju za to nego pre pet ili sedam, osam godina. Više četuju, manje direktno pričaju, šire se horizonti komunikacije. Njihova opredeljenja međutim ostaju ista, samo se malo šire i drugačije izražavaju, Neko ko, na primer svira u grupi ili je pisac, neće samo uživo ili putem telefona zvati na koncerte ili promocije knjiga svoje poznanike ili kolege, već će i na internetu pokačiti svoje snimke, ili poglavlja dela. Uopšteno gledano, mislim da internet više utiče na žene, koje su po prirodi stidljivije, nego na muškarce. Ne bih zaboravio ni SMS poruke, koje i muškarci, ne samo žene, rado koriste za komunikaciju. Posebno oni introvertniji muškarci.  

Znate li nešto o muškarcima u Srbiji?

- Priznajem, malo toga ali zato smo tu. Da ih upoznamo i utvrdimo kojoj vrsti u globalu pripadaju. U poređenju sa drugim zemljama, muškarci u Srbiji su, koliko vidim, mnogo naklonjeniji sportu. U Bugarskoj im se sve, na primer, vrti oko fudbala, dok su ovde zastupljeni i drugi sportovi, tenis posebno. Pošto izučavamo i navike gledanja televizijskog programa takođe, primećujem da su razlike između muškaraca i žena u Srbiji po tom pitanju mnogo manje nego u drugim državama. To me je iznenadilo. U drugim zemljama bi na primer samo žene pričale o seriji tipa „Seks i grad", a muškarci o fudbalu, dok je ovde to isprepletano. Oba pola pričaju, pa i prate izvesne emisije.   

Kako vam se čini ponašanje srpskih muškaraca? Gde bi se oni našli u vašim analizama?

- Kao što rekoh, sport je svuda po Srbiji prisutan, a muškarci najviše pričaju o tome. Vidim momke koji hodaju po gradu sa košarkaškim loptama u rukama, što je danas po evropskim metropolama retkost videti. Beograd je vibrirajući grad. Interesantno okruženje za razvoj mladih muškaraca, za izražavanje. Vidim da vole da se zabave uz televiziju, na kojoj gledaju da saznaju i nešto novo. Imaju glad za iskustvima napolju, van granica države, za saznavanjem o načinima života drugih u inostranstvu.

Budući da ste paralelno sa istraživanjem tipova muškaraca, analizirali i navike populacije od 25 do 39 godina kada je u pitanju gledanje televizije, kakve su navike ljudi u Zapadnoj Evropi kada je reč o tome?

- Zabava je svuda popularna, a informativni programi se svode uglavnom na praćenje dnevnika. U Holandiji na primer ljudi najviše vole da gledaju komedije i ne interesuje ih da saznaju nešto usput. Gledaju jer im je to prosto smešno. U Rusiji se gleda televizija kako bi putem određenih programa ljudi naučili kako se nešto radi i da li oni te stvari rade pravilno. Srbija je negde između. U Velikoj Britaniji imate dve TV sapunice koje idu tri dana u nedelji i svi ih gledaju! U Južnoj Africi imate jednu sapunicu koju sav narod gleda. U Nemačkoj svi gledaju dnevnik u osam uveče. Svi imaju neke navike. Srbija je po meni negde između Rusije i Holandije.

Svedoci smo bujanja rieliti programa u novom veku. Kako tu stvari stoje u Evropi?

- Odmah da kažem da je „Veliki brat" svima, ali svima u Evropi dosadio. Prevaziđena je stvar i producentske kuće ga emituju samo zato što su davno potpisale višegodišnje ugovore sa televizijama ili vlasnicima licenci pa čekaju da se to odradi do kraja. Ljudi se danas interesuju za druge vrste šouova kao što su na primer „Survivor" ili „Ples sa zvezdama". Mislim da sve zavisi od načina života i interakcije ljudi u svakoj zemlji ponaosob. Fakat je da ljudi u ruralnim, nenaseljenim sredinama više gledaju rieliti programe jer tako upoznaju druge tipove ljudi, slušaju o drugim preokupacijama onih koji žive u urbanim sredinama. Ljudi u metropolama Evrope su već prevazišli te šou programe, i koliko vidim, ne vape nešto previše za novim.

