Očekivanja spram novog filma o najopasnijim lovcima u svemiru tokom proteklih godina sistematski su spuštana usled nepromišljenih uparivanja dva čuvena filmska monstruma; Alien vs. Predator filmovi skoro su ubili oba serijala i činilo se da gore ne može. I tako je. Predatori su napredak u odnosu na AVP filmove, ali ostaju u senci originalnog klasika iz 1987, pa i njegovog pomalo potcenjenog nastavka iz 1990. Predatori su, u suštini, B-film, i po budžetu i po ambicijama na polju same priče, a u dobroj meri i po kastingu (paradoksalno, ali i pored jednog oskarovca u postavci, ovde, zapravo, nema zvezda). Reditelj Nimrod Antal, slično kao i u filmovima Vacancy i Armored, pokušava da izvuče maksimum iz nevelikog budžeta, ali ne uspeva da reši one statičnije scene kad film nepotrebno šlajfuje.

Zanimljivo ocrtani likovi nemaju previše toga bitnog da kažu i pokažu, a jedini izuzetak jeste glavni junak koga tumači Adrien Brody, po svom izgledu netipičan, ali baš zato dobar i zanimljiv izbor za nevoljnog vođu grupe otpadnika (vojnika, plaćenika, kriminalaca...), koji umesto suvišnog junačenja poseže za surovo pragmatičnim metodama opstanka, koristeći pre svega sopstvenu pamet i brzinu. Ostatak grupe dovoljno je zanimljiv za igru pogađanja ko će sledeći da umre. Oleg Taktarov podsetiće nas na nabildovane specijalce koji su se prvi put sučelili s Predatorom, Walton Goggins je dežurni Hudson (Bill Paxton u Aliens), a Topher Grace je tajanstveni doktor čija tajna (zašto je on odabran?) deluje previše očigledno da bi se otkrivanje čuvalo za sam kraj. Kameo Laurenca Fishburnea bizaran je do te mere da je teško proceniti koliko uopšte pomaže filmu, a koliko ga gura u pravcu nenamerne komedije, ali svakako nije iskorišćen u dovoljnoj meri.

Završni duel predstavlja zanimljivu varijaciju na onaj iz originalnog filma i u pitanju je jedna od retkih scena koja ostaje u nešto dužem sećanju. Naime, ma koliko da je Antal maksimalno korektno obavio svoj posao (akcija je osvežavajuće staromodna, tj. pregledna), njegova režija ostaje ograničena tim okvirima bez makar jedne ikoničke scene: samurajski duel s Predatorom je prekratak, pogibije sporednih junaka nedovoljno su upečatljive, duel dvaju Predatora je pre svega zanimljiv na nivou puke informacije, a scena iz trejlera u kojoj se Brody nađe na nišanu više Predatora u toj formi ne postoji u filmu. Predatori su, pre svega, prilično neambiciozan film, i produkciono i scenaristički, koji usled solidne režije, dobrih glumaca (pre svih Brody) i nekoliko zabavnih i krvavih scena dobija prolaznu ocenu. Naredni film, ako do njega dođe, trebalo bi da bude nešto više od bioskopske razbibrige koja će biti zaboravljena već naredne sezone.

Miloš CVETKOVIĆ

Animirani igrani film za decu Grozan ja režirali su Pierre Coffin i Chris Renaud, a scenario su napisali Ken Daurio i Sergio Pablos, po priči Cinca Paula. Svi ovi ljudi imaju filmske karijere, ali je svima najbliža animacija. Zato ne čudi što je ovaj Univerzalov film po svojoj tehničko-tehnološkoj strani dosegao Pixarov kvalitet animacije, a ne čudi ni što je priča savršeno prilagođena tehnici i tehnika priči: kako je čitava stvar realistična, a opet je u njoj moguće psa (ili nešto kao psa) tresnuti o zid, a da on u sledećem kadru opet veselo trči kao u najtradicionalnijim crtanim filmovima.

Novi Karate Kid delovao je već od same postavke kao katastrofa u najavi. Podmlađenog glavnog junaka tumači Jaden Smith, poznatiji kao sin Willa Smitha i po ulozi u ostvarenju Dan kada je Zemlja stala, rimejku gde je bio jedna od gorih stavki u prilično lošem filmu. Zatim je tu Harald Zwart kome je poslednje (ne)delo u filmografiji nastavak rimejka Pink Pantera. I kao vrhunac, odnosno demonstracija holivudskog bezobrazluka i osionosti spram drugih kultura, film se zove Karate Kid, iako je karate iz naslova u filmu zapravo kung-fu (naslov za pojedina strana tržišta je Kung-fu Kid). No, ma koliko da je marketinška mašinerija neumoljiva u svom pohodu da smrvi sve što se učini pametnim i vrednim u filmskoj industriji, uz Jackieja Chana u odličnoj ulozi čuda su moguća, pa i to da Karate Kid, rimejk bez karatea, ipak bude sasvim solidan porodičan film.

Miloš CVETKOVIĆ

Priča je ispričana nebrojeno puta. Barney Ross (Stallone) jeste vođa grupe plaćenika koji su nemilosrdni u svom poslu i prihvataju sve zadatke. U tome, navodno, imaju neki kôd časti, ali sve će to biti dovedeno u pitanje novim poslom. Njihova moralnost biće na ispitu. Radnja teče prilično linearno, skoro da ne odstupa, unapred znate šta će se dogoditi. Postoji dosta scena koje bi inače bile bespotrebne, ali ovde su neophodne.

Kada se u istom kadru pojave Stallone, Schwarzenegger i Willis, kratka scena dobija na značaju, jer su tu prvi put sva trojica zajedno. Ni imena koja nose glumci u filmu (čak i zvuče kao da nisu prava) nisu bitna; bitni su sami glumci. Stallone i Jason Statham okupiraju najviše filma, ostali iz ekipe tu su samo kada zatreba pomoć u eliminisanju negativaca. Jet Li nalazi se u ekipi verovatno samo da bi se lakše probili na azijsko tržište. Randy Couture - najlošija gluma, ali najbolja borba na kraju. Terry Crews ostvario je najveći body-count vatrenim oružjem. Rourke, bivši član grupe, tu je samo da bi ispričao srceparajuću priču o tome kako su dušu zaboravili negde u Bosni, u borbi sa Srbima (mi smo za sve krivi). Dolph Lundgren igra za obe strane, i kao da ponavlja ulogu iz Univerzalnog vojnika.

Nenad BEKVALAC

Priča o igračkama 3 temom i idejom previše liči na svog prethodnika, dok, istovremeno, uvodi previše sporednih likova. To su dve karakteristike koje dovode do pada kvaliteta bilo kog filmskog serijala i koje jasno stavljaju do znanja da je kreativni tim zapao u krizu iscrpljujući glavne junake i njihovo okruženje. Uprkos tome, nema mesta osećanju da ćete zažaliti kupovinom karte za ovaj film, dok dodajete novac u ionako prepunu kasu studija Pixar. Priča o igračkama 3 sa umećem dokazuje da je recept za propast bilo koje druge franšize sasvim zadovoljavajući za platnenog Woodyja i naprednijeg Buzza Lightyeara.

Ove stare igračke sada broje svoje poslednje dane okružene malobrojnim prijateljima istog kova. Andy, njihov mali obožavalac, odrastao je i ubrzo odlazi na koledž, zbog čega se igračkama smeši mesto na tavanu, ili nepoznati vlasnik do koga će doći doniranjem. Sticajem okolnosti, ova đepetovska družina zaustavlja se u prelepom obdaništu, koje ispod ružičaste patine krije dosta negostoljubivosti. Verovali ili ne, meda koji miriše na jagode glavni je negativac i prevarom smešta Woodyjevu družinu na varvarsko predškolsko odeljenje, umesto u prostorije starijeg i pažljivijeg uzrasta koje je sebično prigrabio za sebe i svoju bandu.

Kao što smo navikli, to je samo maštoviti izgovor u prvom planu da bi se u pozadini secirala tuga, a potom i prihvatanje gubitka voljene osobe, dok je finale filma posvećeno i Andyjevom preranom sazrevanju, prepunom melanholije.

