Današnjem bioskopskom repertoaru nedostaju evropski filmovi. Zatrpani smo filmovima koji pokušavaju da nude samo zabavu, akcije, maloumne komedije, srceparajuće drame o američkim porodicama itd. Čak i ako dođe nešto iz Evrope, to uglavnom liči na nešto što bi moglo da izađe iz Holivuda. Film Žene sa šestog sprata jeste eho nekadašnjih autora i njihovih dela sa starog kontinenta. Naravno, daleko je to od Buñuela, Truffauta i mnogih drugih, ali poseduje atmosferu iz tog perioda, što je sasvim dovoljno da bar malo razbije repertoarsku ponudu koja se sastoji uglavnom od američkih filmova.

Radnja je smeštena u Pariz šezdesetih. Ceo grad pun je španskih žena koje su pobegle od Frankovog režima u potrazi za boljim životom. Sve rade kao kućne pomoćnice za bedne pare i u skoro nehumanim uslovima. Naše junakinje žive u sobama na šestom spratu jedne zgrade. Odmah ispod njih je imućna porodica Joubert: otac Jean-Louis, vlasnik brokerske firme i zgrade u kojoj žive, i Suzanne, negova žena, elegantna i hladna, tipična devojka koja je došla sa sela i bogato se udala. Oni su robovi svoje klase i svojih rutina - njega okupira samo posao, nju šetnje, ručkovi i kartanje s prijateljicama. Tu njihovu učmalost poremetiće odlazak dugogodišnje kućepaziteljke, koja im je čak i decu odgajila, jer nisu imali vremena za njh. Nova mlada pomoćnica María, tek došla iz Španije, uneće im svežinu u živote. Jean-Louis će zahvaljujući njoj pronaći novi smisao života, malo pomalo počeće da se interesuje za to kako se život odvija na spratu iznad. Da li je to zbog Maríjinog savršenog kuvanja rovitog jajeta ili zato što stalno zuri u njenu zadnjicu - to je manje bitno.

Počeće da ide na mise s njima, učiće španski, jesti paelju, piti njihova vina. Pomagaće im da nađu bolji smeštaj, zaštititi od muževa koji ih tuku i otimaju mukom zarađen novac i naučiti ih da investiraju u tržište. Konačno će početi da živi, ali Suzanne to ne shvata, nego ga lažno optužuje za švaleraciju s bogatom klijentkinjom. Tek kada otkrije da posle proterivanja on živi na spratu iznad među Španjolkama, shvatiće da je pogrešila i da, zapravo, oni sa šestog sprata žive, a oni ispod su mrtvi.

Laka francuska komedija koja je, u stvari, čista buržoaska bajka. Humor i stalno prisutna ironija nisu za svakoga, možda neće svima biti smešno. Ali, potrudite se da zaboravite glupi američki humor i prepustite se ovoj genijalnoj fantaziji.

Tako je, eto, Šotra došao do ispunjenja svog višedecenijskog i često u javnosti pominjanog sna - ekranizacije proze Šešir profesora Koste Vujića Milana Vitezovića. U isto vreme ovo je i rimejk znamenitog TV filma iz sedamdesetih godina prošlog veka, a stilski-vizuelno sve se rimuje sa Šotrinom zagledanošću u bajkoliki pluskvamperfekat i lepote življenja u boljoj i dostojnijoj srpskoj prošlosti. Pred nama je očekivano sentimentalističko-folkloristička fantazija o Srbiji koje više nema, a koje, velike su šanse, u ovako umiveno-upristojenom izdanju nikada stvarno nije ni bilo.

Dakle, Šotra se još jednom odlučio za priču na ivici fantazije, a u njenom središtu se, baš kao i u izvorniku i Vitezovićevom literarnom predlošku, našla priča o poslednjoj godini pred odlazak u zasluženu penziju mnogovoljenog mrguda Koste Vujića, profesora nemačkog jezika u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu tokom poslednjih decenija devetnaestog veka. Profesor Vujić, dobrohtni namćor, ovde je prikazan kroz odnos sa svojom oproštajnom generacijom koja će, kako će vreme pokazati, izroditi poduži niz naučnika, političara i umetnika koji će u velikoj meri preobraziti Srbiju.

Sasvim očekivano, i ovo Šotrino delo pati od brzopotezne produkcije, scenografsko-kostimografskih brzopletosti kao neizbežne posledice suštinske nesposobnosti srpske kinematografije za iole zahtevnije produkcije filmskih priča smeštenih u prošlost; osim toga, kao i u dosta srodnom Lajanju na zvede s kojim Šešir... deli dobar deo autorske ekipe, Šotra i ovde poseže za fragmentarnom strukturom obeleženom verom u moć anegdota, kao i za otvorenom didaktičnošću i karikaturalnim prikazom članova nastavničkog veća (pri tome, ponovo, najgore prolazi Dragan Jovanović koji ovde doslovno ponavlja kreaciju iz Lajanja na zvezde). I ponovo Šotra stvara ekstremno klasicistički film, ne preterano zainteresovan za evoluciju filmskog jezika u poslednjih pedesetak godina, recimo, pa sve i kad je reč o filmovima koji se tiču davno prohujalih dana.

Ipak, Šešir profesora Koste Vujića jeste komunikativan film čiji autori i ne pokušavaju da prikriju želju da postignu još jedan golem bioskopski hit, a možemo ih pohvaliti i na račun toga što nastoje da to postignu pričom koja dobrim delom pripada često prezrenom i ovde potpuno zanemarenom domenu omladinskog filma. Tu je i povratak Aleksandra Berčeka, predugo odsutnog s velikog ekrana. Osim toga, ovo je ostvarenje koje je teško opravdati i čiji se kvaliteti mogu detektovati spojem krajnje dobronamernosti, podosta mazohizma i semantičke gimnastike. Ipak bi trebalo pažljivije i ambicioznije pristupati realizaciji tako krupnih snova.

Zoran JANKOVIĆ (ipak samo slučajni imenjak i prezimenjak producenta ovog filma)

Stvor (1982) Johna Carpentera jedan je od najboljih SF-horora svih vremena - Tuđin (1979) Ridleyja Scotta jedina mu je prava konkurencija - i jedan je od retkih filmova krcatih specijalnim efektima koji je dobro ostario. Međutim, prošlo je dovoljno vremena da se u epidemiji rimejkovanja koja je počela pre desetak godina (a metastazirala upravo u žanru horora) marketinški stručnjaci, koji se danas za sve pitaju, dohvate i ovog klasika.

Umesto klasičnog rimejka odlučili su se za tzv. prequel. Reditelj novajlija Matthijs van Heijningen Jr. obećao je da će ostati veran duhu originala, ali ma koliko da se u tome trudio, novi Stvor pokazao se kao prilično jalov pokušaj da se popravi ono što nikad nije bilo pokvareno. Iako novi Stvor narativno prethodi originalu, zapravo je u pitanju maskiran rimejk. Efekti su nalik na one iz originala, ali umesto odličnih praktičnih efekata Roba Bottina, tu je osrednji CGI koji narušava bilo kakav pokušaj kontinuiteta sa originalom, a umesto odlično skiciranih likova, dobili smo znatno manje zanimljivu družinu uključujući i lik pilota (Joel Edgerton) koji tek izdaleka podseća na Kurta Rusella u originalu. Loša imitacija se, da sve bude gore, proteže i na zaplet, kako se nižu scene koje predstavljaju blede varijacije na one iz originalnog filma, kao što je čuvena scena testiranja krvi koja ovde dobija obrt koji zvuči zanimljivo u teoriji, ali je u praksi krajnje antiklimaktičan.

