Muzika
11. 02. 2010
Intervju: PACO DE LUCÍA: I dalje uspevam da uživam u sviranju gitare
Ako je ikada ijedno ime popularne hispano kulture (od hipi vremena šezdesetih naovamo) uopšte plenilo pažnju rock 'n' roll i jazz publike jednako kao i one opijene čarima etničke world music provenijencije, onda je to bez sumnje Paco de Lucía (1947). Autentični iberijski superstar, posvećene zanesenosti misterioznim kultom flamenko gitare takoreći od dečačkog doba, i u najnovijim vremenima slovi za nezaobilaznog virtuoza na gitari
Yellow Cab: Gospodine De Lucía, u ovom trenutku, kada vaša jedinstvena karijera broji već decenije gustog koncertnog rasporeda pred očima mnogobrojne publike širom sveta, pitanje je kako svaki put iznova izlazite osveženi na pozornicu, željni živog nastupa? U čemu je tajna takve kvalitetne umetničke dugovečnosti?
Paco de Lucía: Iskreno, danas se sve više odmaram i posvećujem sebi između rasporeda turneja. Vidite, počeo sam da sviram gitaru još kao dečak i smesta sam morao na scenu, da nastupam kao što to uobičajeno rade profesionalni muzičari. Sada konačno imam pravo ličnog odlučivanja kada i šta tačno želim da sviram od svega onoga što mi se dopada. Stvarno, međutim, i dalje uspevam da uživam u sviranju gitare i moja ljubopitljivost u vezi s tim nikako ne prestaje. Stalno radim sa sasvim mladim flamenko i jazz muzičarima koji dodatno obnavljaju moje interesovanje, a ja im za uzvrat, nadam se, nudim ponešto od svog iskustva.
YC: Kako biste ljudima sa strane najkraće predstavili flamenko, po kojem je vaša domovina nadaleko poznata?
PDL: Sada sasvim sigurno znamo da je flamenko nastao i razvijan među romskim doseljenicima iz Indije i istočne Evrope, koji su posedovali tu izuzetnu sposobnost da adaptiraju i prime u sebe lokalnu muziku i zatim je ponovo iznedre na svoj osoben način. Ovo je verovatno objašnjenje zašto se flamenko u pogledu svog ritma i strukture toliko razlikuje od romske muzike sa istoka Evrope, recimo. U vreme kada se sve to dešava, mavarski uticaji na špansku kulturu bili su zaista znatni i možda je baš to glavni razlog zašto je ples zauzeo važno mesto u izvođenju ove vrste muzike. U svakom slučaju, ona je svojevrsno izražavanje romskog životnog stila i ja sam veoma ponosan što se uzdigla od neobaveznih mesta za svirku do ozbiljnih koncertnih dvorana. Ne mogu ni da zamislim da će ova tradicija ikada biti zaustavljena, da ijedan dan ne bude ispunjen muzikom.
YC: Svirali ste sa izuzetnim umetnicima širom sveta, a neke od tih saradnji i dan-danas prepričavaju se sa oduševljenjem. Kako sada gledate na novu umetničku scenu, najnoviju generaciju virtuoza?
PDL: Da, tako je, zaista sam svirao s nekima od najdivnijih muzičara na ovom svetu, ali u tim trenucima nikada nisam zaboravljao da sam ja pre svega flamenko gitarista. Danas, opet, postoji izuzetno mnogo mladih talentovanih ljudi koji prosto neverovatno sviraju - moram istinski da se potrudim da nekako održim korak s njima!
YC: Slavni muzičari s kojima ste svirali pripadali su i različitim žanrovima, pa pretpostavljam da su umeli da vas malo povuku i na „svoju" stranu. Jeste li osećali snažne uticaje van flamenka koji su vas inspirisali?
PDL: Sviranje s nekima od najfinijih jazz umetnika imalo je, zapravo, najviše uticaja na mene. Za mene je, recimo, bilo veoma teško da se upustim u improvizovanje, zato što flamenko ne poznaje takav način. Zato sam u početku bio prilično uplašen da li ću se uopšte snaći u takvoj vrsti rada sa svim tim velikim imenima, ali izgleda da sam ipak našao sebi put. To me je prilično osvestilo za otkrivanje potpune slobode u muzici. Baš zato sam se još napornije trudio da približim tradicionalni flamenko savremenom svetu. Trpeo sam mnoge prekore zbog tih intervencija, ali danas gledam mnoštvo flamenko grupa koje sasvim prirodno slede ovu modernizaciju koju sam uveo. Da odgovorim na vaše pitanje: mimo izvesnih uticaja iz jazza koje sam pomenuo, ja ipak, kako vidite, nisam postao jazz muzičar.
YC: Za mnoge mlade muzičare širom sveta bila bi prava blagodet da se bavite pedagogijom. Šta biste pre svega pokušali da prenesete nekoj svojoj imaginarnoj klasi studenata da imate priliku za to?
PDL: Da objasnim kako stvari stoje: ja zaista uopšte nemam vremena da nekome budem pravi profesor. Međutim, kada sviram sa svojom grupom, bez sumnje im prenosim neka svoja znanja, pa je to vrsta podučavanja. I kada sretnem mlade studente koji dolaze na moje koncerte donoseći sa sobom moju muziku koju je neko zapisao, osećam istinsku sreću i ponos, premda ne umem da čitam note! Ali, eto, ljudi ipak uče moju muziku na svojim studijama, pa sam tako i ja, izgleda, na neki način postao njihov učitelj.
Zorica KOJIĆ
