Muzika
14. 10. 2010
Beogradska arena, 16 i 17 oktobar
Parni valjak: Bend je uvek bio tu
...Valjak nam je na neki način ipak odredio život. jednostavno smo se uželeli i rekli: ajmo ponovo
Yellow Cab: Šta vas je nateralo da se ponovo okupite i krenete na turneju?
Husein Hasanefendić Hus: Kriza... ali, kriza zavisnosti od muzike. Završili smo ciklus od 30 godina, što je respektabilna brojka i nešto što i u svetskim razmerama nije učestalo. Nema mnogo bendova koji su stariji od nas. S obzirom na činjenicu da smo ostali na malom tržištu, bilo nam je teško da nađemo motiv za dalje, nije bilo perspektive. Malo tržište iscrpljuje i realno ne možete da zaradite novac koji će vam omogućiti tri-četiri godine pauze. I piraterija je pojela tržište, kao i promena formata, legalni i nelegalni download. Desile su se značajne promene. E, u takvoj situaciji bili smo odlučili da je najbolje da stanemo i ostavimo bend u nekoj uspomeni dok smo veliki. Bilo je bolno i nije bilo jednostavno doneti takvu odluku ni sprovesti je u delo. Trideset godina bend nam je bio život i to je odjednom nestalo... otvorili smo novo poglavlje. Neko vreme izdržali smo tako, a pozitivno u svemu tome jeste to što smo se svi iz benda ostvarili, realizirali i mimo Valjka (za samopouzdanje vrlo bitna stvar), što nam danas, kada smo se ponovo okupili, olakšava situaciju, jer ne moramo da radimo onim tempom kao nekada. Dogovorili smo se da radimo samo probrane koncerte koji nas apsolutno vesele i koji mogu da nas predstave u najboljem svetlu. Sada nam je to hobi kome pristupamo potpuno profesionalno.
YC: Da li je postojao i pritisak javnosti da se ponovo okupite?
HH: Može da ispadne kao da se hvalimo, ali činjenica je da bend nije nestao kada smo prestali da sviramo. Ostali smo u etru, pesme se vrte na prostorima cele bivše države i mogu da kažem da je neki određeni žal zbog toga što nas više nema bio stalno prisutan u publici. Interesantni su mi i komentari klinaca, ispod nekih naših snimaka sa You Tubea, koji se nisu ni bili rodili kada smo mi već debelo izgradili uspešnu karijeru. Pozitivan je odnos prema tome šta ta muzika predstavlja njima. Bilo je i toga da smo osećali da ćemo biti dobrodošli kada se vratimo. Ključno je to da su te četiri godine bez benda bile nekako praznjikave, Valjak nam je na neki način ipak odredio život. Jednostavno smo se uželeli i rekli: ajmo ponovo.
YC: Da li na koncertu očekujete i te klince koji ostavljaju komentare, i njihove roditelje?
HH: Pretpostavljam da će biti mnogo mladih. Ako mogu da povučem paralelu sa onim što se dešavalo u Hrvatskoj - verovatno hoće, pošto je tamo u prvim redovima bilo mnogo dece koja na neki čaroban način znaju sve pesme. Na tribinama je bila generacija i to je fantastično. Nemam razloga da sumnjam da će na koncertu u Beogradu biti drugačije.
YC: Kakve vas uspomene vezuju za Beograd?
HH: Beograd je bio medijski centar bivše države, to je neosporno. Ovde smo bili promenljivo uspešni, ali smo definitivno spadali, u ono vreme, u vodeće bendove u zemlji. Nismo imali, možda, masovnost Bijelog dugmeta, ali smo imali publiku koja je manje koketirala s folklorom. Oni su tako i krenuli, ali ne govorim i ne mislim ništa loše, to je bio njihov pristup. Pošto smo bili lišeni toga, imali smo samim tim uži broj potencijalne publike. Međutim, tokom godina smo se potvrđivali i broj obožavalaca se povećavao.