Ljubisav PANIĆ

Posle „uspešnih" devedesetih, lovostaja nije bilo ni u ovom slobodarskom milenijumu, kao posebno rodne pokazale su se sezone 2004/2005, a kao najplodnije vojvođansko tlo. Zahvaljujući Palićkom festivalu i odvažnom odabiru selektorke Dubravke Lakić, pružena mi je šansa da tamo pogledam dva filma koja će uskoro krenuti put skrajnutosti i ekspresnog zaborava, a koji će, što je možda važnije, uzdrmati moje dotadašnje poimanje disfunkcionalnog filma.

Ostvarenje Karolja Vičeka Žrtve zahvalne (sa alternativnim naslovima Magma ćilibara (!!!), Fellowship Offerings i Da nije ljubavi, ne bi svita bilo) i posle desetina i desetina hiljada filmova koje sam pogledao ostaje najšovinističkiji film ikada. Da bi Srbija dokazala svoju posebnost, filmsku šovinističku priču sagledanu iz vizure manjine potpisuje pripadnik nacionalne manjine. Tek da se zakotrlja lavina pitanja poput: mogu li / moraju li i pripadnici nacionalnih manjina da (o državnom trošku) daju oduška svojim potpuno iskrenim šovinističkim osećanjima?

Teško je reći o čemu je reč u filmu Žrtve zahvalne. Sve se svodi na poduži niz filmski nepismeno predočenih ilustracija o teroru violentne srpske/dinarske većine nad mađarskom manjinom čiji su pripadnici svi do jednog tanane duše sklone tihim egzistencijama i, sasvim u skladu sa svim prethodno navedenim, vični izvođenju klasične muzike. Reditelj Karolj Viček ni u ranijim radovima nije pokazivao više umeća ili takta, ali Žrtve zahvalne dovele su sve to do paroksizma.

Tako u želji da nam prikaže svu patnju prefinjenih pred nadiranjem varvara (mahom iz izbegličkih kolona, a svaki pošten šovinista veruje da su izbeglice, zapravo, turisti najgore vrste - mahniti, neprilagodljivi i nespremni da se ikada vrate u svoje vrleti, zar ne?), Viček, u saradnji sa scenaristom Ferencom Deakom (kome su, setimo se Granice Zorana Maširevića, slične indiskrecije znale da se dese i ranije) poteže za teškom artiljerijom. Strpljivi su bili nagrađeni scenama u kojima srpski dečaci vazdušnim puškama ubijaju ptice kako bi omeli pošteni mađarski živalj u časovima napajanja duša klasičnim notama, ili u kojima razulareni Dinarac nagrne na svoju trenutnu manje-više voljnu partnerku, prethodno pozvavši svoje predsednike (Miloševića i Šešelja na posterima na zidu) da se dive njegovom ljubavničkom umeću i žestu. I još mnogo toga.

Prisutni u publici na Letnjoj pozornici pod otvorenim nebom, koje je ridalo nad ovim užasom, prisustvovali su i krajnje zanimljivom performansu. Članica žirija Radmila Živković pokušala je da prekine projekciju glasnim dobacivanjem, a pravi klinč usledio je na pres-konfrenciji posle neprospavane noći. To je bila jedna od retkih prilika kada sam krajnje nevoljno morao da se saglasim s dijagnozama žirija (u tom trenutku nadmoćnijeg): nemački reditelj Ano Saul nazvao je film „čistim smećem koje niko neće hteti da prikaže" (tačno i vidovito), njegov mađarski kolega Andraš Solomon dodao je da „ovaj film vraća civilizaciju 200 godina unazad" (i na treću decimalu, precizno), gospođa Živković poentirala je da je film „neestetički i neetički, rađen propagandističkim manirom od pre sto godina" (rečito i sasvim istinito).

Silno uvređeni autori su, navodno, otposlali film na montažni remiks, obećali drugačiji raspored scena kojim će Žrtve zahvalne (inače, naslov nadahnut stihom iz Biblije) postati dinamičniji i prijemčiviji, pomenuli neki novembar kao dan bioskopske premijere, a pominjana je i trodelna TV serija. Ništa od toga.

Dozu šoka donela je (još jedna vojvođanska) produkcija - Memo (tokom snimanja najavljivan kao Ništa nije kao na filmu) Miloša Jovanovića, stručnjaka za marketing iz Novog Sada. Film je delimično inspirisan pripovetkama Nenada Čanka, a sinopsis je gotovo nemoguće izraziti na smislen i ekonomičan način.

Dečak Benjo Kon namerava da snimi film o užasima holokausta i svim nevoljama koje su zatekle njegovu porodicu. Jovanović ne haje mnogo za uslovnosti filmskog jezika, te film nudi zbunjujuću mrežu vremensko-prostornih odnosa. Memo bi se mogao opisati kao Von Trierov Dogville da ga je režirao neko umeća gorepomenutog Karolja Vičeka. Miloš Jovanović nije odustao od režije, navodno je pre nekoliko godina počeo snimanje ambicioznog biopika o Milevi Marić-Einstein pod nazivom Senka ili Frau Einstein. Pod obećanim patronatom Exita, od ovog filma do javnosti je došlo tek nekoliko fotografija Anice Dobre na starovremenskom damskom biciklu.

No, godinu dana kasnije usledio je novi tihi cunami s presahlog Panonskog mora. Novosadska porodica Kotlajić, bez ijedne prethodne stavke u filmografiji, burno je najavila početak snimanja svoje krimi komedije Libero. Prve najave obećavale su britanske lokacije i Daniela Craiga, koga je (u tim preuranjenim pričama) odmenio Branislav Trifunović. Film je kasnije i snimljen za rekordnih 13 dana (tačnije noći), na nekoliko novosadskih lokacija (koje, vele Kotlajići, „izgledaju kao Oksford"), ali kako su se autori kleli, „digitalnom tehnologijom koju je koristio i George Lucas pri povratku u serijal Ratovi zvezda".

Zamena za Craiga (koji se, ipak, verovatno teška srca odlučio za Jamesa Bonda) i Trifunovića mlađeg pronađena je u anonimnom Bojanu Beliću koji za sve pare glumi novosadskog zgubidana koji po noći tegli tempiranu bombu koju su albanski teroristi ostavili u parku (prethodno uz pratnju članica disharmoničnog kulturno-umetničkog društva odigravši podužu šotu!). Kao da mu ta muka nije dovoljna, junoša će biti izvrgnut i epizodičnom maltretmanu babasere, verskog fanatika, džankija, lokalnog kriminalca i silikonske mu pratnje, poznanice koja rmba na telefonskom seksu, a školski drug gej sklonosti će ga u neku ruku i silovati!

Libero, ta fešta najcrnjeg diletantizma i najprizemnijeg humora, u poređenju s kojim i pozna dela Zorana Čalića izgledaju kao filmovi sa oskarovskim potencijalom, prikazan je samo na internoj projekciji u kobnoj novosadskoj Areni za prijatelje, sponzore, rodbinu i predstavnike pokrajinske vlasti (koja je film novčano potpomogla), a ta projekcija završena je vatrenim pesničenjem između pojedinih prisutnih. Kotlajići su nestali, iz Španije su najavili remake Libera s promenama u zapletu, formatu i tehnologiji (pominjana je nekakva „živa digitalno-stripovska mešavina animacije") i novim naslovom - Un Dia Cualquiera. Zasad ništa od toga, a slast za trešoljupce može da bude možda i pogrešan podatak da je Libero tokom maja 2008. godine prikazan u Čileu, gde je privukao 404 duše iz nekih pobuda rade da plate bioskopsku ulaznicu.

Delovanje minulog ministra kulture Dragana Kojadinovića od ogromne je važnosti za moje saborce, zavisnike o opskurnom, bizarnom i sumanutom. Naime, ministar Kojadinović je svoje javno izraženo ubeđenje da se kvantitetom može doći i do kvaliteta potkrepio i na delu, dajući novčanu pomoć svim ostvarenjima čije bi snimanje bar otpočelo. Treba li pomenuti da se tu i tamo omaklo i nekoliko lažiranih snimanja?