Dakle, u čemu je poenta ove nove verzije Stvora i kome je film, zapravo, namenjen? Reklo bi se da su ciljna grupa oni koji nisu gledali original i kojima će ovaj i ovakav film delovati relativno sveže i zanimljivo, pošto je bar dovoljno kompetentno snimljen (reditelja ne bi trebalo još otpisati). Ali, zaista bi bilo nerazumno pored postojanja originalnog Stvora preporučiti ovu novu, u svakom pogledu inferiornu verziju. Da li se bioskopska publika danas toliko promenila da zahteva novu i umivenu verziju čak i filmova koji nisu zastareli?

Novija filmska industrija već godinama nas tera da snižavamo nivo očekivanja od nekog filma. Remek-dela već odavno ne postoje, tako da se moramo zadovoljavati ponuđenim. Pre dve godine, kada se pojavio, novi Sherlock Holmes nije isporučio obećano, ali je zato Guy Ritchie dobio od producenata priliku za popravni. Bez obzira na to što nije ispunio očekivanja na blagajni, ne znači da je loš film. Novi nastavak pogodio je pravo u centar i popeo se na sam vrh najzabavnijih filmova ove godine.

Tandem Sherlock (Robert Downey Jr.) i Watson (Jude Law), zapravo, nijihova glumačka inetrpretacija, taj međusobni odnos kada se pojave na platnu, jeste jedino što je valjalo u prvom delu, pa i ovde funkcioniše do savršenstva. Samo, Ritchie im je ovog puta dao i da nešto smisleno rade. Priča se najviše oslanja na ono što je trebalo da bude poslednja avantura čuvenog detektiva, The Final Problem, ali je Doyle, zbog popularnosti, ponovo oživeo svog junaka. Serija bombaških napada u Evropi, koja je na ivici rata, na prvi pogled izgleda kao nepovezani događaji i niko osim Sherlocka ne zna da je u pitanju prof. Moriarty (Jared Harris), najveći kriminalni um, jedini koji može da parira Holmesu. Ako se sećate prvog dela filma, jedno od tajnih oružja čuvenog detektiva jeste da pre nego što se odigra neki sukob, on u mislima predvidi sve poteze. Sad Moriarty igra istu igru, tako da je njihov sukob u mislima jedna od najboljih scena u filmu. Kada se njih dvojica susretnu na platnu, samo se oseti napetost, u tim trenucima niste sigurni za koga, zapravo, navijate.

Dok iščekujemo finalni sukob, proći ćemo kroz nekoliko zemalja, družiti se s anarhistima, Ciganima, naleteti na fabriku s toliko oružja da se započne svetski rat, umešati se među velike državnike, sprečiti atentat i odigrati partiju šaha pored vodopada. Uživanju će pomoći besprekorna kinematografija i vizuelno spajanje viktorijanskog stila sa steampunkom. Naravno, tu su i akcione scene za koje ćete poželeti da ih je bilo više. Ako ni to nije dosta, tu je pokoja sporedna epizoda da vas nasmeje, kao nagi Mycroft Holmes (Stephen Fry) koji teši Watsonovu mladu, ili bizarni momenat kada prelaze preko planina, koji podseća na družinu iz Gospodara prstenova. Film ima svojih mana, ali ste spremni da pređete preko njih zbog adrenalinske injekcije i neprekidne dvosatne zabave.

Mark Waters postao je poznat kao reditelj koji je proslavio mlađanu Lindsey Lohan; posle rola u njegovim filmovima Čudni petak i Opasne devojke ona je postala jedna od najvećih holivudskih nada. Dok se mlada glumica posvetila žurkama, alkoholu i obnaživanju za Playboy, Waters pažljivo gradi svoju karijeru. Nekadašnja indie perjanica (Kuća takojevića), režira populističke projekte u kojima sjedinjuje komediju, fantastiku i romansu (Kao na nebu, Spajdervik zapisi, Sve moje bivše).

Najnoviji Watersov film, Pingvini mog tate, zasnovan je na istoimenom klasiku za decu koji su davne 1938. godine napisali Richard i Florence Atwater. Razvedenom i prezaposlenom Thomasu Popperu mlađem (Jim Carrey) stiže poklon od nedavno preminulog oca: sanduk u kome se nalazi šest nemirnih i na sve spremnih pingvina. Zahvaljujući isprva nepoželjnim pridošlicama, Propper otkriva usnulo dete u sebi i shvata da još postoji nada da povrati svoju otuđenu porodicu... Pingvini mog tate su sasvim zabavan film namenjen svim generacijama. Carrey je nešto uzdržaniji nego inače, ali, na radost poklonika ovog komičara, ne izostaju njegovi prepoznatljivi gegovi.

Tuckovo DVD izdanje, pored filma koji sjajno izgleda i zvuči, sadrži i bonus u vidu animirnanog filma čiji su akteri Nimrod i Stinki, trećina pomenute pingvinske družine. U zbiru, pred nama je pristojno DVD izdanje jednog pristojnog filma. Savršeno za zimski ugođaj u krugu porodice.

Režija: Mark Waters

Uloge: Jim Carrey, Angela Lansbury, Carla Gugino

Žanr: porodična komedija

Trajanje: 94 minuta

Proizvodnja: SAD, 2011.

Ocena za film: * * *

DVD

Specijalni dodaci: Nimrodova i Stinkijeva antarktička avantura

Jezik: engleski, češki, mađarski, poljski, turski

Titlovi: srpski, hrvatski, slovenački, engleski, bugarski, češki, arapski, grčki, mađarski, islandski, hebrejski, poljski, rumunski, turski

Izdavač: Tuck

Ocena za DVD: * * *

Piše: Đorđe BAJIĆ

Trilogija Milenijum švedskog pisca Stiega Larssona postigla je neverovatan međunarodni uspeh i postala bestseler u svim zemljama u kojima je objavljena, uključujući i Srbiju. Zato ne čudi što se za ekranizaciju njegovih romana zainteresovao i Holivud. Novu, devedeset miliona dolara vrednu adaptaciju prvog dela trilogije potpisuje majstor David Fincher koji je uspeo da napravi pravo malo čudo.

Naime, nova filmska verzija je u svakom pogledu bolja od prvobitne skandinavske; jeste Niels Arden Oplev snimio dobar film, ali Fincher je ipak reditelj više klase. Muškarci koji mrze žene (ili Devojka s tetovažom zmaja, kako je roman/film preimenovan u SAD) jeste majstorski sklopljen triler epskog zahvata. U ambiciozni okvir od dva i po sata stalo je dosta toga: scenario Stevena Zailliana (nagrađen Oscarom za Šindlerovu listu) verno prati roman i uspeva da sačuva gotovo sve postojeće aspekte, što nije bio lak posao.