Mislim da smo poslednji koncert u Beogradu održali u Pioniru pre više od dve decenije, a u Hali sportova nam je bio jedan od najuspešnijih koncerata. Sećam se i odličnih koncerata u Nišu, gde smo u nekoliko navrata punili dvoranu, zatim nastupa u Kragujevcu... Imali smo publiku. Ali, mislim da smo na domaćem terenu bili jači, tu smo mogli da se kačimo sa Dugmetom. Mi rasprodamo Dom sportova, oni ga rasprodaju...
YC: Na koji način ste uspeli da opstanete i pored velikog rivalstva između bendova koje je tada vladalo?
HH: Definitivno je bila velika konkurencija i vodilo se računa o kvalitetu. Mi smo i tada bili poznati po tome što nismo dozvoljavali nastupe ispod nekog nivoa. Uvek je morala da bude maksimalna produkcija, bez obzira na to da li je koncert bio u Beogradu ili nekom manjem mestu. To tada nisu svi praktikovali, pa čak ni veliki bendovi. Mi smo se trudili da svuda bude isto, bilo gde da sviramo i bez obzira na to pred koliko ljudi. Sećam se koncerta u Sremskoj Mitrovici koji se već dešavao u neko nesretno vreme ispred samo četiri stotine ljudi u sportskoj dvorani. Ali, nisu nas pustili da siđemo s bine. Ljudi su, jednostavno, došli da nas čuju i mi smo morali da im pružimo najbolje. To je oduvek bio princip rada u bendu. Mislim da veliki razlog što smo toliko trajali leži i u tome, a publika je to prepoznavala.
YC: Da li smatrate da su, za muziku, nesrećna vremena prošla?
HH: Za muziku su sadašnja vremena nesretna. Imam utisak da je danas neuporedivo teže baviti se i živeti od muzike. Nekada je bilo više filtera kroz koje ste morali da prođete, od odluke da se bavite muzikom do toga da objavite prvi album. Bilo je teže to ostvariti, skupo ući u studio, jer su diskografske kuće ulagale znatna sredstva u aparaturu. Otpadalo je kukolja više nego danas, jer danas u kućnoj radinosti možete da snimite pristojan nosač zvuka i date ga besplatno u etar, izdavaču. Imam utisak da je digitalna era s jedne strane otkrila talente koji bi ranije ostali neprimećeni, a s druge se desio bum... pojavilo se toliko izvođača, a realno nisu svi zaslužili da žive od muzike. Ne volim da pričam o tome, ali realno to vam je isto kao i u fudbalu. Neki igrači su fenomenalni, a neki ostaju na klupi. Etar je ograničen. Nekada ste dobru pesmu mogli da čujete pet puta dnevno na radiju, a sada jednom u pet dana. Teško je napraviti hit bez medijskog eksponiranja, a danas je to teže nego ranije. A da ne govorim o ovim formatima, tipa Big Brother, koji kradu prostor, vreme, a ruše vrednost... ali, to je već neka druga tema.
YC: Hoćete li vi ukrasti vreme za novi album?
HH: Radimo lagano, i kao što sam na početku rekao, bez pritiska. Želim da ljudi čuju što više pesama. Kada bismo sada objavili album sa deset-dvanaest pesama, pretpostavljam da bi se dve-tri probile, jer vlada gužva na terenu. Ovako ćemo se truditi da objavimo više. Do sada su već dve puštene u etar - Nakon svih ovih godina i Stvarno nestvarno. Ja sam kao autor postao sebičan i žao mi je da mi tri, četiri ili pet pesama ostanu u zapećku. Zato, samo lagano.
Beogradski koncert biće snimljen i videćemo kako će to izgledati. Mi smo objavili dosta tih živih albuma, sada su to DVD formati. Međutim, s tim treba biti oprezan, treba da postoji poseban razlog da bi se takvo nešto objavilo. Neka zbirka novih pesama tu bi dobro došla, jer bilo bi glupo da ljudi kupe DVD ili CD sa ove turneje na kojoj smo uglavnom svirali pesme koje su već na neki način zabeležene. A moramo te stare pesme da sviramo, nismo smeli da dozvolimo da se vratimo nakon četiri godine i sviramo ljudima pesme koje još ne znaju. Kada se na repertoaru budu našle uglavnom nove pesme, biće smisla da objavimo i nešto živo.
Nada MANDIĆ