Najbudalastije i najsmešnije su priče o fantomskim produkcijama Poslednji krug u Monci 2 i Dvoboj. Ovaj prvi je gromoglasno najavljivan kao raskošni akcioni spektakl, kao reditelj je najavljen tata italijanske Hobotnice Luigi Perelli, u navodnoj podeli uloga našli su se i Monica Bellucci (u alternaciji sa Angelinom Jolie), Jeremy Irons, Geraldina Chaplin, Ines Sastre i Monica, mlađa sestra Penelope Cruz. Pala je čak i prva klapa (uz Olivera Mandića, Dušana Prelevića i Emira Kusturicu u ulozi statista), mada su zlobnici primetili da je to bila samo fotografska seansa od desetak minuta.

Dvoboj - poljubac je susret najveći na svetu, biografski film o mladalačkom zanosu velikana Jovana Dučića, uspeo je da nadmaši i mitomaniju producenata nepostojeće Monce 2. Iza Dvoboja je stala srpska dijaspora, pominjano je troje režisera koji bi zajedno radili na filmu, scenaristi su menjani u hodu, film je trebalo da bude snimljen na mnogobrojnim belosvetskim lokacijama, a kažu, i Kate Winslet bila je na treptaj blizu do potpisivanja ugovora za film.

Producenti su ponosno isticali da se za američku distribuciju ni započetog Dvoboja već nadmeću Paramount i Fox, pomoćnik ministra za kulturu Vladimir Tomčić ustvrdio je da je „budućnost srpskog filma upravo u takvim koprodukcijama" (država je u toj fazi potpomogla ovu ideju sa četiri miliona američkih dolara, dok je vrhunac svakako predstavljao oglas o kom nas je izvestio beogradski dnevnik Press, a putem kog su producenti Dvoboja, zarad statiranja u filmu, tražili „stare, decu, kao i 20 devojaka starosti od 18 do 25 godina, po mogućstvu nevinih (virgo intacta)"!

Takođe, do dana današnjeg niko ne zna šta se zbilo s filmovima kao što su Ako zrno ne umre, Mamaroš, Topli zec, Bacio si čini na mene..., a gotovo svi oni, kao i gorepomenuti, u većoj ili manjoj meri (neki i veoma izdašno) budžetirani su od strane osiromašene države. Ako ostavimo lakrdijaški ton po strani, ostaje ozbiljna dilema - da li je srpska država toliko bogata novcem, a srpski film toliko siromašan idejama i nadarenima, pa da sebi mogu da priušte ovakve ekscese i ekstravagance? I ne samo to, nego da li su nas čuvari našeg spokoja, sakrivši ove filmove, poštedeli ozbiljnijeg duševnog bola za cenu bioskopske ulaznice, ili su naprosto pokušali da zametu tragove svog zločinjenja? Takođe, da li bi u poplavi problematičnih filmova i filmova upitnog ili ništavnog kvaliteta, a sa ovdašnje adrese, ovi prokazani naslovi štrčali i zbilja zasmetali nekome ili nečemu?

Ekonomija nas uči da je srž svega baratanje oskudnim sredstvima: neki drugi projekti nisu mogli da budu snimljeni zato što su pomenuti filmovi finansirani (a neki nepostojeći budžetski podržani). E sad, što srce trešoljupca ogreje i sama pomisao na to da su filmovi poput Libera mogući i u stvarnosnoj dimenziji, to je već neka druga priča. Dušu dala za neki film. Bar u najavi.

ANTRFILE

IZGORELA KESA

Žrtve zahvalne su (uz Mali svet Miloša Radovića) jedini realizovan od devet filmova koje je država izvolela pomoći te godine (izdvojeno je sto miliona tadašnjih dinara sveukupno), na tom prvom konkursu po novim pravilima, čiji su rezultati u više navrata ocenjeni kao skandalozni, a koji je trebalo da čini osnovu budućeg fonda za snimanje filmova. Naivna, krajnje cinična ili vickasta tadašnja doministarka izrazila je uverenje da će „fond sigurno profunkcionisati, a jednog dana država će, kad bude bogata, ulagati u SVE filmove".

Godinu za godinu konkursi za sufinansiranje filmova skandalizuju javnost - u opticaju je svega nekoliko imena večitih konkursnih pobednika, kartelski umreženih, koji među sobom igraju pingpong, a svaka nova epizoda dokaže da može i gore i nečasnije.

Tako, npr. Sveti Georgije ubiva aždahu dobiva moćnu finansijsku injekciju u poslednjem satu jedne od skorijih predizbornih tišina, pa je i kasnije bio izdašno potpomognut, da bi se posle mlake reakcije publike i kritike ni desetak dana po premijeri reditelj Dragojević u intervjuu za nedeljnik Vreme diskretno distancirao od vlastitog filma. A po završetku distribucije, na apel neisplaćenih angažovanih umetnika i tehničkih lica, produkcija ovog državotvornog projekta cinično poziva oštećene da se strpe, praveći paralele s brojnim dugovanjima najmoćnijih igrača na svetskoj finansijskoj sceni.

Dobri akcioni filmovi u poslednjih desetak godina postali su retke i ugrožene zveri na granici istrebljenja, za šta su se pobrinuli holivudski producenti koji su sistematski sterilisali žanr. Bilo kakve brutalnije scene ne dolaze u obzir, jezik je isto tako „očišćen", a dominacija kompjuterskih efekata tolika je da se koriste i gde treba i gde ne treba, da bi se realizam nadoknađivao uz obilnu upotrebu kamere iz ruke koja odbija da se umiri (bez obzira na to što tu i takvu tehniku jedini znalački koristi Paul Greengrass).

Ne treba zaboraviti ni začin u vidu humora koji, kad se (često) loše dozira, ima kontraefekat. Ovo zvuči poput hrpe loših ili u najboljem slučaju osrednjih akcionih filmova iz poslednjih godina i A-tim se, površno posmatrano, uklapa u takvu sliku: rejting PG-13, akcija obilno začinjena komedijom, akcione scene bogate efektima, nemirna kamera... Međutim, prijatno osveženje i razlog za visoku ocenu predstavlja umeće reditelja Joea Carnahana (Narc, Smokin' Aces) da izbegne većinu zamki modernog akcionog filma, a da zadrži etiketu proizvoda namenjenog širokoj publici.

Reč je, naime, o Goetheovoj pesmi za koju je 1897. muziku komponovao Paul Dukas, a koja je delimično korišćena za potonji Disneyev crtani film Fantazija. Radnja novog Turteltaubovog filma dešava se u savremeno doba i izgleda kao pačvork sastavljen od dva-tri filma: jednog za decu u kojem četke i metle mogu svašta, a i različite magije deluju kako im se ćefne, drugog za ljubitelje akcionih kompjuterskih igara gde sve juri, trešti i grmi, i trećeg koji bi bio melodramatska komedija o odrastanju da nije korišćen tek tu i tamo kao sprava za poštapanje.

Nicolas Cage glumi važnog čarobnjaka koji se bori na strani dobra (u skladu sa ulogom u Kick-Assu) i vekovima traži šegrta koji će se, kako kaže predanje, kad ga Cage obuči, pretvoriti u čarobnjačkog majstora, naslednika samog velikog Merlina, jedinog dovoljno moćnog da pobedi najgoru od svih veštica - Morganu i njene sledbenike. Svi ti čarobnjaci i čarobnice, među kojima i prelepa Monica Bellucci, čas se vide, čas se ne vide, povremeno skleptavani u lutku babušku na neodređeni period. Takođe, sasvim je nejasan odnos između čarobnjaštva i ljubavi: u klasičnim bajkama ne mogu se imati i čarobne moći i ljubav, ali kako naš poprilično smotani junak (Jake Cherry) iz bajkovitosti prelazi u superherojstvo, tu je onda, izgleda, sve moguće.

Akcioni delovi filma nisu dovoljno uzbudljivi, melodramatski nisu dovoljno značajni, a komični uopšte nisu smešni. Osim što je film dramaturški poprilično loše komponovan, režiran je bez mere, tako da svaki geg traje toliko dugo dok ga ne shvate i ljubitelji teletabis manira, tj. svaka smešna situacija na kraju pojede samu sebe. No, u bioskopu sam svojim očima videla ljude koji su se i smejali i uživali i koji su se zaista dobro proveli. Doduše, bio je to par koji me je u praznom bioskopu podigao sa sedišta, jer nisam ni pogledala šta piše na mojoj karti - dakle, ljudi koji znaju reda. Pa se onda, valjda, takvi ljudi, reda radi i dobro provedu kad su već te ulaznice i platili i pažljivo pročitali.

