Kolumne
25. 08. 2010
Kratak pregled skrivenih srpskih filmova
Filmovi: S dna kace (drugi deo)
Ako ostavimo lakrdijaški ton po strani, ostaje ozbiljna dilema - da li je srpska država toliko bogata novcem, a srpski film toliko siromašan idejama i nadarenima, pa da sebi mogu da priušte ovakve ekscese i ekstravagance?
Posle „uspešnih" devedesetih, lovostaja nije bilo ni u ovom slobodarskom milenijumu, kao posebno rodne pokazale su se sezone 2004/2005, a kao najplodnije vojvođansko tlo. Zahvaljujući Palićkom festivalu i odvažnom odabiru selektorke Dubravke Lakić, pružena mi je šansa da tamo pogledam dva filma koja će uskoro krenuti put skrajnutosti i ekspresnog zaborava, a koji će, što je možda važnije, uzdrmati moje dotadašnje poimanje disfunkcionalnog filma.
Ostvarenje Karolja Vičeka Žrtve zahvalne (sa alternativnim naslovima Magma ćilibara (!!!), Fellowship Offerings i Da nije ljubavi, ne bi svita bilo) i posle desetina i desetina hiljada filmova koje sam pogledao ostaje najšovinističkiji film ikada. Da bi Srbija dokazala svoju posebnost, filmsku šovinističku priču sagledanu iz vizure manjine potpisuje pripadnik nacionalne manjine. Tek da se zakotrlja lavina pitanja poput: mogu li / moraju li i pripadnici nacionalnih manjina da (o državnom trošku) daju oduška svojim potpuno iskrenim šovinističkim osećanjima?
Teško je reći o čemu je reč u filmu Žrtve zahvalne. Sve se svodi na poduži niz filmski nepismeno predočenih ilustracija o teroru violentne srpske/dinarske većine nad mađarskom manjinom čiji su pripadnici svi do jednog tanane duše sklone tihim egzistencijama i, sasvim u skladu sa svim prethodno navedenim, vični izvođenju klasične muzike. Reditelj Karolj Viček ni u ranijim radovima nije pokazivao više umeća ili takta, ali Žrtve zahvalne dovele su sve to do paroksizma.
Tako u želji da nam prikaže svu patnju prefinjenih pred nadiranjem varvara (mahom iz izbegličkih kolona, a svaki pošten šovinista veruje da su izbeglice, zapravo, turisti najgore vrste - mahniti, neprilagodljivi i nespremni da se ikada vrate u svoje vrleti, zar ne?), Viček, u saradnji sa scenaristom Ferencom Deakom (kome su, setimo se Granice Zorana Maširevića, slične indiskrecije znale da se dese i ranije) poteže za teškom artiljerijom. Strpljivi su bili nagrađeni scenama u kojima srpski dečaci vazdušnim puškama ubijaju ptice kako bi omeli pošteni mađarski živalj u časovima napajanja duša klasičnim notama, ili u kojima razulareni Dinarac nagrne na svoju trenutnu manje-više voljnu partnerku, prethodno pozvavši svoje predsednike (Miloševića i Šešelja na posterima na zidu) da se dive njegovom ljubavničkom umeću i žestu. I još mnogo toga.
Silno uvređeni autori su, navodno, otposlali film na montažni remiks, obećali drugačiji raspored scena kojim će Žrtve zahvalne (inače, naslov nadahnut stihom iz Biblije) postati dinamičniji i prijemčiviji, pomenuli neki novembar kao dan bioskopske premijere, a pominjana je i trodelna TV serija. Ništa od toga.
Dozu šoka donela je (još jedna vojvođanska) produkcija - Memo (tokom snimanja najavljivan kao Ništa nije kao na filmu) Miloša Jovanovića, stručnjaka za marketing iz Novog Sada. Film je delimično inspirisan pripovetkama Nenada Čanka, a sinopsis je gotovo nemoguće izraziti na smislen i ekonomičan način.