Da se, za kraj, vratimo na muškarce. Šta očekujete od jačeg pola u budućnosti?

- Interesantno pitanje. Mislim da će svakodnevni život muškarcima biti još komplikovaniji i moraće da pronalaze način kako da se posle posla bolje regenerišu i uz to da podižu porodice. U severozapadu Evrope očekujem da „sve u vezi sa mnom" i „stvaraoci pod pritiskom" polako pređu u „moderne i samostalne". U Srbiji očekujem takođe „moderne i samostalne" muškarce. Mislim da će muškarci širom Evrope gledati da budu jednaki sa partnerkama, da će im deca biti i dalje vrlo važna, ali očekujem i da će više voditi računa o svom organizmu, zdravlju i nezi. Pritom ne mislim na vođenje računa na metroseksualan način već da svako od njih prvo u sebi bude zadovoljan sobom i svojim izgledom. Ne mislim da će se nešto bitnije menjati kod muškaraca, osim slobodnog vremena koje će, verujem, imati sve manje.

ilija ĐUKIĆ

Film Princ od papira reditelja Marka Kostića postao je svojevrstan fenomen, kako zbog odličnog prijema i brojnih nagrada koje je tokom proteklih meseci dobio, tako i zbog neobične geneze čitavog projekta. Naime, Princ je najpre bio kratki film koji se potpuno prirodno razvio u dugometražni film i TV seriju, da bi zatim dobio i svoju literarnu verziju i literarne nagrade „Rade Obrenović" Zmajevih dečjih igara i „Dositejevo pero".

Yellow Cab: Da li si posle 40 festivala i desetak međunarodnih nagrada ostvarila ambicije koje si imala s Princom od papira? Da li si dokazala nesto važno sebi i drugima?

Vladislava Vojnović: Zvuči kao opšte mesto, ali ja stvarno nisam htela nikome ništa da dokazujem. Želela sam samo da budem odgovorna na nivou odnosa sa samom sobom: slikovito rečeno, da Vladislava-majka obezbedi Vladislavi-kćerki mogućnost za ispoljavanje kreativnosti.

YC: Kad smo već kod kćerki, Milica, tvoja kćerka, igra glavnu ulogu u filmu. Koliko je čitav koncept Princa od papira bio njoj prilagođen, to jest, da li je to njen film koliko i tvoj?

VV: Pa, da, deca uvek dele sudbinu roditelja, ne samo po onome što im daju bog ili geni, nego i sociološki. Da smo paori umesto što smo filmadžije (Miličin tata, Miloš Spasojević, jeste snimatelj koji je kao direktor fotografije snimio 17 igranih filmova!), Milica bi, verovatno, znala da pomuze kravu, čuvala bi guske i vozila bi traktor po nekategorisanim putevima između njiva. Mi smo, i inače, protiv koncepta vaspitanja koji glasi: „Tvoje je samo da učiš!" Postoji jedna lepa dalmatinska izreka koja kaže: „Ko ni' za sve - ni' za niš'!"

YC: Kratki film postao je roman pa film (ili tako nekako), a sada spremaš drugi deo. Stvar počinje da liči na proustovski koncept...

VV: Sve je to prirodan tok stvari. Prirodan je i zbog toga što mi glumica Milica Spasojević raste i postaje pogodna za nove teme: kad smo počeli kratki film, ona je imala šest godina, a sad ima jedanaest. A pošto je ona naša kćerka, u toku smo aktuelnih problema jedanaestogodišnjaka. Osim kreativno, i produkciono je logično da stvari proizlaze jedna iz druge. Najzad, kao gledalac ili čitalac, rado se prepuštam sagama kad su dobre, od Ratova zvezda ili Forsytovih do evo, npr., ovoga Vikrama Setha (roman Odgovarajući momak) ili romana naše Mirjane Đurđević koji imaju elemente međusobne povezanosti.

YC: Kojih se ti dečjih filmova sećaš da su ti bili važni kao detetu? I zašto?