Vladislava Vojnović

Bilo kakve brutalnije scene ne dolaze u obzir, jezik je isto tako „očišćen", a dominacija kompjuterskih efekata tolika je da se koriste i gde treba i gde ne treba, da bi se realizam nadoknađivao uz obilnu upotrebu kamere iz ruke koja odbija da se umiri (bez obzira na to što tu i takvu tehniku jedini znalački koristi Paul Greengrass). Ne treba zaboraviti ni začin u vidu humora koji, kad se (često) loše dozira, ima kontraefekat. Ovo zvuči poput hrpe loših ili u najboljem slučaju osrednjih akcionih filmova iz poslednjih godina i A-tim se, površno posmatrano, uklapa u takvu sliku: rejting PG-13, akcija obilno začinjena komedijom, akcione scene bogate efektima, nemirna kamera... Međutim, prijatno osveženje i razlog za visoku ocenu predstavlja umeće reditelja Joea Carnahana (Narc, Smokin' Aces) da izbegne većinu zamki modernog akcionog filma, a da zadrži etiketu proizvoda namenjenog širokoj publici.

A-tim jeste adaptacija istoimene TV serije i ima status prijatne uspomene iz detinjstva za dobar deo današnje publike. Filmska verzija je na prvi pogled nalik na film Michaela Baya, s tim što je Carnahanov film bolje režiran i ima duha. Ogromna razlika. Humor funkcioniše, glumci s vrlo malo materijala uspevaju da ožive junake s kojima je uživanje družiti se sat i po, a naročito se izdvaja Sharlto Copley kao neobično drag, mada potpuno lud pilot Murdock. Jedina slabija karika jeste Jessica Biel. Akcione scene dovoljno su pregledne i dobro raspoređene tokom čitavog filma. Vrhunac je, ipak, scena pilotiranja tenkom (!), kako na nivou koncepta tako i izvođenja. Patrick Wilson odličan je kao agent CIA Lynch i zadužen je za neke od najboljih replika. Scene s njim su nešto između parodije i realističnog lika nadobudnog školarca koji svoj posao posmatra kao spoj zabavnog i korisnog. Kad se podvuče crta, A-tim je po svojim ambicijama i dometima prilično dobar bioskopski film za razbibrigu, mada i ništa više od toga. U poslednje vreme, kada je žanrovski čistih akcionih filmova vrednih pažnje sve manje, ni to nije mala stvar.

Miloš Cvetković

Takođe, odmah se mora raščistiti da je, bez obzira na različite ukuse i senzibilitete, ovo pravo remek-delo moderne kinematografije, sa ozbiljnim pretenzijama da s godinama postane klasik.

Sama priča može se, vrlo prosto, ispričati u svega nekoliko rečenica ili jednostavno prećutati. Da, toliko je složena i sastavljena od gomile detalja da izostavljanje nekog segmenta može odvesti potencijalnog gledaoca u potpuno pogrešnom smeru kada je reč o rasuđivanju. Zašto i praviti sud o filmu za koji je, kako se navodi, Christopher Nolan pisao scenario punih 10 godina, a ne pogledati ga, jer ipak, Nolan iz godine u godinu biva jedan od najcenjenijih reditelja današnjice.

Film je, tendenciozno, kako u procesu snimanja, tako i neposredno pred puštanje u bioskope, držan pod velom tajne. Vrlo uspešno, moramo priznati, jer sve što smo dobili do pre manje od mesec dana bili su poster, nekoliko fotografija iz filma i trejler koji malo šta kazuje. Ceo film koncipiran je kao savremena naučnofantastična akcija smeštena u najdublje strukture ljudskog uma.

Leonardo DiCaprio tumači lik menadžera Jacoba Hastlera, dok dobitnica Oscara Marion Cotillard igra njegovu suprugu. Njegov je zadatak da se infiltrira u umove drugih ljudi ne bi li pokupio njihove ideje, te na osnovu toga gradio svoju piramidu uspeha. Veliki preokret dolazi u momentu kada milijarder Saito (Ken Watanabe) nudi Jacobu drugačiji posao, želeći da iz njegove glave, prepune tuđih ideja, izvrši transfer u sebe, ne bi li savladao rivale u sopstvenom životu. Još veću konfuziju u filmu stvara igra s vremenom, jer gledalac nikada nije siguran da li se nalazi u realnom vremenu ili su u pitanju snovi. A kada su u pitanju snovi, tu već nastaju ozbiljni problemi. U isto vreme, Jacob pokušava da u snovima „stvori" nove ideje u umu drugog milijardera, Roberta Fischera, kog tumači sjajni Cillian Murphy. U priču se, pored dosta sjajnih epizoda, na čelu sa Cotillardovom koja izvrsno portretiše smernu i porodici predanu suprugu, zarad čije bezbednosti Jacob i pristaje na obrnute procese kojima se do sada nije bavio, uvodi i Ellen Page, čiji lik u filmu više nego simbolično nosi ime Ariadne, koja jedina zna kako Jacob obavlja procese transfera ideja i poznaje problematiku nastajanja snova i upravljanja njima kroz najveći lavirint od svih - ljudski mozak. Sličnost sa Arijadnom iz mita o Minotaurovom lavirintu, mitskom liku koji je Tezeju pomogao da iz njega izađe, nije slučajna.

Ući u ovaj novi Nolanov lavirint zahteva punu koncentraciju i odstranjivanje svih predrasuda koje nužno prate filmove etiketirane kao „letnji blockbuster". Da, ovo jeste skup holivudski projekat reditelja koji je zaslužan za poslednja dva filma o superheroju Batmanu, ali je više od svega jedna velika zagonetka i mozgalica kojom bi filmski sladokusci trebalo da se pozabave. I naposletku, svi oni koji vole Davida Lincha prepoznaće u Početku i nešto od njegovih „trikova", što s vremenom, što sa snovima, ali ponajviše s time da film zaista možete doživeti i protumačiti na nebrojeno mnogo načina.

Viktor Vilotijević

Samo Katherine Heigl koju definitivno nećemo videti golu, ali nada umire poslednja. Slatkiš i ubica Roberta Luketica trebalo je da bude jedan od onih filmova koji idete da gledate s pola mozga. Romantična komedija sa akcionim elementima za razbibrigu posle napornog dana. Komičnih elemenata je malo, a akcija je suviše dobra za ovakvu vrstu filma. Spencer (Kutcher) jeste tajni agent koji reši da napusti posao, jer je našao ženu svog života, Jen (Heigl). Posle nekoliko godina prošlost mu je zakucala na vrata i životi su im u opasnosti. Priča puna klišea i predvidivih obrta, koji ne moraju da budu loša strana ovog filma ako ih lepo upakujete da ne budu suviše očigledni. Radnja se prebrzo odigrava.

Posle njihovog upoznavanja na Azurnoj obali, premeštamo se tri godine kasnije. Šta se desilo u tom vremenskom skoku ne znamo, kao da je neko isekao taj deo filma. Brak im je već upao u kolotečinu, postao suviše savršen i dosadnjikav. Na našu sreću, pojaviće se gomila plaćenih ubica koji će gledanje filma učiniti podnošljivim. Posle zadovoljavajuće jurnjave sledi iznenadni završetak koji nas ostavlja s pitanjem: a gde je kraj? Ovakav sadržaj može da funkcioniše samo u nekoj seriji. Ostanete s nekim cliffhangerom čekajući narednu epizodu. Imate utisak da ste pokradeni za kraj. Vizuelna strana filma zasmeta na trenutke, jer određene scene podsećaju na katalog Barbike i Kena, kao da gledate njihovu ekranizaciju. Kutcher je iznenađujuće dobar, prvi put ne mislite na njegovu ulogu iz Veselih sedamdesetih. Heiglova je ispunila funkciju da bude lepa ili slatkiš. A brkovi Toma Sellecka, koji igra njenog oca, ostaće vam u sećanju i po izlasku iz bioskopa. A nekima skoro nagi Kutcher.