Daniel Craig tumači lik novinara Mikaela Blomkvista unajmljenog da istraži četiri decenije star slučaj nestanka, odnosno mogućeg ubistva mlade devojke. Rooney Mara je od Noomi Rapace (glumila u švedskim filmskim adaptacijama) preuzela ulogu neprilagođene Lisbeth Slander, Blomkvistove pomoćnice i ljubavnice, pobedivši u trci mnoge poznatije koleginice (Anne Hathaway, Scarlett Johansson, Carey Mulligan, Ellen Page, Kristen Stewart). Mara i Craig su srce i duša filma, a ujedno i sjajan tandem. Zaillian i Fincher ne požuruju priču, puštaju da se postepeno odmotava, a da nijednog trenutka ne postanu dosadni ili repetitivni. Zahvaljujući odluci da fokus ne bude samo na centralnoj misteriji, film dobija na kompleksnosti, a likovi na dubini i uverljivosti. Rasipanje fokusa dovodi do određene dramaturške „razglobljenosti", ali to ne remeti gledalačko iskustvo, naprotiv, samo ga čini još fascinantnijim.

Muškarci koji mrze žene jeste mračan i nasilan film, sasvim u duhu Larssonovog predloška koji Holivud, čudima nikad kraja, nije uspeo da razvodnji. Mara je ostvarila ulogu koja će od nje napraviti zvezdu, Craig se oslobodio stigme Jamesa Bonda, a Fincher režirao najbolji film od Borilačkog kluba naovamo. Svi su na dobitku, a posebno poklonici Larssonovog romana i trilera koji ne zaziru od razbijanja kalupa. Definitivno jedan od najboljih filmova 2011. godine.

Januar: Montevideo, bog te video

Kompetentnost izrade vidljiva je u svim ključnim segmentima. Beograd s početka tridesetih godina 20. veka deluje ubedljivo, posebno Čubura, čiji je nekadašnji izgled s pažnjom oživljen. Bez obzira na epski zahvat, Montevideo, bog te video u svojoj biti jeste priča o prijateljstvu i sukobu dvaju vrsnih fudbalera...

Februar: Tilva Roš

Ovaj svež, uzbudljiv, duhovit i rafinirano melanholičan film predstavlja u kontekstu domaće kinematografije verovatno najtemeljnije bavljenje periodom odrastanja i ulaska mladih u svet odrasli.

Mart: Ulaz u prazninu/Enter the void

Posle mučnog filma Irreversible, kojim je podelio kako publiku tako i kritiku, čini se da je reditelj Gaspar Noé konačno ovladao i merom i talentom. Da ne bude zabune, Ulaz u prazninu i dalje je sirov, eksplicitan film i sumira sve ono od čega Holivud panično beži, ali bar ga mogu pogledati i ljudi osetljivog stomak.

April: Čovek zvani hrabrost

Četrdeset godina posle prvog filma s naslovom Čovek zvani hrabrost reditelja Henryja Hathawaya, za koji je John Wayne dobio svog jedinog Oscara, braća Coen napravila su remake ovog čudnovato asimetričnog vesterna. Naime, hrabrost je povučena ka poznim godinama Roostera Cogburna kojeg ovog puta glumi Jeff Bridges, star šezdeset dve godine, tj. isto koliko i Wayne u svoje vreme.

Maj: Poslednji cirkus

Poslednji cirkus najnoviji je film Alexa de la Iglesije. „Ludi" Španac navikao nas je na crnji humor i likove koji su toliko izopačeni, zabavni, živopisni i puni života da ih morate voleti.

Jun:  Mamurluk u Bangkoku

Ovladavši spajanjem pačvoraka u fluidnu celinu, stvorio je osnovu za dobar road movie, što Mamurluk u Bangkoku i jeste. Film drži pažnju uprkos tome što znamo i njegov početak i sredinu i kraj, a zaista je malo reditelja koji su uspeli da postignu dobitnu kombinaciju s takvom premisom.

Jul/Avgust: Super 8

Lepo upakovana priča koja glatko teče, nije dosadna, ali upropašćena krajem.

Septembar:Nužno ubistvo

Skolimowski je čitavog života snimao filmove po svom ukusu, bez kompromisa, tako da ni Nužno ubistvo nije izuzetak. Snažni autorski pečat od prvog do poslednjeg kadra prožima ovu minimalističku priču koja je gotovo u potpunosti lišena dijaloga.

Oktobar: Ta luda ljubav

Priču o dometima filma Ta luda ljubav moguće je početi i osvrtom na varljivo ali ipak potvrđeno postojanje pravde.

Novembar: Ponoć u Pаrizu

Woody Allen dospeo je u rediteljske godine kada više nema potrebu da se dokazuje ili eksperimentiše, pa može lagodno da snima filmove za verne obožavaoce, pre svega, a da to ipak ne ostavlja utisak umornog reditelja koji je uključio autopilot, već pre lucidnog matorog lisca koji čak i dok prebira po svom filmsko-životnom spomenaru, uspeva da zarobi magiju koja nije samo filmska već se preliva na opšti plan u kome se prožimaju film, literatura, muzika i romantizovana prošlost. Ponoć u Parizu upravo je takav film.

Decembar: Torrente

Konačno evropski blockbuster koji je zaradio oko osamdeset miliona dolara. To ne bi bilo toliko neobično da nije u pitanju četvrti nastavak priče o Torrenteu. Zašto to treba da nas čudi?

U srpskom filmu se nekim čudom nikada nije zapatila težnja da se valjana (ili bar popularna) književna dela blagovremeno ekranizuju, a kako je svima poznato da ljudi od pera ovde mahom rade za varljivu slavu, biće da to nije zato što su autorska prava na kvalitetna štiva papreno skupa. Stoga, hajde da maštamo šta bi bilo kad bi bilo, jer ne treba posustati pred udarom dvaju cunamija niskih udaraca - prvog u vidu talasa raspisanih dama, poluanonimusa i analfabeta, i drugog koji je prvu polovinu ove godine obeležio nizom poražavajuće loših ovdašnjih filmova (Beli lavovi, Ma, nije on takav, Zajedno, Oktobar, Sestre, The Box...). Hajde da dignemo ulog i uparimo vredna i nedovoljno primećena dela i mlade autore čijim bi senzibilitetima odgovaralo da ta dela preinače u filmski medij. Takvo uparivanje, ma koliko apstraktno bilo, ne može da škodi.

SLUČAJ PRVI: MOJI SPERMATOZOIDI SU BRŽI OD VAŠIH CRNIH LIMUZINA

Osnovni materijal: Kraći roman Igora Stevanovića, sada stanovnika dalekih, egzotičnih adresa, Moji spermatozoidi su brži od vaših crnih limuzina (izdavač Beopolis) i dalje predstavlja sam vrh srpskog viđenja tzv. lo-fi književnosti. U pitanju je nesvakidašnje duhovita i po mnogo čemu neodoljiva proza o zgodama i evolucijama junoše, kako je na poleđini izdanja pojasnio recenzent Aleksandar Belčević, „dramaturga, tatinog sina, kompleksaša, boksera-fajtera, depresivca, nesnalažljivog zavodnika, pesnika, pravoslavca, infantilca, gradskog retarda". Već ova silina „titula" ukazuje na autorovo uverenje da i najtiše egzistencije nose u sebi moguće plodan zametak polivalentnosti. Stevanović se ovde obrušava na samoga sebe, dekonstruišući vlastite zablude i pogrešne izbore, u isto vreme drčno se poigravajući s formom paradnevničke fraze i ovdašnjim dominantnim poimanjem bildungs proze. Sve to uz dosta diskretnih povoda za grohotan smeh čitalaca.