VV: Sećam se Bajke o kamenom cvetu - došli gosti i mama je izmislila da me neće voditi u bioskop, jer me time za nešto kažnjava. To je prva velika nepravda koje se sećam. Onda se sećam raznih igranih filmova iz Disneyjeve produkcije koji su na TV-u prikazivani subotom uveče i reprizirani nedeljom ujutro, i za koje sam živela. A sećam se, bogami, i mnogih fimova za odrasle (ne porno, ako Valerijana Borovčika ne svedemo pod to, a nećemo!) koje sam ovako ili onako krišom gledala i spoznavala onaj svet koji su roditelji krili od mene. Ti filmovi pomogli su mi da shvatim da u svojim patnjama nisam sama na svetu, da moji roditelji nisu najčudniji roditelji na svetu, a i da postoje nepopravljive stvari od kojih moramo mnogo da se čuvamo.

YC: A šta bi, po tvom mišljenju, deca danas trebalo da shvate iz Princa?

VV: Heh, pa ne mogu to ja da kažem. Ljudi, i mali i veliki, gledaju filmove onako kako znaju i umeju. Neki shvate više, neki manje, a neki se samo zabavljaju pokretnim slikama, kao mače senkom ogledalceta na zidu. Lično, nemam ništa ni protiv ovog poslednjeg - bolje išta nego ništa.

YC: Tvoja izjava da se u Srbiji snimaju uglavnom pornografski filmovi podigla je dosta prašine. Objasni malo šta si tačno mislila?

VV: Nisam rekla da se uglavnom snimaju pornografski filmovi, jer to - hvala bogu, Ministarstvu kulture i Gradskom sekretarijatu za kulturu - nije tačno. Ali, činjenica je da se uz finansijski blagoslov nadležnih snima mnogo filmova čija umetničko-saznajna vrednost ne opravdava snagu njihovog izraza. Taj snažni bljak-pur-bljakistički izraz ne sablažnjava me, ali me nervira što će moja kćerka i njeni vršnjaci spoznavati svet kroz filmsku sliku onih autora koji, kanda, žele da im ga zgade. Na našim se prostorima, činjenica je, desilo toliko grozota i brutalnosti, a i svedoci smo da se svakodnevno i dalje dešavaju, da se nekom može učiniti kako nekoliko silovanja ili ubistava više ili manje, pa još na neživom bioskopskom platnu, neće znatno promeniti stvar. Ali, čini se da ti naši vajni i, ah, izazovno-hrabri filmovi nisu kadri ni da artikulišu hrabro pitanje o problemu na koji, navodno, ukazuju, a kamoli da ponude bilo kakav, a ponajmanje hrabar odgovor. Štaviše, oni, kao u onom vicu, prosto merače sve te odvratnosti poniženja i zla. A postoji tu i jedna doza apsurda ili licemerja, kao kad bi npr. Šotra posle Ranjenog orla udario na sva zvona da on, eto, radi to što radi, jer želi da ukaže na zlo građanske klase!

YC: Šta sada radiš?

VV: Renoviram kuću, ostavljam duvan, bavim se pisanjem novih stvari i udomljavanjem već postojećih. Naročito bih volela da neko postavi na scenu moju pozorišnu predstavu za decu Deca Ere Kompjutera (ova sva velika slova ne znače da ja mislim da se kod nas, kao u Americi, sve reči iz naslova pišu velikim slovima, nego je Era Kompjuter lik iz drame!). Radim i na druženju sa sličnomišljenicima, a na izbegavanju neizbežnih konfliktnih prijatelja i neprijatelja.

Boban JEVTIĆ

Otkad ju je, pre više od jedne decenije, angažovao za film Meso, meso, španski autor Pedro Almodóvar ubrzo je usvojio Penélope kao svoju muzu i „glavnu" glavnu glumicu. Nijedan drugi reditelj nije uspeo da do te mere oslobodi i zauzda njenu seksualnost i ranjivost. Najnovije ostvarenje ovog rediteljsko-glumačkog para, Prekinuti zagrljaji, prikazano je u okviru festivala Cinemania, a na redovnom bioskopskom repertoaru naći se od 5. novembra.

Yellow Cab: Prekinuti zagrljaji jesu četvrti film na kojem sarađujete sa Pedrom Almodóvarom. Zbog čega je vaša veza tako posebna?

Penélope Cruz: On je bio razlog moje odluke da budem glumica - divila sam se njegovom radu i odlučila da budem deo toga. Tokom godina razvili smo odličan poslovni odnos i blisko prijateljstvo koje, čini mi se, ništa ne može da poljulja.