Nenad BEKVALAC

Da li zbog njihovog odlaska ili nekog drugog razloga, činjenica je da se Shrek posle prvog dela u potpunosti promenio. Iz scene u scenu, drugi i treći nastavak njegovih avantura pretvoreni su u bezukusno parodiranje sa slabašnim dramskim zapletom. Posle oporog utiska da je omiljeni antijunak postao animirani izgovor za ismevanje drugih filmova, u bioskopima je osvanuo Shrek srećan zauvek, i, s nevericom, može se reći da je zaista imao sreće.

Scenaristi Josh Kalusner i Darren Lemke bili su u potpunosti netrpeljivi prema prethodnim nastavcima pa su glavnog junaka smestili u alternativni univerzum. Njihove odlično osmišljene ideje ponovo sa ukusom okreću bajke naglavačke i, uprkos varljivom naslovu, podvlače da ne postoji „srećno zauvek". Kalusnerov i Lemkeov Shrek je „srećan" na identičan način iz dana u dan, zbog čega postaje oličenje krize srednjih godina. Umoran od monotonije, on zaboravlja koliko su vredni ljubav i prijatelji koje je stekao u životu, i sve što želi jeste predah tokom kojeg bi se osećao kao mladi, strašni bauk, neopterećen predvidivim dešavanjima. Ova žudnja dovodi do brzopletog sklapanja pakta s Rumpelstiltskinom, uz čiju magičnu intervenciju Shrek dobija svoj dan pretrpan instant zadovoljstvima. Ali, ona brzo nestaju kada shvati da se obreo u svetu u kojem ga nikada nisu upoznali ni njegovi prijatelji, a ni Fiona, dok Rumpelstiltskin kuje sopstvene sebične planove.

Braća Grimm se zbog svega navedenog verovatno prevrću u grobu, ali ljubitelji Shrekovog blasfemičnog pristupa klasičnim bajkama mogu da odahnu, bar do sledećeg nastavka.

Ljubisav PANIĆ

Mora biti da su producenti videli moju kritiku da je prethodni nastavak Sage na korak od najgoreg filma, pa su rešili dapromene neke stvari, na prvom mestu reditelja. David Slade (30 Days of Night) jeste čovek koji je javno pljuvao Sumraksagu, ali je naglo promenio mišljenje čim mu je ponuđeno da režira Pomračenje. Njegove prethodne izjave očito su bile deo marketinga, čitaj: para vrti gde burgija neće.

Film se otvara akcionom scenom koju ubrzo smenjuje poljana na kojoj naši junaci Bella i Edward kao da nastavljaju dijalog iz prethodnog filma. Patetika je ovog puta podnošljivija, jer taman kad počne da vam se prevrće želudac, sledi akciona scena koja je iznenađujuće dobra. Slade samo na prvi pogled kao da ne može da se snađe s romantikom. Sa svakom novom pojavom Bella postaje droljastija. Počinje polakoda odrasta i postaje svesna svojih moći kao žena, što se najbolje vidi u tome kako do kraja izmanipuliše dva zaljubljena teleta Edwarda i Jacoba i natera da ljubavni trougao funkcioniše. U pauzama ljubavne priče pratimo šta se dešava u Sijetlu. Raste armija novorođenih vampira. Na trenutke zavirimo i u mračnu prošlost nekih od članova Edwardove porodice. Samo u ovim scenama vizuelni stil odskače od ostatka filma, dosta je mračniji i atmosfera neodoljivo podseća na Sladeov 30 Days of Night. Kada se ova dva toka priče susretnu, dobijamo krvavo finale (konačno, iako je upitanju tek pokoja kapljica). Scene borbe odlično su režirane. Najveća zamerka je to što se vampiri, kada im otkinu glavu ili bilo koji deo tela, pretvaraju u porcelanske lutke. Izgleda kao da je neko vandalizovao antičke skulpture.Vampiri i dalje nisu strašni, a vukodlaci i dalje izgledaju kao preuveličani kučići.

Možda ja grešim, jerpodaci s blagajni širom sveta i kod nas ukazuju na to da ova saga ima hordeobožavalaca koje su spremne da pohrle u bioskope čim se pojavi novi nastavak. Amoja agonija nastavlja se dok čekam da ekranizuju i četvrtu knjigu koju će podeliti u dva filma. Da citiram komentar jednog gledaoca po izlasku sprojekcije, koji je bio revoltiran time kako su prikazana deca noći: „Bram Stocker se sada prevrće u grobu!"

Nenad BEKVALAC

Zapravo, ljubitelji akcionih trilera, pa i serijala o Bondu,biće oduševljeni time koliko je ovaj film uspeo da nadoknadi sve propuste skojima su se prethodnici tog žanra mučili poslednjih godina.

Naime, kao agent CIA,Evelyn Salt položila je zakletvu da će časno služiti svojoj zemlji. Njena lojalnost biće dovedena u pitanje kada biva optužena za špijunažu, u korist -koga drugog do Americi „omiljene" Rusije. Tada Saltova počinje borbu, koristećisve svoje veštine (da, u filmu ima dosta tuče, dizanja u vazduh, letenja,skakanja i ostalog) i iskustvo tajnog agenta, kako bi izbegla hapšenje i dokazala istinu, pri tom koristeći i sve svoje ženske adute s kojima smo upoznati još od filma Gia. Napetost sve više raste, jer njeni napori da dokaže nevinost još više produbljuju sumnju.Dok se trka za otkrivanje njenog pravog identiteta nastavlja, postavlja se jedino pitanje: ko je, zapravo, Salt?

Premda se može učiniti kao već viđeno, film, osim obilja zabave, pruža veliku količinu adrenalina, jertaman kada pomislite da se nešto razjasnilo i krenulo u pravom smeru, nešto drugo krene naopako. I da, najzad, bez obzira na sve lateks outfite koje nosi i sav mačo seksepil koji jePhillip Noyce težio da iskoristi ne bi li zadovoljio muški, ali i ženski deopublike, ona ne deluje tako plastično i uštogljeno kao kada je tumačila Laru Croft. Zanimljivo je i to što se, pored upotrebe CGI efekata, što je danas sasvim normalno u gotovo svim filmovima, uverljivost u akcionim scenama postižekorišćenjem velikog broja kaskadera, za šta je odgovoran Simon Crane, koji je udogovoru s Noycem želeo da scene deluju realističnije, jer je upravo to jednaod prvih mana koja se pripisuje filmovima ovog tipa.

Iako je glavni lik žena, Salt bi se olako mogao okarakterisati kao pravi „testosteron", muški film, što u ovom slučaju uopšte ne poprima pežorativnunotu - štaviše, biva pravo osveženje za bioskopsku publiku ovog leta, osim akone želite da pogledate film slične sadržine s nešto manje složeno razrađenom ikomičnije prikazanom pričom, Nevine laži,s Tomom Cruiseom i Cameron Diaz. Ali, na kraju krajeva, kada Holivud već nudi toliko štiva za nekorišćenje mozga, zašto ne odgledati bolju verziju?

Viktor VILOTIJEVIĆ

Još jedan u nizu filmova koje zajedno finansiraju nekadašnje republike SFRJ. Podržavam takve projekte u nadi da će jednog dana dati pare za nešto što će biti vredno gledanja. Posle odgledanog trejlera za Slovenku ponadao sam se da su konačno uspeli.

Nažalost, ovo je jedna od bljuvotina koje pokušavaju da podmetnu strancima na festivalima. Kao da postoji posebna kategorija filma čija je tema seksualna eksploatacija žena u istočnoevropskim zemljama posle pada komunizma. Nemam ništa protiv socijalnih drama koje se bave nemogućnošću mladih da vode normalan život (kako kaže i sama junakinja), zbog čega padaju u depresiju i prodavanje svog tela vide kao izlaz. Aleksandra (Nina Ivanišin) već duže radi kao prostitutka pod nadimkom Slovenka. Koliko je dobra u poslu govori činjenica da je deo stana, koji je kupila, platila u kešu. Trudi se da ostane ispod radara policije i kriminalaca, njeni klijenti uglavnom su strani diplomati. Počinje polako da upada u probleme, zbog dvostrukog života koji vodi ne može normalno da studira. Kriminalci je pronalaze i maltretiraju da radi za njih. Proganja je bivši dečko. Od svih krije čime se bavi.

