Pozorište
30. 05. 2011
Aleksandar Josipović, igrač Moulin Rougea: O plesu, telu i vetrenjačama
"Nisam sumnjao u sebe, jer verujem da je sve u životu moguće, pa i da ja napišem knjigu. Mi plesači smo, po mojoj definiciji, arhitekti prostora, tako da nas obično ne vide kao ljude koji tek tako mogu da zaplove u svet literature, postanu uspešni pisci. Ali, ukoliko imate jasnu viziju i misiju šta s tom idejom želite, zašto da ne? Uvek će biti priče i pričanja, kritika ali i pohvala... kao i u svemu u životu"
Yellow Cab: Već sam naslov i podnaslov knjige (Let's Dance - Nove metode u plesnoj pedagogiji) donose zanimljivu koliziju opuštenog i didaktičnog. Kako ste došli do ideje o tom spoju?
Aleksandar Josipović: Ideja za naslov nastala je svesno ili nesvesno na mojim studijama u Americi. Kada bi trebalo nešto da radimo, ja bih svojim kolegama uvek govorio let's dance. Nisam hteo da naslov bude na srpskom, jer bi delovao kao neki letnji pop hit iz osamdesetih ili devedesetih. Za mene je naslov Let's dance samo jedan poziv na igru. Nove metode - one su, jednostavno, došle same od sebe. Pošto sam želeo da spojim sva svoja znanja i zvanja, shvatio sam da je moje iskustvo jedinstveno i da sam tom kombinacijom našao, po mom mišljenju, sjajnu metodu kako da prenesem znanje na druge. To je bila cela zamisao. Ali, glavni okidač bila je želja da poklonim deo svog znanja, zvanja i iskustva zemlji u kojoj sam rođen. Knjiga je specifična iz više razloga. S obzirom na to da sam svoje profesionalno zvanje i znanje stekao u Francuskoj, želim da kao umetnik i autor knjige promovišem svetsku, evropsku i francusku kulturu u sferi pokreta, plesa i neverbalne komunikacije u zemlji u kojoj sam rođen.
YC: Da li ste imali strah od oprobavanja u svetu literature, budući da balet, i klasičan i savremeni, počiva na zamisli o pokretu kao valjanoj zameni za reč?
AJ: Strah - ne... Bio sam uzbuđen. Nisam sumnjao u sebe, jer verujem da je sve u životu moguće, pa i da ja napišem knjigu. Mi plesači smo, po mojoj definiciji, arhitekti prostora, tako da nas obično ne vide kao ljude koji tek tako mogu da zaplove u svet literature, postanu uspešni pisci. Ali, ukoliko imate jasnu viziju i misiju šta s tom idejom želite, zašto da ne? Uvek će biti priče i pričanja, kritika ali i pohvala... kao i u svemu u životu. Ovo delo nije napisano da bi me neko pratio i krenuo mojim stopama, već skoro da sadrži jednu metaporuku - ne pratite moje, već gradite i izgradite svoje korake, učite na mojim lošim rezultatima, jer neuspeh u životu ne postoji, već samo loši rezultati... Svako je jedinstven i ovom svetu nije potreban još jedan Aleksandar Josipović. Budite svoji, univerzalni i ne upotrebljavajte copy/paste sistem! A ovo delo definitivno nije copy/paste.
YC: Da li ste u nekom trenutku došli u iskušenje da ovo štivo ipak pretočite u delo naglašeno memoarske proze? Da li možda planirate knjigu koja će se doticati isključivo dana u Moulin Rougeu i te dimenzije vašeg razvojnog puta?
AJ: Bilo je ideja, izazova, i što je još važnije za mene, ima ih još. Dobio sam neke konstruktivne savete povodom baš takve ideje. Ljudi koji su pročitali ovo delo pre nego što je ugledalo svetlost dana, ljudi čija mišljenja cenim, imali su pozitivne kritike, ali su mi rekli da u ovom delu, u stvari, imam dva dela - kombinaciju profesionalnog i ličnog (kao što i sam naziv govori). Ali, to je upravo i bila moja namera, da se ne napravi dosadan udžbenik, već da se da lični pečat, lično iskustvo, kako bi sve to, bar meni, imalo smisla, težinu i dalo jednu pravu sliku. Za memoarsku prozu ima vremena, ipak ja imam tek 30 godina. Kad je reč o priči isključivo o Moulin Rougeu - ne znam. Možda jednog dana, kada budem van te vetrenjače i sagledam i drugu stranu medalje.
YC: Knjigu završavate tabelarnim prikazom istorijskih događaja, intelektualnog i umetničkog konteksta i društvene primene funkcije plesa. Kako bi izgledala plesna reakcija na ovo naše sada?
AJ: Mislim da odgovor na ovo pitanje možete i sami da date. Samo sedite negde, dobro se uzemljite, dišite duboko i otvorite srce i oči... Pogledajte ljude oko sebe i sve će vam biti jasno. Tada ćete osetiti i videti, samo ako su vam srce i duša otvoreni - iako niste stručnjak - kako danas ljudi žive i šta proživljavaju. Telo ne ume da laže! A odnos sa telom je ono što svakog od nas najviše oblikuje, upotpuni i da svrhu. Ono što stoji naspram nas jeste odnos koji će biti najrealniji prikaz onoga što smo mi u stvari. A osoba, osim svog fizičkog postojanja, jeste celina misli, želja i osećanja i s takvim odrazom staje ispred ogledala. Ono što mislimo i osećamo, dobijamo kroz refleksiju nas samih.
YC: Na pragu ste četvrte decenije života, figurirate kao plesač, predavač, profesor i terapeut. Šta je sledeće?
AJ: Sebe ne vidim kako mogu mirno da sedim i ne radim ništa. Voleo bih da uvek radim nešto konstruktivno i u vezi s putovanjima. Šta znam, neki festival ili pak organizovanje radionica za decu u saradnji s ljudima koji imaju istu ili sličnu životnu viziju i misiju kao ja. Stvarno ne znam, još je rano, ali sam u svakom slučaju radoznao da saznam.
Zoran JANKOVIĆ
