Muzika
03. 06. 2011
Intervju: Stjepko Gut: Zov iz drugog vremena
Stjepko Gut govori za „Yellow cab" povodom svog aktuelnog projekta „Srpska simfonijska jazz svita" - Centar „Sava" 4. jun
E pa, projekat koji ukršta mnogo, i više od svega toga, transponujući onaj odvajkadašnji zvučni crossroads ovog tla u sadašnji trenutak, smelo ali potpuno prirodno spajajući klasiku, izvorni etno i jazz pri tom, dolazi nam s maestrom Stjepkom Gutom i svetskom premijerom njegove Srpske simfonijske jazz svite, u kojoj učestvuje ogroman izvođački sastav - Simfonijski orkestar RTS-a, Hor „Obilić" AKUD-a „Branko Krsmanović" pod upravom Bojana Suđića i klasična jazz ritam-sekcija koju čine njujorški umetnici Patrick O'Leary (kontrabas), Dennis Mackrel (bubnjevi) i Renato Chicco (klavir), i gospodin Stjepko Gut kao solista na trubi. Ekskluzivna produkcija Jugokoncerta, Centar Sava, 4. jun u 20.00 - ne zaboravite!
Yellow Cab: Vaš aktuelni, grandiozni moramo reći, muzički projekat, pravo je slavljenje onog najboljeg sa ovog tla - rečju, klasika izvornog melosa u susretu sa umetničkom klasičnom muzikom i svojevrsnom klasikom jazza.
Stjepko Gut: Decenijama se, takoreći, bavim starom izvornom muzikom, bile su tu i Skice sa Balkana i Afro-balkanske skice, ali bih voleo da kažem da nisam ja tu nešto veliko izmislio. To su pre mene radili i Bubiša Simić, ti malo stariji muzičari, i Duško Gojković, Lala Kovačev, pa sam ja na neki način samo nastavio tu tradiciju, ali ne da tek sledim ono što su oni već stvorili, niti da izmišljam po svaku cenu nešto novo. Jednostavno ti se uvuče neka pesma pod kožu i onda te tera da na njoj radiš. Inspirišeš se prostorom, tim našim skalama, našim ritmovima, to je nešto, u svakom slučaju, sa čim ja godinama živim i koristim svaku mogućnost i priliku da se tome posvetim.
YC: Kako su vaši prijatelji iz inostranstva koji učestvuju u izvođenju i na neki način i stvaranju ovog kompleksnog dela, a kojima ovaj naš upečatljiv folklor možda i nije toliko originalno blizak, reagovali na pesme koje ste izabrali, na klasičan postupak simfonizacije i jazziranja u isti mah?
SG: Znate šta, Pat (Patrick O'Leary, kontrabasista i aranžer, prim. aut.) zna dosta o svemu tome. On je slušao mnogo te muzike, veoma je dobar jazz muzičar koji uz to ima i klasično obrazovanje i koga klasična muzika, povremeno mi se čini, čak i više zanima nego išta. On je stalno opsednut muzikom: uvek kada se vidimo u Njujorku, već 15 godina, on priskoči s nekom rečenicom: „Jao, jesi li čuo ovu ploču, jesi li čuo ovu staru francusku kompoziciju?", uvek takvo nešto. On se, recimo, oduševio kada je čuo Mokranjca, pa je slušao, pa je gledao partiture, bio ushićen. Njemu je, dakle, kao bitnom saradniku ovde, bliska klasika koliko i jazz, a ja uvek kažem da kada izvorne, stare pesme prežive 200-300 godina, onda je to isto klasika, ne možeš drugačije da zoveš takvu muziku. Pat i mnogi inostrani muzičari, uostalom, mogu da čuju uticaje u našoj staroj muzici kojih mi vrlo često nismo ni svesni, uticaje istoka, uticaje zapada, oni se mešaju, mi smo crossroads bili tu, je l' da, kako ko dođe i zadrži se - ostavi nešto i to onda nastavlja da traje.
YC: Zanimljivo bi bilo čuti, s druge strane, koliko je onaj „klasični" deo ansambla senzibilan za jazz i etno?
SG: Moja pretpostavka jeste da oni to jesu, veoma, da danas ne postoji nijedan mladi, savremeni muzičar koji već nije čuo dosta toga i van klasike kojom se prevashodno bavi, teško da ne znaju za Coltranea, za Milesa Davisa, Stevieja Wondera, najzad, verujem da su im sada i jazz i world music mnogo više sastavni deo kulture nego što i pomišljamo. Možda to kroz komercijalnu prizmu ne izgleda tako, ali kroz onu umetničku prizmu posmatrano, te tri vrste muzike bliže su nego ikada, a ove mlade generacije svakako su svesnije toga nego nekada.
Želeo bih da kažem još nešto o toj izvornoj muzici, o tom nečemu što prosto samo čuješ i osetiš nešto neverovatno, to je zov iz drugog vremena. Nije važno, mislim, odakle je ta stara pesma, sa ovog tla ili nekog drugog, bliskog ili dalekog - tu se otvori prostor, prestaje vreme, dodiruješ vrednost koju niko nije na silu popularisao putem medija kojih tada davno nije ni bilo, nego je jednostavno ostalo, ne možeš mu ništa jer vredi i posle toliko vremena, a uvek izazove autentičnu emociju.
YC: Ovo delo je vrlo ambiciozno pisano i konstruisano, među izvođačima su veliki „klasični" orkestar, mešoviti veliki hor, jazz muzičari, dakle, precizno zapisana muzika u sadejstvu sa improvizacijom koja krasi i jazz pa i etno tradiciju.
SG: Ja ću vam reći šta je bila moja osnovna ideja - da se te tri vrste muzike prožmu jedna kroz drugu, znači, da ne bude kao neko jelo u koje nabacaš tri stvari i onda jedna drugoj otimaju ukus. Da se ne naprave rezovi u stilu evo ovde je narodna, a sada je klasična, a sada ide jazz. Ja sam uvek, recimo, bio oduševljen Igorom Stravinskim u jednom pogledu, plus svim onim, naravno, što stoji iza njega, a to je osetljivost za lokacije gde je on živeo, a ja jesam putovao svugde tamo. On je rođen i živeo je u Rusiji, ja sam u Rusiji proveo godinu dana - postoji tamo nešto specifično, samo tamo na kugli zemaljskoj kao jedan poseban osećaj. Druga stvar - Pariz, koji je vrlo naročit na svoj način: on je proveo određeno vreme u Parizu, a onda je bio u Njujorku, kao sasvim takođe specijalnom gradu. I u njegovoj muzici se sve to čuje, čuje se poštovanje klasike, čuju se vekovi, ti vidiš, recimo, kako te je on uvukao i prošao kroz nekog Mozarta ili nešto takvo, a onda te odjednom odveo kao u totalnu disharmoniju, ali koja ti uopšte ne smeta. Znači, osećaju se te tri stvari, za mene bar, ta ruska duša, i oseća se Pariz, i oseća se Njujork. Potpuno genijalan čovek sa finim humorom, koji radi stvari prirodno kako nije umeo niko. To je neki ideal, da stvari mogu da se prožimaju, povezuju i da se niko ne začudi, kao „šta im je ovo sad trebalo", nego da dolazi logično i razvija se. Kao u ovoj našoj Sviti, nadam se, s klasikom, jazzom i starim izvornim pesmama (Cveće cafnalo, Stani goro, stani vodo, Karanfil se na put sprema, Raslo mi je badem drvo i mnogim, mnogim drugim), u kojoj sve proizlazi jedno iz drugog i neosetno se - bar je to ideja - smenjuje.
Zorica KOJIĆ