Prepakivanje: Na uzorku ponuđenog u odličnom debitantskom dugometražnom radu, sada i po belom svetu mnogohvaljenom ostvarenju Tilva Roš, pravi čovek za ovu sanjanu ekranizaciju jeste Nikola Ležaić. On je u Tilvi Roš pokazao da dobro poznaje taj marginalistički, kontrakulturni milje, a svakako bi umeo da se snađe i s dnevničkom/epizodnom postavkom Stevanovićevog romana, budući da i Tilva Roš počiva na sličnim osnovama. Osim toga, Ležaić je pokazao da je vešt i na planu plasiranja implicitno duhovitog, što je još jedan od kvaliteta koji ga dovodi u svojevrsnu rimu s gorepomenutim romanom.

SLUČAJ DRUGI: IZRANJANJE

Osnovni materijal: Nekoliko godina kasnije i stotina i stotina tu i tamo uspešnih pokušaja srpskih prozaista da smisleno usvoje dobro znane kanone kriminalističke proze, čvrst kao stena ostaje utisak da su prve stranice romana Izranjanje (izdavač Stubovi kulture) najintrigantniji početak u novijoj srpskoj prozi. Naime, roman se kasnije gubi u mahom jalovom metafizičarenju i upornom opisivanju previše apstraktnih i ne baš zanimljivih duševnih stanja sluđenog glavnog junaka, ali sam početak je izvrstan: pošto na nagovor devojke ode s njom na seansu hipnoze, noseći akter ove priče biva šokiran saznanjem da ista ta devojka istrajno odbija da ga vidi, očito isprepadana onim čemu je tokom seanse posvedočila. Ovo je odlično otvaranje u dovoljnoj meri intrigantnog romana Veselina Markovića, supruga aktuelne ministarke sporta pri Vladi Srbije, ispričano u ključu tradicionalističkog noir obrasca.

Prepakivanje: Ovde bi se, sva je prilika, dobro mogao snaći Aleksandar Janković, reditelj za sada samo jednog filma. Njegov zadovoljavajući i osoben film Flešbek poslužio je pre nekoliko godina kao sjajno polazište za oštrenje kandži vrlih kritičarskih pera iz viđenijih beogradskih dnevnih listova i magazina (Blic, Danas, NIN). Flešbek je film nastao na samom rubu profesionalne kinematografije, bez moćnog mecene, te ne čudi što su neki u njemu prepoznali odskočnu dasku za potvrđivanje vlastitog kritičarskog samopoštovanja. Janković se, međutim, onim malobrojnima koji su pogledali film preporučio kao neko na koga se može računati i kao mladi autor koji dosta dobro vlada stilemima osvetničkog/kriminalističkog filma, što bi se od Markovićevog Izranjanja, uz dosta brušenja, moglo načiniti.

SLUČAJ TREĆI: BETMEN NAD ZVEZDAROM

Osnovni materijal: Dramaturg Jelena Bogavac je kratkim romanom Betmen nad Zvezdarom (izdavač Bonart) u svojoj bogatoj radnoj biografiji uknjižila i jedan tih i dugovečan knjižarski hit i dosta uspeo ogled na temu već pominjane lo-fi književnosti. Betmen nad Zvezdarom jeste sugestivna i stilski dosledno u delo sprovedena ispovedna proza o životarenju mladog prestoničkog dizelaša s velegradske margine i njegovom pokušaju da spozna krajnje granice vlastitog identiteta dobrovoljno smeštenog u kalup tada dominantnog kulturološkog identiteta mlađih naraštaja. Bogavčeva na tek nešto više od stotinu stranica uspeva da prošeta čitateljstvo kroz dijapazon često oprečnih emocija - surovosti, nežnosti, vatrene osude, saosećanja, prepoznavanja i negacije.

Prepakivanje: Maja Miloš, koju uskoro očekuje premijera prvog celovečernjeg ostvarenja nazvanog Klip, ostavlja utisak dobrog izbora za ekranizaciju ovakvog štiva. Miloševa se nametnula kao neko ko ne samo što nije gadljiv prema osetljivom bagažu stvarnosnog iz života u Srbiji već i znalački barata njime. Zato se čini kao neko ko bi bio kadar da na filmski jezik uspešno prevede naglašeni verizam u sadejstvu s gorko-slatkim preovlađujućim tonom, što su neke od ključnih odrednica ove proze Jelene Bogavac.

SLUČAJ ČETVRTI: STAKLENAC

Osnovni materijal: Staklenac je još jedan u nizu tihih favorita iz srpske knjižarske ponude već godinama unazad. Kako podnaslov Staklenca (izdavač Rende) pojašnjava, to je „dnevnik drugačijeg zavodnika"; ovo delo potpisano pseudonimom Uroš Filipović donosi skup memoarskih osvrta jednog od viđenijih beogradskih homoseksualaca. Filipović bez imalo autodramatizacije i šminkanja vlastitih slabosti pripoveda priču o jednom lutanju. Na tom putu on nam živopisno i efektno predstavlja mikrokosmos javnih toaleta, parkova kada grad prekrije mrak, a u stvari, ovo je prvenstveno superiorna studija karaktera sagledana očima isto tako nadarenog pripovedača koji dosta pošteno prikazuje svet izatkan od osećaja progonjenosti, različitosti, straha... i ponekog razloga za radost. Staklenac je pravo čudo od knjige i pravi podvig proze, te ne čudi što je iskoračio iz queer geta koji mu se činio kao sudbina od koje se ne može uteći.

Prepakivanje: Nema sumnje, Mladen Đorđević, autor Života i smrti porno bande, svakako najkvalitetnijeg srpskog filma u poslednjih petnaest godina, savršen je filmski tumač za ovu knjigu ispovedne proze, pre svega zato što je već pri prvim koracima svoje profesionalne karijere pokazao da vlada zavidnom filmskom pismenošću i da poseduje prepoznatljiv autorski pečat, kao i stoga što je Porno bandom jasno stavio do znanja da između političke korektnosti, koja neizbežno kastrira potentnost svake filmske priče, i istinoljubivosti, u trenu bira ovo drugo. U rukama talentovanog Đorđevića queer elemenat dobija svoj ubedljiv i opravdan razlog postojanja, a upravo je to ono što je potrebno Staklencu da svojom prljavštinom visokog sjaja osvoji i filmski medij.

SLUČAJ PETI: DUET DUŠA

Osnovni materijal: Duet duša Ane Atanasković sasvim je nezasluženo prošao nezapaženo pri pohodu na knjižare. Prava šteta, jer ovaj roman-pletenica, koji naizmenično prati sazrevanje/dozrevanje studentkinje tokom beogradskih „mirnodopskih" devedesetih godina prošlog veka i emocionalne evolucije u narodu mahom prezrene i neshvaćene Drage Mašin, predstavlja primer onoga zdravog i nepobitno vrednog u okviru tendencije koju mediji brzopotezno označavaju kao žensko pismo. Atanskovićeva pokazuje zavidan nivo pripovedačkog rafinmana, jezik joj je staložen i primeren vremenskim kontekstima na koje se odnosi, a gore objašnjena paralela na kraju se pokazuje kao opravdana i suvisla. Ovaj naslov se pak utopio u silini manje vrednih ostvarenja, a za to je možda ponajviše kriv sramežljivi ili previše diskretni izdavač (u međuvremenu, nažalost, upokojeni beogradski Magnet u čijoj su se ponudi našla i izvrsna dela Brucea Chatwina i M. J. Hyland).