Da bi prikazao sliku Slovenije i kako posle ulaska u Evropsku uniju nije sve bajno, reditelj paralelno prikazuje njenog oca koji živi u Krškom, njegovu borbu s depresijom i suicidnim mislima. Samo ova sporedna priča izvedena je do kraja. Osnovni problem reditelja s naših prostora jeste to izbegavanje odlaska u eksplicitnost kada se bave tabu temama. Ni u jednom trenutku ne vidite golotinju, da kažemo da može i bez toga. Reditelj i scenaristi očigledno nikada nisu koristili usluge prostitutke, a nisu se ni raspitali kako to funkcioniše. Bar da nam prikaže te pripreme za seks, nekog zadriglog matorca koji dahće nad njom, kako ona ispira usta žestokim pićem, jer ih joj je mušterija prethodno napunila nečim drugim. Da se vidi bilo šta što ovaj posao čini odvratnim i zbog čega je psihički lomi. Jedino što vidimo jeste rez na scenu u kojoj dobija pare. Verujemo samo njoj na reč da je dobra, nikada to ne vidimo. Samo na nekoliko sekundi vidimo njen bolni izraz lica u toku seksa, bez trunke strasti, kao da su platili da vode ljubav s lešom. Ona ne mora da uživa u tome, ali mora da glumi pred drugima, konstantno ima kiseli izraz lica bez trunke osmeha.

Uvek je obučena obično, nema ničeg ženstvenog na njoj. Zašto bi uopšte neko dao 200 evra za njene usluge? Scena u kojoj je maltretiraju mafijaši više je smešna nego zastrašujuća, da je pao i neki šamar bila bi uverljivija. Nina Ivanišin je svojom glumom mogla da iznese ceo film, ali Damjan Kozole koristi njen talenat samo na trenutke. Svaki put kada je bio u situaciji da nam zada udarac u glavu i stvarno šokira, Kozole nije imao hrabrosti da to i uradi.

Nenad Bekvalac

Da biste mislili da su Pisma Juliji reditelja Garyja Winicka (Kad neveste zarate) solidan filmčić, a ne ravna, priglupa melodrama puna stereotipa, nepripremljenih srećnih obrta i očekivano srećnog kraja, morate prvo da pogledate Seks i grad 2! Tad će vam lišce anđeoske Amande Seyfried (Mamma mia!), pristojno odevene u garderobu propisanu za tip koji se po nekadašnjem holivudskom star-sistemu zvao „devojka iz susedstva" - izgledati kao mera veoma dobrog ukusa. Takođe, tim pristojnim bluzicama, ogromnim plavim očima i dugoj plavoj kosici može se poverovati da će, inspirisani posetom Veroni i zidu na kojem romantični narod ostavlja tzv. pisma Juliji, zaista i napisati melodramatični roman na istu temu koju na svoj način tretira i naša novokomponovana narodna pesma Ja vragolan i moj deda...!

Naime, ovde je reč o improvizaciji povezanoj sa starinskim šablonom po kojem se žena najpre sprijatelji s nečijim detetom, a onda se ispostavi da dete ima i tatu, a mamu, eto, nema i - ljubav se rađa. Šablon je ovde, doduše, tretiran tako da se glavna junakinja prvo sprijatelji s bakom, a onda preko bake dođe do unuka. Dodajmo da baku glumi sjajna Vanessa Redgrave (koju smo skoro imali priliku da vidimo kao epizodistkinju u Pokajanju Joea Wrighta), čija lična priča sa Frankom Nerom (koji glumi deku) ima isti romantični prizvuk prekinute ljubavi koja, uprkos svemu, traje 50 godina. Po lepotama vinograda, u ovom slučaju toskanskih, i gradića s romantičnim uličicama i restoranima, film je blizak Dobroj godini Ridleyja Scotta; radnjom se pak donekle razlikuje od ovog mogućeg uzora: ne govori se o opiranju junaka da se dubinski involvira u svoj život, već o dobrom srcu romantične junakinje koja se svesno i namerno meša u tuđi život, čime će se, zatim, srećno razrešiti i njena sopstvena ljubavna priča.

Film je neverovatno čedan u svakom smislu, u njemu nema nikakvih negativaca i svi svima žele dobro, a tuga je jedina negativna emocija koja se pojavljuje. Pisma Juliji neobična su zbog odsustva svake grubosti, adrenalina ili agresivnosti, pa čak i odsustva nekog kalamburskijeg ili ironičnog humora kojim su u klasičnim melodramama pre 50 godina kamuflirani žestoki elementi za koje su, prećutno, ipak, i autori i publika znali da postoje. Ako ništa drugo, Pisma Juliji su celovečernja razglednica za sve one koji nemaju para da otputuju na godišnji odmor, i to razglednica iz idiličnog sveta u koji se na javi ni s parama ne može otputovati.

Vladislava Vojnović

Romantična komedija je na izdisaju. Čini se da nova dela ovog podžanra slepo prate neinventivnost, do te mere da se stiče utisak kako je u pitanju isti film s različitim akterima. Sudeći po isplativosti na blagajnama, nekada sigurni hitovi iz opusa romantične komedije danas ostaju u lošem sećanju i kod publike i kod kritike. Poslednja ostvarenja Jennifer Aniston, Hugha Granta i Katherine Heigl to najbolje dokazuju, a njima se sada pridružila i Jennifer Lopez.

Njen Plan B jeste lažan pokušaj da se romantična komedija osveži promenom poznatog redosleda, gde su bebe dolazile posle zaljubljivanja. Glavna junakinja Zoe gubi nadu da će ikada pronaći gospodina savršenog, zbog čega odlazi na veštačku oplodnju. Nekoliko minuta kasnije susrešće se sa Stanom, dečkom kakvog je oduvek želela, ali i s problemom da dete koje očekuje nije njegovo.

Na pomenute „zavrzlame" potrošena je prva polovina filma, koja gotovo da ne izaziva osmeh, a treba istaći i da karakterizacija likova scenaristkinje Kate Angelo ostavlja gledaoca bez odgovora na pitanje zašto se njeni glavni junaci ponašaju kao tinejdžeri iako su u zrelim godinama. Osim ukoliko, naravno, odgovor ne leži u talentu same autorke. Takođe, u isto vreme, pojavljuju se potpuno suvišni i iritirajući sporedni likovi Zoeinih prijatelja, koji su, po svim zakonitostima romantičnih komedija, infantilniji od bilo kog drugog aktera u filmu.

Elem, Zoein partner posle prvobitnog šoka prihvata činjenicu da će vrlo brzo postati roditelj uprkos drugačijim životnim planovima, samo da bi potom majka njegove buduće dece zapala u krizu. Ovakvim ishodom, sada u drugoj polovini filma, pred nas iskrsava činjenica da Zoe ima problema s poverenjem prema muškarcima, pa tako i sa ostvarivanjem čvrste veze s partnerom. Ona raskida sa Stanom i film se pretvara u nevešto uobličenu melodramu.

Da li će se ovaj slabašni mehur od sapunice završiti happy endom ili ne, nažalost, postaje potpuno nebitno. Reditelj Alan Poul pretvorio je potencijalno smešne scene u satiru koja nije nimalo delotvorna, a uz banalne dijaloge, i neodlučnost da se film servira i kao priča o sazrevanju i kao letnja razbibriga - Plan B jeste još jedan dokaz u nizu da ovakva, serijska proizvodnja nekada svežeg recepta svakako ne bi trebalo da bude načelo producenata. Koračanjem utabanim stazama svojih prethodnika očigledno se ne postiže ništa do stvaranje produkta sa etiketom B-filma.

Ljubisav Panić

Piše: Zoran Janković

Naša istorija manje ili više očigledne cenzure umetničkih ekscesa veoma je duga. Ako priču suzimo na film, ideološke komisije iz doba Agitpropa zaustavljale su mahom nenamerne filmske nestašluke, mnogo toga sklonjeno je od očiju javnosti, a bilo je tu i progona, otvorenog i sudskog maltretmana (o tome govori izvanredni zbornik Crni talas Bogdana Tirnanića). Predosećanje skorog kraha zajedničke države popustilo je cenzorske stege i prvi put pojavio se fenomen filmova koji se nikada nisu izborili za svoje mesto, prvenstveno usled komplikovanih odnosa među uključenim producentskim kućama (npr. sasvim zaboravljeni Švedski aranžman Zorana Gospića, 1989).

