Pozorište
26. 09. 2011
Dejan Mijač: Lepo je družiti se sa Čehovom
Posle izvođenja na festivalu Budva grad teatar, nova postavka Čehovljevog klasika Višnjik u režiji Dejana Mijača čeka svoju beogradsku premijeru zakazanu za početak oktobra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. O komadu Višnjik, Čehovu i novoj predstavi razgovarali smo s rediteljem Dejanom Mijačem
Dejan Mijač: Ja sam želeo da režiram Čehova iz jednostavnog sebičnog razloga što je lepo družiti se s njim. On je pametan pisac, utešan, nije od onih koji pokušava da vam sugeriše bilo kakvo životno rešenje. Govori stvari istinito, duboko, i na neki način, kad čitate bilo koju njegovu pripovetku, vi se zapanjite koliko je to tačno, koliko je to svet koji srećete. Bez Čehova svet je prilično neproziran. Kada pričamo o Višnjiku, u njemu se nameće nekoliko markantnih tema, pa jedna od njih može da bude i tranzicija, gde nešto staro odlazi, a novo se pojavljuje. Interesantno je da posle ovoga što smo odigrali na crnogorskom primorju, rekao bih da je dominantan utisak upravo to, da su se ljudi zapanjili da jedan komad s kraja pretprošlog veka i početka prošlog opisuje identično ono što nas danas okupira.
YC: Vi ste i ranije postavljali Višnjik i Čehova. Koliko ste sada drugačije gledali na komad, kakve su razlike u vašoj idejnoj postavci? Da li ste ovog puta pronašli neku novu temu koja vas je posebno zanimala?
DM: Da, pre dosta godina radio sam Višnjik u Ateljeu 212. Igrali su veoma dobri glumci - Vera Čukić, Zoran Radmilović, Bata Stojković, i svi smo bili mladi. I ono što me je diralo jeste pitanje neostvarene ljubavi, tih problema, tako da je ta predstava bila posvećena lirskom trenutku odvajanja od mladosti i prelaska u nešto što je starije doba i nosi sa sobom neke nove stvari u životu.
Ova predstava ima više kontakt s publikom nego ona. Možda i zbog te teme tranzicije. Ovog puta zaintrigirala me je baš ta tema nemoći u propadanju. Apsolutno tonuće. To je, prosto, priča o jednoj epohi koja odlazi i ne može čak ni da ostane kao tradicija. Jednostavno nestaje. To me je zanimalo.
YC: Za Čehova važi da je zahtevan pisac za glumce, a i vi ste poznati po svom radu s glumcima. Da li je vama lično zahtevnije da s glumcima radite na Čehovljevom ili nekom savremenom komadu? Kolike su tu razlike u pristupu?
DM: Bez namere da negativno komentarišem savremenu produkciju, mislim da je mnogo lakše igrati savremeni komad nego klasiku. Prvo, za klasiku ne samo što je potrebna prethodna analiza nego je, jednostavno, potreban jedan arheološki uvid u to šta je taj komad u suštini - šta je to što je učinilo da to delo preživi i i dalje intrigira. I onda suštinu tog dela treba objasniti publici.
Svaki od tih velikih pisaca kao što su Shakespeare, Büchner, Molière, Čehov, ima svoje određene zahteve i traži određenu pripremu od glumca, a to znači pre svega napuštanje onoga što je uhodano, osvojeni način igre. Morate pre svega sebe poništiti, pokušati da se saživite sa onom početnom situacijom koja je inspirisala samo delo i učinite razumljivim neke od zahteva koji su ti pisci stavili pred same izvođače i publiku.
YC: Imate li još nešto da dodate za čitaoce Yellow Caba?
DM: Ništa. Voleo bih da čitaoci postanu gledaoci.
Olga DIMITRIJEVIĆ