Dečak Benjo Kon namerava da snimi film o užasima holokausta i svim nevoljama koje su zatekle njegovu porodicu. Jovanović ne haje mnogo za uslovnosti filmskog jezika, te film nudi zbunjujuću mrežu vremensko-prostornih odnosa. Memo bi se mogao opisati kao Von Trierov Dogville da ga je režirao neko umeća gorepomenutog Karolja Vičeka. Miloš Jovanović nije odustao od režije, navodno je pre nekoliko godina počeo snimanje ambicioznog biopika o Milevi Marić-Einstein pod nazivom Senka ili Frau Einstein. Pod obećanim patronatom Exita, od ovog filma do javnosti je došlo tek nekoliko fotografija Anice Dobre na starovremenskom damskom biciklu.
No, godinu dana kasnije usledio je novi tihi cunami s presahlog Panonskog mora. Novosadska porodica Kotlajić, bez ijedne prethodne stavke u filmografiji, burno je najavila početak snimanja svoje krimi komedije Libero. Prve najave obećavale su britanske lokacije i Daniela Craiga, koga je (u tim preuranjenim pričama) odmenio Branislav Trifunović. Film je kasnije i snimljen za rekordnih 13 dana (tačnije noći), na nekoliko novosadskih lokacija (koje, vele Kotlajići, „izgledaju kao Oksford"), ali kako su se autori kleli, „digitalnom tehnologijom koju je koristio i George Lucas pri povratku u serijal Ratovi zvezda".
Zamena za Craiga (koji se, ipak, verovatno teška srca odlučio za Jamesa Bonda) i Trifunovića mlađeg pronađena je u anonimnom Bojanu Beliću koji za sve pare glumi novosadskog zgubidana koji po noći tegli tempiranu bombu koju su albanski teroristi ostavili u parku (prethodno uz pratnju članica disharmoničnog kulturno-umetničkog društva odigravši podužu šotu!). Kao da mu ta muka nije dovoljna, junoša će biti izvrgnut i epizodičnom maltretmanu babasere, verskog fanatika, džankija, lokalnog kriminalca i silikonske mu pratnje, poznanice koja rmba na telefonskom seksu, a školski drug gej sklonosti će ga u neku ruku i silovati!
Libero, ta fešta najcrnjeg diletantizma i najprizemnijeg humora, u poređenju s kojim i pozna dela Zorana Čalića izgledaju kao filmovi sa oskarovskim potencijalom, prikazan je samo na internoj projekciji u kobnoj novosadskoj Areni za prijatelje, sponzore, rodbinu i predstavnike pokrajinske vlasti (koja je film novčano potpomogla), a ta projekcija završena je vatrenim pesničenjem između pojedinih prisutnih. Kotlajići su nestali, iz Španije su najavili remake Libera s promenama u zapletu, formatu i tehnologiji (pominjana je nekakva „živa digitalno-stripovska mešavina animacije") i novim naslovom - Un Dia Cualquiera. Zasad ništa od toga, a slast za trešoljupce može da bude možda i pogrešan podatak da je Libero tokom maja 2008. godine prikazan u Čileu, gde je privukao 404 duše iz nekih pobuda rade da plate bioskopsku ulaznicu.
Delovanje minulog ministra kulture Dragana Kojadinovića od ogromne je važnosti za moje saborce, zavisnike o opskurnom, bizarnom i sumanutom. Naime, ministar Kojadinović je svoje javno izraženo ubeđenje da se kvantitetom može doći i do kvaliteta potkrepio i na delu, dajući novčanu pomoć svim ostvarenjima čije bi snimanje bar otpočelo. Treba li pomenuti da se tu i tamo omaklo i nekoliko lažiranih snimanja?
Najbudalastije i najsmešnije su priče o fantomskim produkcijama Poslednji krug u Monci 2 i Dvoboj. Ovaj prvi je gromoglasno najavljivan kao raskošni akcioni spektakl, kao reditelj je najavljen tata italijanske Hobotnice Luigi Perelli, u navodnoj podeli uloga našli su se i Monica Bellucci (u alternaciji sa Angelinom Jolie), Jeremy Irons, Geraldina Chaplin, Ines Sastre i Monica, mlađa sestra Penelope Cruz. Pala je čak i prva klapa (uz Olivera Mandića, Dušana Prelevića i Emira Kusturicu u ulozi statista), mada su zlobnici primetili da je to bila samo fotografska seansa od desetak minuta.