Lično me je uvek privlačilo ono gurnuto u senku i dubinu kadra, te sam krenuo u opsesivnu potragu za zaboravljenim, opskurnim naslovima kojih se najčešće i sami autori nerado sećaju. Uz malo truda pogledao sam gotovo sve te ludosti na koje su vlastodršci arčili državni novac. Krenulo je kao nenamerni hobi, da bi se pretvorilo u ono što bi Jane Austen nazvala ruling passion.

Najviše me je privukla kasta filmova koji su potisnuti prvenstveno zbog sumnjive filmske kakvoće. Godinama sam jurio za filmovima nestalim iz vidokruga i najpažljivijih, a trud i dobra sreća vazda su mi davali priliku da takva ostvarenja pogledam na projekcijama koje su, kako se kasnije ispostavljalo, neretko bivale i jedine. Tako sam od nekritičkog kompletiste lagano evoluirao u usredsređenog lovca na uskoro skrajnuto. Nisam ni slutio da će me početna razbibriga dovesti u poziciju dobro upućenog svedoka beščašća ovdašnjeg filmskog sveta.

Kao prvi u nizu svojih ulova izdvojio bih The Dark Side of the Sun, čudnu srpsko-američku koprodukciju u režiji do tada cenjenog direktora fotografije Božidara Nikolića (koji je, inače, u četiri ruke režirao Balkanskog špijuna). The Dark Side of the Sun sniman je 1988. godine na lokacijama u Kotoru i njegovoj blizini, i kanda bi i ostao tek bleda fusnota da glavnu ulogu u njemu nije tumačio tada gotovo anonimni Brad Pitt, u tom trenutku na korak do holivudske slave i nužnih estetskih intervencija.

Ovaj film je bizarna priča o mladom Amerikancu koji, uz pomoć oca, po crnogorskim gudurama traži lek za svoju boljku - kompilovanu (mada u filmu potpuno neobjašnjenu) bolest preterane osetljivosti na sunca sjaj. Brad Pitt veći deo filma provodi na motoru, pod kožnom maskom preko čitave glave, što budi asocijaciju na tipičnog ubicu iz italijanskih giallo filmova sedamdesetih, a premda su svi uslovi bili tu, u filmu ipak nema prizora SM sexa. Maskirani Pitt meandrira o zaludnosti egzistencije pod takvim teretom, stigne i da se zaljubi i malo merači uz nekakav mlohavi antihit iz kuhinje Kornella Kovacha (tako je naveden u špici), a u izvođenju tada još neblondiranog Đorđa Davida (momački Nikolića).

Film je doživeo sudbinu čuvenog jajeta sa groba, a deceniju kasnije Brad Pitt pokušao je da osujeti DVD distribuciju na severnoameričkom kontinentu. Zaluđenici i zaludni ipak su dobili priliku da pogledaju traljavi i podosadni rani rad u Pittovoj filmografiji, život je grabio dalje, Božidar Nikolić nastavio je da prikuplja rediteljske ćorke, a Pitt da ubira odličnu frizuru po frizuru. I pokoju sjajnu ulogu u odličnim i relevantnim filmovima.

Nikoliću đavo nije dao mira - krajem devedesetih, posle kopernikanskog preokreta neprolaznog crnogorskog političkog vođstva, on je izvoleo da snimi i film koji će dokumentovati tu korenitu promenu. Uz pomoć scenariste Željka Mijanovića (s kojim je uradio Tri karte za Holivud) sročio je film U ime oca i sina, banalnu i amaterski izvedenu priču o ocu (poslednja krupna uloga Danila Bate Stojkovića) koji na tavanu zatoči sina, lokalnu TV zvezdu (nešto kasnije ministra kulture Crne Gore Branimira Popovića) kako bi ga sprečio da ode u ratnički pohod na hrvatsko ratište. Umesto željene upečatljive antiratne priče, sve se završilo na jadnjikavom spoju pukog folklorizma Živka Nikolića i trapavog pokušaja prilagođavanja motiva intelektualca u klinču s društvom iz opusa Miše Radivojevića. Film je začinjen raznim sumanutostima: otac u stanu drži repliku nadgrobnog spomenika svojih čojstvenih predaka, glumica Varja Đukić oponaša najgoru šmiru Sonje Savić, otac se kani da sinu odseče mali prst na ruci, a nađe se mesta i za crnogorsku vremešnu varijantu japanskog samuraja (drevna starina koja izvodeći šamanski ples s polovnom, pluskvamperfekatskom sabljom, pred gostima lokalnog bircuza pokazuje svoju borbenu gotovost)...

Od filma U ime oca i sina nekoliko godina kasnije distanciralo se i čitavo crnogorsko rukovodstvo posle projekcije na hercegnovskoj Kanli-kuli, jer su Nikolićev naturalizam i očigledna rediteljska neukost slučajno potpuno ogoleli neiskrenost tih državotvornih promena. Film je sklonjen u stranu, prikazan je u Sarajevu uz Nikolićevo razmetanje ličnom hrabrošću u potrazi za svenacionalnom katarzom, a potom se tu i tamo pojavljivao u ponudi bosanskih i pečalbarskih TV stanica. Nikolić je ipak nastavio da režira, ponudivši nam ništa bolju Balkansku braću nekoliko godina potom.

Rat u Hrvatskoj i nečija domišljata odluka da se Pulska arena zameni istoimenim (sada pokojnim) novosadskim bioskopom, pružila mi je priliku da prisustvujem jedinoj projekciji majke svih ovdašnjih filmskih dubioza i bizarnosti - filma Prvoslava Marića Jevreji dolaze (1992). Marić (dokumentarista u čijem se opusu „ističu" naslovi poput Sedamdesete sezonci i Prinudni otkup u Vojvodini) potpuno nepripremljenoj publici ponudio je somnabulnu priču o članovima društva slepih u jednom vojvođanskom selu koji pripremaju predstavu u čast Jevreja koji stižu iz Amerike da posete mesta stradanja svojih predaka. Iza predstave, zapravo, stoje podli mafijaši koji u saradnji sa albanskom mafijom švercuju bombe u Titovim bistama.

Daleko zanimljivije od same ove gotovo nemoguće pojmljive priče bila je projekcija u novosadskoj Areni. Nezadovoljan tihim negodovanjem i brojnim izlaženjima publike, reditelj je zauzeo busiju na sceni i krenuo u raspravu s prisutnim organizatorima, kritičarima i novinarima, da bi se sve završilo sočnim psovkama na račun svih i svačeg. Zgranuti prisutni civili dočekali su u šoku naredni film na programu (Policajac s Petlovog brda Ljubiše Samardžića), Prvoslav Marić demonstrativno je povukao film iz konkurencije, a čini se, napustio i filmski svet, film Jevreji dolaze više niko i ne pominje (pa ni akteri, među kojima su i Meto Jovanovski, Predrag Ejdus, Slobodan Ćustić...), a do dana današnjeg ostaje misterija šta je autora ponukalo da uloge slepih glumaca amatera dodeli upravo slepim glumcima amaterima.

U biltenu festivala jedna gledateljka požalila se da joj se činilo „da je ljudska nesreća poslužila kao scenografija", izvesni gospodin Ratković zavapio je da sve, pa i ovakve filmove treba prikazati, jer „inače se ne može objektivno sagledati kakav je naš film po kvalitetu". Lično nikada neću zaboraviti to veče zgranutosti i uzavrelih strasti na samoj ivici kung-fu okršaja, baš kao što neću zaboraviti ni film čija bizarnost prevazilazi i ovdašnje visoke kriterijume (a svi znamo kakva je konkurencija). A samo veče kasnije pomešali su me s Bojanom Žirovićem koji u filmu Mi nismo anđeli glumi lik skrajnutog štrebera Race. Od skrajnutosti do skrajnutosti.

