Zoran JANKOVIĆ

14. 09. 2011

Goran Radovanović, režiser: Od margine do slobode... do kraja

Goran Radovanović o svoja dva poslednja filma, slobodi na margini, Kubi, nemoći, otuđenju... i novom filmu

Srpska kinematografija povremeno se ponaša suprotno zdravom razumu i svojoj stvarnoj poziciji i prirodi; tako je moguće da se desi da jedan od ponajboljih filmova u poslednjih deset godina ovde bude potpuno prećutan, a njegov autor ignorisan. Prilika za popravni, srećom, ima: kao svojevrsni uvod u njegovu obimnu retrospektivu (od 9. do 18. septembra u bečkom bioskopu Kino Belaria koji ove godine slavi sto godina postojanja), Goran Radovanović je predstavio u beogradskom Domu omladine svoja dva poslednja rada - igrani film Hitna pomoć (2009) i dokumentarni Sa Fidelom do kraja (2011). To je, uz najavu novog filma, i povod za ovaj razgovor.

Yellow Cab: Prikazivanje filmova Sa Fidelom do kraja i Hitna pomoć u Domu omladine zapravo je kraća najava temeljne retrospektive vaših filmova u Beču. Opšta je ocena da vam ugled koji uživate na međunarodnom planu nije mnogo pomogao u etabliranju u ovdašnju kinematografiju. Zašto je to tako?

Goran Radovanović: Valjda to ima veze i s mojom željom da nikad ne postanem deo kinematografije koja baštini političku moć, sujetu i laž kao osnovne principe „uspeha". Ne zaboravite da je ovo jedina kinematografija u kojoj postoje „nezavisni" i „kultni" autori sa ozbiljnim i kontinuiranim opusom od petnaestak filmova snimljenih u toliko različitim produkcionim okolnostima - pod Titom, Miloševićem, posle 2000. godine... I oni se pozivaju na moral i još se usuđuju da nam dele „demokratske" lekcije. Jedan takav „kultni" srpski autor čak se žalio u inostranstvu da je njegovo delo „nepravedno skrajnuto" u domovini! Sa svojih petnaestak filmova iza kojih je uvek finansijski stajala srpska država! Ništa nije drugačije ni s većinom autora mlađe ili srednje generacije čiji je ego toliko gladan uspeha da čak i fabrikuju sopstvenu umetničku poziciju u inostranstvu, „preteći" nam informacijma o još jednom velikom uspehu srpskog filma u vidu dobijanja još jednog special mentiona od strane merodavne publike na nekakvom „evropskom" festivalu. A o onima koji svoje „remek-delo u nastajanju" već stavljaju u zvanične programe Kana, Berlina ili Venecije - ne treba trošiti reči. Što se mene tiče, savladao sam elementarnu lekciju da nisam bitan ja već moji filmovi, a oni su svakako deo korpusa srpske kinematografije. Ukoliko za sada nisu - biće! Uostalom, prava istorija umetnosti uvek se piše a posteriori.

YC: U filmovima se istrajno bavite životom na margini šireg društvenog plana. Istovremeno ste i sami na margini srpskog filmskog esnafa. Bivanje na margini ipak ima i prednosti. Koje su to prednosti u vašem slučaju?

GR: Sloboda. Siromaštvo. Nesigurnost. Sve su to sjajni atributi kao preduslov za pokušaj jednog nepatvorenog stvaralačkog čina.

YC: Dramaturške sinkope (likovi koji nestaju i ponovo izranjaju tokom filma i slično) koje su važno obeležje Hitne pomoći (prvog filma koji je preispitivao nasleđe i usud srpske petooktobarske revolucije) zapravo su vaš odgovor na prezasićenost ovdašnjeg plebsa istorijom. Postoji li ipak način da se pred naletom dnevnopolitičkog sačuva intimno?

GR: Na socijalnom planu, istorijski usud koji probija kroz dnevnu politiku nemoguće je izbeći. Mi kao da nismo svesni toga da smo se se u prošloj generaciji međusobno ubijali, da je ova generacija ubijala i da se svakodnevno samoubijamo. Samoubistvo kao poslednji stadijum otuđenja, nemoći i autizma. Kao kazna koju smo pokušali da izbegnemo. Kao usud nemoći sopstvene samorefleksije. Gledalac gotovo da ne primećuje da u Hitnoj pomoći postoje dva pokušaja i dva realizovana samoubistva, kao odgovor likova na „prezasićenost istorijom". Izgleda da suicidna tema polako postaje dramaturško opšte mesto u drami savremenog srpskog društva.

YC: Film Sa Fidelom do kraja nastao je tokom vašeg boravka na Kubi, gde ste radili kao profesor u filmskoj školi. Da li ste uspeli da proniknete u tajne tamošnjeg dominantnog mentaliteta i prirodu čudnog i vitalnog političkog sistema?

GR: Moram priznati da mi je na Kubi trebalo devet meseci da se dohvatim kamere. Ipak, to nije Srbija niti moj jezik. Stoga sam pribežište našao u filmskom jeziku, dakle, čistom vizuelizmu s minimalnim dijalogom i, uz pomoć Andrije Zafranovića i Maje Kokić, u formalnim montažnim akrobacijama kao finalnoj režiji filma. Naravno, sopstveno nasleđe iz komunističkog detinjstva i naše prošlosti pomoglo mi je u detektovanju arhetipskih oblika kubanskog kolektivizma i otkrivanju, kao šte sami rekli, „prirode čudnog i vitalnog političkog sistema". Film o Kubi je kao neka školska lektira, obavezni žanr u kome se oprobaju svi reditelji koji posete ostrvo, od Agnès Varde do Wima Wendersa. Da li sam uspeo? Ne znam. Samo znam da Kubanci ne primećuju da reditelj filma Sa Fidelom do kraja nije kubanskog porekla, a prvi sam Srbin koji je španskoj televiziji prodao film o Kubi, i to na španskom jeziku.

YC: Priča se da pripremate novi igrani film. Kako napreduje Enklava? Da li je prvi srpski film o novoj srpskoj traumi u vezi s Kosovom blizu realizacije? O čemu je u Enklavi, zapravo, reč?

GR: Film je već dobio inicijalna sredstva na konkursu grada Beograda. Tu su i moji stari koproducenti iz Nemačke i Grčke, ali i novi, iz regiona, Makedonije i Banjaluke. Da, to je savremeni srpski film koji ispituje najbolniju srpsku traumu - Kosovo. Enklava kao „mi i oni". Enklava kao realna metafora usamljenosti, ali i kao materijal za kolektivnu memoriju srpskog društva u budućnosti. Enklava kao metafizički zalog za večnost. A u priči, kao i u životu, sve je tako jednostavno i obično: jedan starac iz enklave je umro, sveštenik i groblje nalaze se van nje, unuk odlazi po sveštenika i - nema ga da se vrati. Ko će i kako uspeti da sahrani dedu?

Oceni ovaj članak

Komentari