Prepakivanje: Ovo bi moglo da bude bogom dano polazište za konačni celovečernji debi veoma nadarene Jelene Tvrdišić. Njen ispitni rad s druge godine studija, šarmantni i suptilni Slatki miris naftalina, i dalje predstavlja sam vrhunac ponude srpskog kratkog metra mlađih autora. I ne samo to: Slatki miris naftalina upravo tom klackalicom dalja prošlost - sadašnjost već sam po sebi predstavlja svojevrstan filmski ekvivalent zahvatu za kojim je posegnula Ana Atanasković u svom Duetu duša. Ovaj „samit na vrhu" (rečeno jezikom RTS-a osamdesetih i devedesetih) sigurno bi pokazao da atribut ženski ili damski ne mora nužno da bude sinonim za trivijalnost, beslovesnost i saharinsku mamiparu. I malo bismo na pluskvamperfekatskim kostimima i gospoštini odmorili oči od prizora novobeogradskih solitera i pustara i tamo samoizgnanih zgubidana koji spoznaju prave dimenzije otuđenosti u velikom gradu. Atanaskovićeva i Tvrdišićeva mogle bi da pošalju Zdravka Šotru u zasluženu penziju, kao i da vaskrsnu srpsku melodramu. Što bi rekli u nekim krajevima Srbije - a match made in heaven!

Piše: Miloš CVETKOVIĆ

Podžanr zvan found footage, koji se poslednjih godina razbaškario među horor filmovima, polako se preliva i u druge žanrove (nova komedija Todda Philipsa u najavi), dok istovremeno rasteže kreativne granice horora do tačke pucanja. Posle Kloverfilda pre nekoliko godina, dobili smo i Poslednji egzorcizam, čak tri Paranormalne aktivnosti, Dnevnik mrtvaca, Apolo 18, a uskoro nas očekuje i novi nastavak španskog serijala [Rec]. Međutim, ma koliko da je čitav ovaj koncept izgledao sveže i primamljivo u vreme filmskog fenomena zvanog Veštica iz Blera, danas je čitava ta začkoljica kvazidokumentarnog pristupa izgubila dobar deo filmske magije koja bi trebalo da približi iluziju realnosti, što bi, bar u teoriji, trebalo i da osećaj opasnosti i straha učini intenzivnijim i stvarnijim.

U praksi, jedino serijal Paranormalna aktivnost uspeva u tome, i to tako što do krajnjih granica banalizuje poprište horora (a i horor kao žanr), svodeći ga na YouTube snimak obične spavaće sobe. Drugi filmovi ove vrste teško da mogu da računaju na automatsku identifikaciju publike i uglavnom se, poput serijala [Rec], fokusiraju na adrenalinski momenat kamere u pokretu, tj. bekstvo pred opasnošću.

U odnosu na pomenute filmove, Lovac na trolove predstavlja osveženje, odnosno logičnu diverziju koja se sastoji u tome što se autori poigravaju samim konceptom lažnog dokumentarca, uz dozu zdravog smisla za humor, namerno birajući temu koja od početka deluje bajkovito, dok sagledana kroz ovakvu vizuru ostavlja potpuno nadrealan utisak. Ovaj film, kad se prepriča, deluje kao potpuno apsurdna priča o lovcu na trolove koji usamljen obavlja svoj posao za račun države koja postojanje trolova (od kojih su neki veliki kao zgrada) pokušava da drži u tajnosti. Međutim, upravo usled ozbiljnog tretmana jedne naizgled budalaste premise - iz koje ne proizlazi i smrtna ozbiljnost u tonu - dobijamo film koji je zanimljiv od početka do kraja, kao relativno izbalansirana smesa horora i komedije.

Drugi bitan razlog zbog kojeg ovaj film funkcioniše jeste sama Norveška kao mesto dešavanja, kako zbog bogate norveške mitologije iz koje su autori doslovno preslikali izgled pojedinih trolova i njihove osobine i navike (mogu da namirišu hrišćane!), tako i zbog predivne prirode koja nalikuje na već gotovu scenografiju za kakvu filmsku bajku. I najčudnija priča tako može da dobije auru autentičnosti koja zna da bude ključna za suspenziju neverice. Kad tome dodamo pojedinačno dobro rešene scene bliskih susreta s trolovima, u kojima se nadrealnost prizora meša sa čistim horor utiskom (scena s trolom ispod mosta), jasno je da Lovac na trolove predstavlja drugačiji found footage film, u kome je ta forma pre svega iskorišćena kako bi se postigao efekat čudnovatosti koji najčešće nedostaje filmovima iz ovog (pod)žanra.

Zapravo, tako bi se najbolje mogao opisati ovaj film - kuriozitet koji nema pravi razlog da postoji, osim činjenice da je neko još odavno došao na ideju da bi se mogla snimiti američka adaptacija Dylana Doga, i da je ta ideja nekako uspela da opstane sve ove godine, dok na kraju film nije konačno i snimljen/otaljan i pušten praktično direktno na DVD tržište uz simboličnu bioskopsku distribuciju u Americi. Domaća premijera odlagana je mesecima, dok film najzad nije premjerno prikazan na Cinemaniji, uz dalju distribuciju koja će najverovatnije biti nastavljena na DVD-ju. Ako imamo u vidu da su, osim Italije, zemlje bivše Jugoslavije praktično jedino tržište gde će Dylana Doga ljudi pogledati samo na osnovu naslova, to već dovojno govori o filmu.

Koliko je ovo verna, odnosno uspešna adaptacija? Dylan Dog u američkoj verziji živi i radi u Nju Orleansu i slabo podseća na Dylana iz stripova. Likovi, atmosfera i specifični horor utisak koji je teško definisati, a koji je dobrim delom na tragu italijanskih horora iz sedamdesetih i osamdesetih, zamenjeni su za nešto nalik na sirotinjsku verziju Bafi, ubice vampira u žanru akcione horor komedije premazane izveštačenim neonoarom. Dylan Dog (ovde nezainteresovani i „drveni" Brandon Routh) vozi staru „bubu", nosi istu odeću, koristi revolver i svira klarinet (tj. poseduje ga), ali sve je to samo šminka koja ne služi ničemu. Umesto Groucha, Dylan ima pomoćnika po imenu Marcus (Sam Huntington) koji uglavnom iritira u usiljenim comic relief pokušajima, za šta, pre svega, treba kriviti scenario. Međutim, u filmu postoje bar dve reference na Groucha, a tu je i vampir po imenu Sclavi. I maketa galije vidi se na dve sekunde...

Ali, sve je to samo šminka i ništa više. S druge strane, kad je reč o onoj konkretnoj šminki (maske čudovišta), tu je posao odrađen krajnje nemaštovito, i mada je filmski Dylan smešten u univerzum u kome su vampiri, vukodlaci, zombiji i demoni nešto uobičajeno, vizuelno je sve to krajnje siromašno predstavljeno. I tu dolazimo do toga da Dylan Dog, za razliku od nedavne ekranizacije Konstantina, kad se sagleda nezavisno od izvornika, kao delo za sebe, ostaje prilično slab žanrovski fast food proizvod, u kome se proizvoljnosti na nivou zapleta samo gomilaju i zapliću s nespretnom ekspozicijom, da bi na kraju sve kulminiralo usiljenim obrtom na koji se nastavlja antiklimaktični obračun. Jedino što se može pohvaliti jeste pokušaj da se izgradi jedan drugačiji, koliko-toliko konzistentan univerzum u kome koegzistiraju ljudi i čudovišta, a koji ima neka svoja pravila i zakonitosti: savetovalište za zombije, vampirska krv kao popularna droga, prodavci rezervnih telesnih delova za zombije... samo su neke od zabavnih dosetki koje su mogle biti bolje upotrebljene u nekom boljem filmu. Dylan Dog - U tmini noći jeste film koji bi najbolje bilo što pre zaboraviti.