Na moju veliku sreću, nisu srpske filmske nepodopštine samo pitanje pluskvamperfekta. Novi milenijum doneo je novu vlast, skori slom ideološke određenosti, sraslo je sve sa svačim, a filmadžije su se upele da odgovore na pokušaj države da bar deklarativno uvede red i toliko voljenu transparentnost u sufinansiranje domaćeg filma. Uz sveopšte ubeđenje da je srpski film u vreme Miloševića bio ako ne bolji, a ono smisleniji, svačega smo se nagledali u poslednjih deset godina. Što se mene tiče, duboko sam zahvalan udarnicima što su rampu užasa podigli još više. Nema lovca koga ne raduje nadahnjujuća lovina.

GRESI MLADOSTI MOJE

Božidar Nikolić nedavno je priložio i fotokopiju zabeleške sa audicije za Tamnu stranu sunca; pored Pittovog imena tada je zapisao: „Dobro izgleda... Dosad najbolji viuzelno... Kakav je glumac?" Vreme mu je dalo odgovor na ovo pitanje.

A sam Pitt se jednom prilikom izvinio kritičarima i publici zbog slabe glume u ranijem delu karijere. Naveo je ostvarenja Bežanje sa časova, Upoznajte Džoa Bleka i Sedam godina na Tibetu. Tamnu stranu sunca nije pomenuo. Još jedna pobeda srpskog filma? I to u gostima.

HOLIVUDŽIJE U NAŠEM SOKAKU

A legenda kaže, malo je nedostajalo da ugostimo i još neke uvažene kreativce. Producenti nikada snimljenog Poslednjeg kruga u Monci 2 obećavali su nam Jeremyja Ironsa, Monicu Bellucci (u alternaciji sa, opet on, Pittovom Angelinom Jolie), a tim koji je stajao iza jednako fantomskog Dvoboja o Jovanu Dučiću ozbiljno su nam „pretili" sa Kate Winslet u glavnoj ženskoj ulozi.

Ipak, najdalje je zlosrećne 1993. godine otišao Petar Zec koji je najavljivao spektakularni epik Omer-paša Latas sa Robertom De Nirom u naslovnoj ulozi, a potvrda za to obećanje pronađena je u činjenici da se superstarova kćerka zove - Drina. A svakoj Drini treba ćuprija, zar ne?

Starije generacije imale su Indianu Jonesa, dok današnji klinci, nažalost, moraju da se zadovolje ovakvim pokušajem, od koga teško da će nastati serijal. Namera producenta Jerryja Bruckheimera bila je više nego jasna - ponoviti uspeh Pirata sa Kariba. Međutim, uspeh tog filma, baš kao i pomenutog Indiane Jonesa i mnogih još starijih filmova, umnogome je bio proizvod specifičnih okolnosti i naprosto se - desio. Formule same po sebi retko dovode do željenog uspeha, a tako je i u slučaju Princa od Persije.

Ukoliko se povedete onim savetom da je za neke filmove najbolje isključiti mozak na ulazu u bioskop i uživati u predstavi, Princ od Persije dovoljno je šaren (mada ne i previše originalan), uzbudljiv (stalno se nešto dešava), egzotičan (ali na onaj holivudsko-upeglani način), prožet humorom (pretežno na prvu loptu) i nudi nekoliko solidnih akcionih scena (uz povremeno iritirajući slow motion) i vizuelnih egzibicija kreiranih kompjuterskim efektima (koji se pri kraju otimaju kontroli). Glumci su pak solidno obavili svoj deo posla. Gemma Arterton je tu pre svega da izgleda pa tek onda da glumi (mada se trudi), a Jake Gyllenhaal pokušava da se održi na svom dečačkom šarmu dok skakuće po krovovima. Alfred Molina se, izgleda, dobro zabavljao na snimanju, i to isijava iz uloge koja je, zapravo, bazirana na jednoj od onih već zamornih dosetki gde imamo junaka koji priča i ponaša se u dobroj meri u duhu modernog doba, ali ovde to, za divno čudo, funkcioniše zbog Moline.

Sve je to divno i krasno (u prevodu: gledljivo) i film bi možda dobio i veću ocenu, pošto je ipak reč o uglavnom kompetentno snimljenoj, iako bezumnoj zabavi bez većih pretenzija, samo da je kraj drugačiji. Pošteniji. Odnosno, da se kraj, pa makar bio i potpuni happy end, prirodno nastavlja na svu tu avanturu, jurnjavu, borbe, obrte i žrtvovanja. Umesto toga: puj pike ne važi sve ovo što ste gledali! Pritisak na dugme za restart. Sleganje ramenima. Odjavna špica.

Miloš Cvetković

Razume se, za sve one kojima je stomak slab i koji pate od što lažne, što istinske potrebe za zgražavanjem, ovaj film nije preporučljiv. Isprva biste pomislili da je poput niskobudžetnog francuskog krimića Kresni me, ili će vas atmosfera na trejleru zavarati da je nalik na Točkove, ali ovaj film je nešto sasvim drugačije.

Ako uzmemo u obzir da je ovo debitantsko ostvarenje Srđana Spasojevića, onda nema sumnje da je makar po ekscentričnosti i odstupanju od stvaralačkih klišea u Srbiji Mladen Đorđević dobio konkurenciju. Možda ste mislili da se u filmskoj, kao i u svakoj drugoj grani umetnosti može doći do granice koja se ne prelazi, ali uvek postoje ti izuzeci koji krše pravila. Za sada to je Srpski film.

Film prati Miloša, koga i više nego uverljivo portretiše Srđan Todorović, bivšeg porno glumca koji je zbog loše finansijske situacije dobio, a potom i prihvatio ponudu moćnog porno producenta Vukmira (tumači ga Sergej Trifunović) da za njega snimi porno film, uz honorar takav da će njime zbrinuti i sebe i ženu i dete. Međutim, jedini uslov jeste da ne pročita scenario filma u kom će igrati. Nešto kasnije on otkriva da je uvučen u, za Srbiju, potpuno novo snuff tržište o kojem on nije ni razmišljao. Ovaj motiv oca koji čineći žrtvu u vidu najgoreg greha pokušava da spase porodicu, imali smo i u skorijoj Klopci, ali u njoj nije ceo film posvećen pukoj realizaciji te žrtve kao u Spasojevićevom filmu. Pokušaje prikazivanja snuffa u domaćoj kinematografiji (a da pri tom nije neka ilegalna verzija u porno shopu) imali smo i u Životu i smrti porno bande, koji su bili veoma verodostojni, ali u toku gledanja ovog filma konstantno imate utisak da ste baš vi objekat nad kojim se neko iživljava ili vrši torturu. Dobijate napade panike i potrebu da se branite, pa čak i da pobegnete s lica mesta, što se na premijernom prikazivanju na ostinskom SXSW festivalu i događalo, a ni publika na Cinema Cityju nije bila mnogo imunija. Pored poplave krvi, toj jezivoj estetici filma doprinosi i enterijer u kome je snimana većina surovih scena. Zanimljivo je što, bez obzira na to koliko se u pojedinim trenucima nadali da će jedina poenta filma biti prikaz masakriranja i vašar gadosti, dramaturški on na kraju zaokružuje celinu, oporu doduše, i čini se da u mnoštvu scena metaforički vrlo lepo oslikava situaciju u našoj zemlji, pre nego obilje socrealističnih drama kojima smo nemilice bili izlagani poslednjih dvadeset godina.

Za konzervativniji deo publike ovo bi trebalo da bude onaj „poziv za buđenje", jer dobar deo ljudi u Srbiji i dalje na ovakve stvari gleda kao da su „negde tamo". Ne, nisu, već upravo po našim podrumima, na našim tavanima, u našim dvorištima... Koliko god, na kraju krajeva, surovo zvučalo, film bi trebalo da pogleda što veći broj ljudi. Surovo, jer je neminovno da će se gomila glava u bioskopskoj dvorani konstantno okretati sleva nadesno. A to se podrazumeva i za ljubitelje svih podžanrova horora, koji veruju da su oguglali na sve. Činjenično stanje je i da se srpski film promenio posle Srpskog filma, očito nabolje, ponajviše zbog najzad dočekane klasifikacije po žanrovima, što je domaćoj kinematografiji decenijama nedostajalo.

Viktor Vilotijević