31. 10. 2009

Na leru: Svedok medija

Znate šta, ako se toliko plašite da potpišete peticiju koja je u mojoj glavi napola gotova, dići ću i ja ruke, pa neka bude kako bude

Pre no što stanete u red proverite, premda ne znam ni ja kako, ima li onih beličasto-roze obrazaca bez kojih će vaš novac ostati u sefu štedione

Prići poštanskom šalteru nije jednostavno jer komitenti prispeli pre vas ne ljube da ištete kakav obrazac (uputnicu i sl.) ili da službenicu zadržavate pitanjem čiju svrhu oni ne vide i unapred je ne priznaju, tako da morate stati u red, što se baš i desilo u pošti na Bulevaru: nakon dvadeset pet minuta stranka je dospela do šaltera, hoće da podigne novac, službenica hladnokrvno uzima karticu nadajući se da je klijentkinja zabrazdila u minus i tek kad se ispostavilo da novca na računu itekako ima, kaže tj. služb. lice da nema obrazaca! Iako je dokument potreban prvenstveno samoj pošti, doklen osobi željnoj gotovine taj papirić nije uopšte nužan, isplata je nemoguća, dokumenta net - deneg net!

Štedišica je onda kazala: „Ja sam u plusu, vi za divno čudo imate gotovinu i samo vam je ponestalo obrazaca, dajte mi pare a vi otvorite novi fajl u kompjuteru i tu kucajte šta ste kome dali, pa posle prepisujte u formulare..." - „Potpuno ste u pravu", rekla je službenica koja se možda baš vratila sa nekog seminara na Kopaoniku gde su je naučili kako da povlađuje razjarenim mušterijama, „trebovali smo ih pre petnaest dana i, zamislite, još nam nisu stigli".

Pa dobro, braćo poštari, što niste pozajmili obrasce iz neke druge pošte, hoćete da vam ja dizajniram plakat „ne čekajte gotovinu, nema obrazaca"? Spreman sam, pod razumnim uslovima, da u ličnom kontaktu govorim pridošlicama, pre nego što stanu u red, kako neophodnog papira nema zbog čega se uprava i svi šalterski službenici (koji su pretežno lepšeg pola, o tom potom) izvinjavaju: profesija mi je da ljude izveštavam, a pošta stoji bolje nego mediji.

Uticaj medija na svedoke koji i ne znaju ništa osim onoga što su čuli na radiju i televiziji

O zločinu u dobanovačkom ataru novinari su intervjuisali postarijeg meštanina. The resident said: „Sinoć i noćas nismo ništa primetili, jutros u šest sati na vestima čujem da je nađen džip i u njemu da je dvoje mrtvih, u sedam je isto to bilo. Kažu da je jedno telo u gepeku, drugo za volanom. Od moje kuće donde ima kilometar i po." Deda nije znao baš ništa osim onoga što je možda od tih istih novinara čuo. Očito nije seo na bicikl ni u čeze da mesto zločina lično osmotri, događaj je primio sa distance kao i njegovi drugovi, biseri rasuti daleko od dobanovačkih njiva, ili kao neko ko je vest našao na internetu. Pa opet, pred kamerama je osećao obavezu da svedočenje završi kako dolikuje: „Ne zna se ko su nastradali, na lice mesta izašla je policija, istražni sudija, kad se bude saznalo ko je, javnost će biti obaveštena, to je sve što sad mogu da kažem".  Dobro, saznali smo da nije bila upotrebljena bomba veće razorne moći čija bi eksplozija probudila svedoka iz najslađeg sna, ali, niti je nesuđeni očevidac rekao „deco, nemojte da me snimate, ja sam samo slušo vesti, ništa drugo ne znam", niti su poslenici istraživačkog novinarstva hteli da se vrate u redakciju bez materijala sa lica mesta; deda se osetio kao portparol sviju koji nisu ništa ni čuli ni videli, progovorio je jezikom kojim ga opštila svakodnevno obasipaju, i trud mu se isplatio, pojavio se na televiziji kao indukovani svedok, svedok medija.

Kako je propao moj posve nekoristoljubiv pokušaj da se stavim na čelo studentskog pokreta

Pre bezmalo deset dana napisao sam manifest protiv takse koju studenti plaćaju za prijavljivanje ispita, držim da se radi o pukoj navici i o bezobraznom nametu koji nema nikakvo uporište u zakonu: zašto profesor, ako već mora da zna kome se može nadati na ispitu, to ne bi saznao e-mailom, sms-om, ceduljom ubačenom u njegovo sanduče na fakultetu, zašto student to mora da plaća, tim pre što je školarinu već platio?! Zar je polaganje ispita luksuz, hir, ekstravagancija?...

Napisao sam svoju e-mail adresu i počeo da pripremam argumente za raspravu sa profesorima koji zacelo neće žaliti truda da ovaj nepresušni, vekovni izvor prihoda odbrane, studente bih zastupao pro bono, ali se do dana današnjeg nije javio niko. Pa znate šta, ako se toliko plašite da potpišete peticiju koja je u mojoj glavi napola gotova, mogu možda da se obratim Ustavnom sudu, a mogu i ja da dignem ruke, pa neka bude kako bude.

Kako sam dobrano zasekao grančicu na kojoj sedim već osam godina

Doguram ja u svome razvoju do stadijuma kad mene intervjuišu, kako bih definisao prilog po kome sam se ponajviše raščuo, stvarno, šta je to, i ja onda kažem: trominutna papazjanija od poznatih događaja propraćena pristrasnim opaskama jedne te iste osobe...

Da sam ja moj poslodavac ne bi mi bilo baš prijatno da ovako nešto pročitam, s druge strane, ako taksa za prijavljivanje ispita živi pedeset godina, mogu i ja da radim još neko vreme, dok ne stanem na zdravu nogu.

Oceni ovaj članak

Komentari