Piše: Đorđe BAJIĆ

Ovih dana u domaćim bioskopima možete pogledati debitantski film Bojana Vuletića. Imajući u vidu da se radi o sasvim korektnom debiju, šteta što ovo ostvarenje nije privuklo veću pažnju publike. Ovaj omnibus nudi četiri tematski povezana segmenta koji ilustruju faze muško-ženskih odnosa: od upoznavanja, preko problema u vezi, pa sve do braka. Vuletić i ko-scenarista Stefan Arsenijević zavrteli su ljubavnu vrtešku na kojoj se nalaze Beograđani i njihovi gosti; svaki par se sastoji od po jednog domaćina i jednog stranca. Najčešći problem omnibusa je neujednačen kvalitet priča, a tako je i ovoga puta.

U prvom segmentu gošću iz Francuske, kantautorku Silvie (eterično lepa Julie Gayet), na aerodromu dočekuje Stefan (Marko Janketić), mladić koji treba da je odvede do Kolarca na kome nastupa. Kada Silvie odluči da slomljeno srce izleči u beogradskim kafanama, Stefan će morati da se pošteno pomuči kako bi je na vreme doveo na koncert... Šarmantna i poletno odglumljena, prva priča predstavlja dobar uvod. Viškova ima, u nešto kraćem obliku ova priča bi bila još efektnija, ali konačni rezultat je sasvim zadovoljavajući.

U drugoj priči Melita (Anita Mančić) posećuje svog ljubavnika Amerikanca Briana (uvek rado viđen Jean-Marc Barr) u sobi luksuznog hotela; slede verbalno nadmudrivanje, buka i bes, nešto malo sado-mazohizma i razbijanja inventara, i nimalo seksa. Radnja treće priče je smeštena u dim beogradske birtije u kojoj, uz dert i sevdah, lumpuju Jagoda (Nada Šargin) i Nemac turskog porekla Orhan (Baki Davrak). Središnje priče odlikuje statičnost i višak dijaloga, tako da svakako, mada se mogu podneti bez većeg roptanja, predstavljaju pad u odnosu na poletni početak.

Vuletić je najbolje sačuvao za kraj. Četvrta priča se odvija na putu ka svadbi, a akteri su joj Hrvat Mato (Leon Lučev) i Srpkinja Đurđa (Hristina Popović). U pitanju je pravi šlag na (svadbenoj) torti, sve sa višnjom na vrhu u vidu sočne role sjajne Hristine Popović. Uz obilje smeha, završna priča nudi najubedljiviju dramsku situaciju i izdvaja se kao najbolje napisana, režirana i odglumljena.

Pored toga što ih krase slična tematika i ton, priče su povezane efektnim muzičkim numerama i likovima koji se prenose iz jedne u drugu. Očigledno je da Praktičan vodič... nije imao veliki budžet, ali tim pre treba pohvaliti primetan trud autora da se napravi komunikativan bioskopski naslov. Ako Vuletić u svom sledećem filmu uspe da održi visok kreativni naboj prikazan u četvrtoj priči, svi ćemo biti na dobitku. Potencijal postoji, treba ga samo negovati i produbljivati.

Piše: Ljubisav PANIĆ

Nispel ima dosta iskustva s rimejkovima i zaslužan je za više kultnih horora koji su ponovo ugledali svetlost dana, a svet blizak Konanovom stvorio je u filmu Pathfinder. Površnim producentima on je verovatno delovao kao odličan izbor za novu verziju Howardovog junaka ali, ako se bolje pogledaju, gotovo svi Nispelovi filmovi prilično su loši, dok je Pathfinder, kao direktna paralela maštovitom Konanovom svetu, krajnje dosadan i besmislen.

Ovaj reditelj, nažalost, ni s poslednjim filmom nije postao ništa bolji. Njegova verzija Konana je tako traljavo snimljena da avanture robusnog junaka, uprkos budžetu od sedamdeset miliona dolara, deluju kao jeftini filmovi Hallmark produkcije. Epska matrica svela se na nekoliko prikaza neobičnih gradova iz daljine, čudovišta na pipke koji izviruju iz vode, a ostatak je bezvredno koreografisano jahanje ili pentranje po CGI pećini. Sve je to upakovano u jednostavne, statične kadrove koji odišu manjkom kreativnosti i potcrtano je hiljadu puta viđenim zapletom i dijalozima scenarista Thomasa Deana Donnellyja, Joshue Oppenheimera i Seana Hooda.

Iako se rimejk često nipodaštava jednostavnom tezom da ponovno snimanje nekog kultnog filma ne predstavlja više od dokaza da Holivud pati od manjka kreativnosti, treba istaći da rimejk ne zaslužuje ništa veću osudu od nove ekranizacije kakvog romana. Nema nikakvog razloga da se ponovljene ekranizacije književnih dela pravdaju pristrasnim gledištem kako one nisu rimejkovi u pravom smislu reči već novo viđenje klasičnog dela sveže umetničke ekipe.

Konan je jedan od retkih filmova koji je oba stereotipa mogao da izbegne, ili, u krajnjem slučaju, da odluči kojem će se prikloniti. Reditelj je mogao da „brani" film time što bi se jasno držao književnog ili strip predloška ili time što bi ga prezentovao kao rimejk kultnog filma, ali ništa od toga, nažalost, nije postignuto.

Srećna je okolnost što su se bar glumci koliko-toliko snašli na lokacijama u Bugarskoj, koje su dovoljno „spektakularno" pretvorene u Simeriju koliko bi to moglo biti i bilo koje drugo okruženje. Iako su imali grozno napisane uloge, većina glumaca je ubedljiva ali rediteljski pogrešno vođena (Stephen Lang, Rachel Nichols), dok je Jason Mamoa odličan izbor za naslovnog junaka. Nadajmo se da će bar on preživeti ovaj fijasko, jer posle uloge u Igri prestola i truda u ovom Nispelovom filmu dokazuje da ima više potencijala i da zaslužuje mnogo bolje.

Da se podsetimo ko je, u stvari, Torrente. Bivši policajac koji je izbačen iz službe, sada privatni detektiv kome ništa ne ide kako treba, konstatno upada u probleme i kada se taman izvuče iz jednog, momentalno upada u drugi. Na sve to dodajmo njegov izgled: debeo toliko da se salo preliva, dlakav (nimalo prijatno kada ga vidite bez odeće, bez koje često ostaje), proćelav, stalno je isto obučen, tu odeću ne menja danima, svoje masne prste briše o nju. Seksista, pervertit, pohlepan, nema nikakvih manira i krajnje je politički nekorektan. Valjda je ljudima dosadilo da stalno gledaju filmove u kojima uvek mora da se vodi računa o tome kako se govori, koga smete da ismevate i na koji način, koliko golotinje sme da bude. Kod Torrentea nema granice i ništa nije tabu.