Dvoboj - poljubac je susret najveći na svetu, biografski film o mladalačkom zanosu velikana Jovana Dučića, uspeo je da nadmaši i mitomaniju producenata nepostojeće Monce 2. Iza Dvoboja je stala srpska dijaspora, pominjano je troje režisera koji bi zajedno radili na filmu, scenaristi su menjani u hodu, film je trebalo da bude snimljen na mnogobrojnim belosvetskim lokacijama, a kažu, i Kate Winslet bila je na treptaj blizu do potpisivanja ugovora za film.
Producenti su ponosno isticali da se za američku distribuciju ni započetog Dvoboja već nadmeću Paramount i Fox, pomoćnik ministra za kulturu Vladimir Tomčić ustvrdio je da je „budućnost srpskog filma upravo u takvim koprodukcijama" (država je u toj fazi potpomogla ovu ideju sa četiri miliona američkih dolara, dok je vrhunac svakako predstavljao oglas o kom nas je izvestio beogradski dnevnik Press, a putem kog su producenti Dvoboja, zarad statiranja u filmu, tražili „stare, decu, kao i 20 devojaka starosti od 18 do 25 godina, po mogućstvu nevinih (virgo intacta)"!
Takođe, do dana današnjeg niko ne zna šta se zbilo s filmovima kao što su Ako zrno ne umre, Mamaroš, Topli zec, Bacio si čini na mene..., a gotovo svi oni, kao i gorepomenuti, u većoj ili manjoj meri (neki i veoma izdašno) budžetirani su od strane osiromašene države. Ako ostavimo lakrdijaški ton po strani, ostaje ozbiljna dilema - da li je srpska država toliko bogata novcem, a srpski film toliko siromašan idejama i nadarenima, pa da sebi mogu da priušte ovakve ekscese i ekstravagance? I ne samo to, nego da li su nas čuvari našeg spokoja, sakrivši ove filmove, poštedeli ozbiljnijeg duševnog bola za cenu bioskopske ulaznice, ili su naprosto pokušali da zametu tragove svog zločinjenja? Takođe, da li bi u poplavi problematičnih filmova i filmova upitnog ili ništavnog kvaliteta, a sa ovdašnje adrese, ovi prokazani naslovi štrčali i zbilja zasmetali nekome ili nečemu?
Ekonomija nas uči da je srž svega baratanje oskudnim sredstvima: neki drugi projekti nisu mogli da budu snimljeni zato što su pomenuti filmovi finansirani (a neki nepostojeći budžetski podržani). E sad, što srce trešoljupca ogreje i sama pomisao na to da su filmovi poput Libera mogući i u stvarnosnoj dimenziji, to je već neka druga priča. Dušu dala za neki film. Bar u najavi.
ANTRFILE
IZGORELA KESA
Žrtve zahvalne su (uz Mali svet Miloša Radovića) jedini realizovan od devet filmova koje je država izvolela pomoći te godine (izdvojeno je sto miliona tadašnjih dinara sveukupno), na tom prvom konkursu po novim pravilima, čiji su rezultati u više navrata ocenjeni kao skandalozni, a koji je trebalo da čini osnovu budućeg fonda za snimanje filmova. Naivna, krajnje cinična ili vickasta tadašnja doministarka izrazila je uverenje da će „fond sigurno profunkcionisati, a jednog dana država će, kad bude bogata, ulagati u SVE filmove".
Godinu za godinu konkursi za sufinansiranje filmova skandalizuju javnost - u opticaju je svega nekoliko imena večitih konkursnih pobednika, kartelski umreženih, koji među sobom igraju pingpong, a svaka nova epizoda dokaže da može i gore i nečasnije.
Tako, npr. Sveti Georgije ubiva aždahu dobiva moćnu finansijsku injekciju u poslednjem satu jedne od skorijih predizbornih tišina, pa je i kasnije bio izdašno potpomognut, da bi se posle mlake reakcije publike i kritike ni desetak dana po premijeri reditelj Dragojević u intervjuu za nedeljnik Vreme diskretno distancirao od vlastitog filma. A po završetku distribucije, na apel neisplaćenih angažovanih umetnika i tehničkih lica, produkcija ovog državotvornog projekta cinično poziva oštećene da se strpe, praveći paralele s brojnim dugovanjima najmoćnijih igrača na svetskoj finansijskoj sceni.