YC: Da li vi i Pedro dugo radite na određenom liku?

PC: Probe za ovaj film trajale su tri i po meseca, a održavane su svakodnevno. Volim kad imam dovoljno vremena na raspolaganju: da otkrivam stvari, pravim greške, nalazim različite načine kako da uradim neku scenu.

YC: Da li odlažete sve druge obaveze kada Pedro ima ulogu za vas?

PC: Nema potrebe za tim - on mi uvek javi nekoliko meseci ranije, ponekad i godinu dana unapred, tako da imam vremena da se organizujem. Svestan je da ja radim i na drugim projektima koji nemaju veze s njim i dovoljno je uviđavan da ne traži od mene da izneverim druge samo zato što sam njemu potrebna.

YC: Da li ste znali da je Pedro izjavio da ste jedina žena s kojom bi uopšte pomislio da ima dete?

PC: Ne mogu da verujem!

YC: Ali, to su njegove reči.

PC: Znam, zato što je i meni rekao istu stvar, ali ja sam mislila da se šali. Ali, ako priča takve stvari i drugima... Mada, stvarno mislim da je to šala. U stvari, ne znam. Pitaću ga. Ipak je to Pedro! Ma, mora da se šalio!

YC: Obavezno nam javite šta je rekao. A sad da nastavimo: u ovom novom filmu neodoljivo podsećate na Audrey Hepburn. Da li vam je ona inspiracija?

PC: Da, oduvek je bila inspirativna. Bila je velika glumica, prava dama u najboljem smislu reči. Bila je čarobna: kad bih posedovala samo delić njene magije, bila bih srećna glumica, i još srećnija žena.

YC: Zvuči kao da je ona vaša omiljena glumica.

PC: Ona predstavlja sve što ja želim da budem, ali moja omiljena glumica je Meryl Streep. Ona i Anna Magnani.

YC: Naveli ste glumice koje praktično nikad nisu bile nage ili u scenama seksa, a vi ste sebi ipak dopustili tu slobodu - rado ili sa dozom straha?

PC: Teško je dati odgovor na to pitanje. Ipak su ovo druga vremena. Ali, moram da priznam da uvek strepim od takvih scena. Ne zbog toga što će milioni gledalaca videti moje nago telo ili čuti moje uzdahe, već zbog ljudi koji su tu oko mene za vreme snimanja. Pedro zna da bude prilično zahtevan kad su takve scene u pitanju i nema milosti, što kod mene izaziva osećaj nesigurnosti. Međutim, toliko ga volim da ne želim da ga razočaram, i nekako sve uvek bude baš kako treba.

YC: Da li je zamorno snimati filmove?

PC: Uh, i više nego što možete da zamislite. Mogu da snimim samo jedan film godišnje. Sad radim na promociji Prekinutih zagrljaja, a uporedo promovišem i još jedan novi film, Devet. Dok to ne završim, nema snimanja!

YC: Devet je mjuzikl koji ste upravo završili?

PC: Da, to je sasvim svež i nov film, iako je u potpunosti inspirisan Fellinijevim filmom 8½. Priča se vrti oko Guida (tumači ga Daniel Day-Lewis) i njegove kreativne krize. Glumim Carlu, Guidovu ljubavnicu. Obožavam je, ali mi uopšte nije jasno kako sam dobila tu ulogu. Išla sam na pet kastinga, zbog plesa i pevanja. Iako sam studirala ples mnogo godina, Devet je moj prvi mjuzikl. Bilo je baš zabavno, ali i zastrašujuće, kao da ponovo učim da hodam. Ipak, Daniel je takav džentlmen da se nadam da ću ponovo imati priliku da radim s njim.

YC: Da popričamo malo i o vašem Oscaru. Da li je istina da ga nosite svuda sa sobom?

PC: Ne, to više ne radim! Nosila sam ga oko tri nedelje, nisam ga ispuštala iz vida. Čak sam ga jednom ponela i na plažu. Ali, bila sam tako uzbuđena zbog te nagrade! Probudila bih se ujutro, ugledala statuetu i pomislila: Ma ne, to nije moje. Kako je to moglo da se dogodi? Sad sam se već navikla.

Priredila Ivana Ćirković