Santiago Segura, reditelj, producent, pisac i glavni glumac, opet je uspeo da nam dočara glavnog junaka u najgorem mogućem svetlu. Već u prvih pet minuta desi se toliko toga koliko se ne izdešava u pojedinim američkim komedijama za ceo film. U toku je veliko venčanje imućne mafijaške porodice na kome je Torrente po preporuci postavljen kao obezbeđenje.

Za kratko vreme uspeo je da se izbljuje po gostima, izvređa majku mlade i pokoju zvanicu. Kada ga sklone u kuću da ga gosti ne gledaju, ucenom seksualno iskoristi mladu i pobije se s paparacom koji je to snimio. Tuča se nastavlja u dvorištu, obaraju se stolovi, svadba se pretvara u katastrofu. Ni to mu nije bilo dosta, več slučajno zapali mladu i pri begu s mesta zločina uspe da igrom slučaja pobije malo svatova. Tek sledi špica po uzoru na filmove o Jamesu Bondu, samo što su ovde umesto devojaka u bikinijima - nage, kao i minijaturni polunag Torrente, koji se kliza niz njihove obline i ispada iz međunožja. Samo to dovoljno je da poželite da pogledate film. Kada na to dodate i sve poznate ličnosti koje se pojavljuju u filmu i igraju same svoje karikature, imate formulu uspeha.

U nastavku filma, otac mlade namestiće našem junaku da zaglavi u zatvoru. Ali, Torrente će naći način da pobegne iz njega i reši slučaj u velikom finalu sa jurnjavom kolima po spratovima tržnog centra, pucnjavom i mnogo eksplozija. Sad, pitanje je da li će uspeti da osvetla obraz kao što je planirao. Ako ništa drugo, ostaće dosledan samom sebi. Kada nema šta da jede, poslužiće se iz kontejnera, skuplja sa stolova u restoranu, neće se libiti da otme piće beskućnici, a kada ne uspe, uvek može ponuditi seksualne usluge.

Dosta fazona iz prethodnih delova pokušava da iskoristi na nov način, ali ne uvek uspešno; na svu sreću, ima ih toliko da ako neki i ne uspe, nije važno. Pojedini fazoni prilično su degutantni. Scena u kojoj muškarac preobučen u ženu prošvercuje mobilni telefon u svojim telesnim šupljinama, a pri tom ga ne stavi ni u kakav celofan, nateraće vas na povraćanje. Torrentea možete da volite ili da volite da ga mrzite, nikada vas neće izneveriti. Samo nemojte pokušavati da se indetifikujete s njim ili da radite ono što i on.

Piše: Miloš CVETKOVIĆ

Pre pohvale filmu Bilo jednom u Anadoliji valjalo bi se ukratko osvrnuti na tehničke poteškoće zbog kojih je bilo problema ne samo sa praćenjem nego i sa percepiranjem pojedinih filmova. Naime, ono što se činilo kao krajnje neobičan i nepotreban rediteljski zahvat (nasumični fade-out efekti) u filmu Alpi pokazalo se da je posledica problema sa projektorom u Domu omladine. Dakle, izvinjenje reditelju Giorgosu Lanthimosu zbog nezaslužene kritike po tom osnovu, mada sve druge zamerke i dalje stoje. Tehnički problemi ove vrste postali su učestaliji tokom projekcije filma Kuća tolerancije i sprečili su projekciju filma Budućnost, ali zato je sve bilo kako treba za udarnu večernju projekciju.

BILO JEDNOM U ANADOLIJI (BIR ZAMANLAR ANADOLU'DA); režija: Nuri Bilge Ceylan

Bilo jednom u Anadoliji je Ceylanov šesti film, a prvi koji je potpisnik ovih redova pogledao, i predstavlja prijatno iznanađenje u svakom smislu. Iznenađenje pre svega što će opis filma - policijska ekipa uz pomoć uhapšenika koji su priznali ubistvo traži mesto gde je zakopan leš - i trajanje od dva i po sata izazvati skepsu i kod najvećih filmskih entuzijasta, međutim, kako protiču minuti sve je jasnije da Ceylan zna šta radi i da nas je poveo na vožnju koja ima svoj jasni cilj i samo je potrebno biti strpljiv. Ono što nas na tom putu očekuje je društvo izuzetno pažljivo osmišljenih i životnih likova koji se neosetno uvlače pod kožu a efekat je utoliko čudniji što se ova vrsta životnosti, uhvaćene i u nekim, na prvi pogled, trivijalnim i ne tako filmskim situacijama, zaista retko sreće a da nije u pitanju kakav blef.

Jedna od mogućih referenci, ma koliko to čudno zvučalo, su noviji filmovi iz Južne Koreje, i to oni u kojima je naglasak više na drami a manje na trileru/akciji, a poređenje se pre svega nameće u smislu pomenutih likova, njihovih odnosa i razmenjenih replika koje deluju spontano i proživljeno. Efekat je još snažniji zbog činjenice da nas Ceylan ne opterećuje sa previše informacija i prilično mudro ih dozira, i to na taj način da tek pošto prođe jedan dobar deo filma shvatate da se u pozadini lagano odmotava priča, intimna drama koja će se na koncu svega povezati sa sizifovskom potragom koja je u prvom planu. Svi glumci su odlični u svojim ulogama koliko god da su male ili velike, bilo da poput uhapšenika Kenana (Firat Tanis) glume gotovo u potpunosti svojim licem ili imaju i šta da kažu poput Doktora (Muhammet Uzuner) i Tužioca (Yilmaz Erdogan) čiji susret uspeva da uzdrma njihove živote, iako niti jedan od njih to ne pokazuje otvoreno.
Bilo jednom u Anadoliji je film o tajnama, ali nije reč ni o kakvom trileru, a u centru svega je dilema da li je zaista dobro sve znati ili je nešto najbolje zakopati u sebi. I mada filmom dominira jedna melanholična, pa i turobna atmosfera, kroz sve to se provlače i trenuci spontanog humora i jedne uspavane ali ipak prisutne životne radosti. Bilo jednom u Anadoliji jedan je od najboljih filmova prikazanih na festivalu (odnosno najbolji od deset pogledanih, da se ogradim) i ako ste ga kojim slučajem propustili to svakako treba ispraviti čim se za tim ukaže prilika.

KUĆA TOLERANCIJE (L'APOLLONIDE: SOUVENIRS DE LA MAISON CLOSE); režija: Bertrand Bonello

Kuća tolerancije je intrigantan film specifične atmosfere koji je mogao da pruži više. I dok naslov u originalu jasno asocira na otkrivanje kakve starine, sa koje se mora oduvati prašina ne bi li se ispitala radoznalim i nevinim očima, dotle domaći prevod referiše na jedan drugi aspekat Bonellovog filma a to je izostanak bilo kakvog moralnog suđenja spram svojih junakinja. Engleski prevod - House of Pleasure - dotiče se tek onog površinskog sloja zavodljive dekadencije u koju je uronjena ova priča o početku kraja jednog bordela, koja je stoga i smeštena na kraju jedne a početku druge epohe (godine 1899 i 1900). Bonellov film je zavodljiv, klaustrofobičan (osim jedne scene izleta čitav film je smešten u kuću iz naslova), uznemirujuć (vremenski izlomljena scena kakvu bi očekivali u nekom hororu a koja je rasejana duž čitavog filma), čak i tragičan, ali u svemu pobrojanom epizodičan i vrlo problematičan.

Stvar je u tome što Bonello ovde nema ambiciju da ispriča bilo čiju priču, i pored više zanimljivo skiciranih likova čiji se životni putevi prepliću; kao da je glavna junakinja kuća sama, dok reditelj dokumentuje kako je nagriza zub vremena, s tim što se umesto na fasadama napukline pojavljuju na devojkama koje je nastanjuju. Na neki način Bonello svoje junakinje tretira gotovo kao mitska bića čija priča prevazilazi okvire lične drame (otud i namerni anohronizmi u upotrebi nekih pesama i poslednja scena), pa se stoga i zadržava u opštim, simboličkim okvirima bez pravog zaključka.

MAJKL (MICHAEL); režija: Markus Schleinzer

Majkl je pogrešno najavljen kao triler, i mada u filmu od početka do kraja postoji ona nužna vrsta napetosti gledaoca koji je zainteresovan da vidi šta će sledeće da se desi, ipak je u pitanju drama. Majkl je samac koji radi u osiguravajućem društvu, ima porodicu (majka i sestra) koja ga voli i retko viđa, ali niko ne zna da je on zapravo pedofil koji drži desetogodišnjeg dečaka u podrumu. Zanimljivo je kako se pristupilo ovakvoj osetljivoj temi.

Odnos između Majkla i dečaka prikazan je izuzetno detaljno kad je reč o njihovoj svakodnevnoj rutini - obroci, pranje sudova, gledanje televizije, izlasci, pa čak i proslava Božića - dok je bilo koja vrsta eksplicitnosti ostavljena u elipsi i jasna je isključivo iz konteksta drugih scena, a ovakva postavka je dodatno uznemirujuća zato što se na taj način gledalac lakše vezuje za glavnog junaka. S jedne strane nam se sugeriše da je on spreman da dečaka i ubije ukoliko nema druge opcije, ali sa druge strane mi vidimo njihovu svakodnevicu koja kada se pojedine scene izvuku iz konteksta deluje kao odnos oca i sina. Može se reći da je u pitanju svojevrsni eksperiment, pošto je sve ono što predstavlja okidač za dramu prećutano, implicirano ili naprosto nedorečeno, dok je film izgrađen oko toga. Kao prikaz situacije kakvu nije lako prikazati, a da se ne skrene u nenamernu eksploataciju ili mistifikaciju, Majkl je film koji se gleda skoro u dahu, ali to je ujedno i njegov konačni domet.

Prvi deo FAF krtiike pročitajte OVDE.

Stručnjaci Dejvid Sabra, Rita Lo i Robert Portlaj objavili su studiju koja je sprovedena na više od 6,5 miliona ljudi u 11 zemalja, a koja je obuhvatila 755.000 slučajeva razvoda i 160.000 smrti.
Prema rezultatima ove studije muškarci u poređenju sa ženama imaju dvostuko veći rizik od prevremene smrti, a ljudi koji su mlađi od 65 godina pod većim su rizikom od prevremene smrti u slučaju razvoda od starijih osoba.
Autori studije su zaključili da razvod podstiče prevremenu smrt, jer se razvodom poremete mnoge društvene veze i navike, a postoje i dokazi da nakon razvoda, posebno žene propuše.
Pored toga, podaci pokazuju da razvodi poremete navike jedenja i spavanja i da može da se povisi krvni pritisak, ako su se ljudi teško nosili sa razvodom.
Iako postoje mnoge povezanosti razvoda sa preranom smrću autori studije pozivaju ljude na oprez kod interpretacije podataka napominjući da su oni samo priprema za dalja istraživanja.

Ova igra mačke i miša unutar prilično usložnjene mreže interesa i skrivenih motiva plaćenih ubica kao svojevrsnih pandana istinskih kosmopolita današnjice, na papiru je izgledala kao ulog na sigurno. Priča puna akcije i preokreta, osveta kao osnovno pogonsko gorivo, ptistojan budžet (oko sedamdeset miliona dolara), zvezdani glumački triling (Jason Statham, Robert De Niro, Clive Owen), egzotične i filmične lokacije... sve je ukazivalo na atraktivan film. Sva je prilika da se omanulo pri odabiru ključnog izvođača radova. Gary McKendry je neznano kako zadobio poverenje producenta, a enigma je teško objašnjiva, jer u svojoj filmografiji McKendry može da se podiči tek jednim, i to kratkometražnim filmom iz 2004. godine. Doduše, taj kratki film doneo mu je i nominaciju za Oscara naredne zime. Sudeći po prikazanom, vera u svežu krv ostala je bez stvarnog pokrića i opipljive koristi.

Istini za volju, McKendry dovodi svoj dugometražni debi do srednje prihvatljivog nivoa opšte izrade. Problem je to što Eliti ubica ponajviše manjka ono što zaplet, žanrovska odrednica, izvorno nadahnuće, pa i sam naslov sugerišu - ovde, naprosto, nedostaje žesta. Premda sve pršti od pucnjave, eksplozija, prizora okršaja, jurnjava i tuče, teško je odupreti se utisku da je Elita ubica ipak samo film nedopustivo niske energije. Takvom opštem utisku doprinose i predugo trajanje (bezmalo dva sata), pravolinijska priča, replike poput „lako je ubiti, ali teško je živeti s tim" i preokreti u zapletu koji se mogu predvideti po filmsku rolnu unapred.

Čak se čini da bi po film bilo bolje da je krenuo u pravcu tipičnog stathamovskog brzopoteznog akcijaša. Tada bi se ovo ostvarenje bar lakše nosilo s teškim bremenom neumitnih poređenja sa umalo pa istoimenim Peckinpahovim radom. A i sam film bio bi uzbudljiviji. Propuštena dvostruka vajda.

Imajući to u vidu, bilo kakva negativna kritika, usmerena na isticanje loših dijaloga i neinventivnog zapleta, pre bi dokazala nedostatak znanja o savremenoj kinematografiji, nego što bi imala bilo kakvu smislenu ulogu.

Zamerati filmu na nečemu što autorska ekipa nikada nije ni želela da postigne - zaista je suludo. Drugim rečima, ako planirate da pogledate Besmrtnike, a očekujete grčku tragediju koju ćete pamtiti po temi ili ideji, pre bi se moglo reći da nešto s vama nije u redu nego s filmom. Da li je to dobro ili loše, druga je priča.

Besmrtnici nam, dakle, stižu od producenata Marca Cantona, Ryana Kavanugha i Giannia Nunnarija i, očekivano, mane scenarija Charleyja i Vlasa Parlapanidesa, bez punokrvnih, životnih likova, nadoknađuju se odsecanjem udova u scenama bitke. Mimo toga, film nudi zavidne koreografske predstave, solidne specijalne efekte i, naravno, atraktivne glumce i glumice, a producenti, koliko god da su uporni u isticanju svog imena, zahvalnost za uspeh Besmrtnika duguju isključivo jednom čoveku - reditelju Tarsemu Singhu.

Tarsem je godinama pekao zanat snimajući reklame i iza sebe ima samo dva filma (The Cell, The Fall), ali to mu nije smetalo da razvije jedinstven stil, po originalnosti i specifičnosti uporediv sa vrednošću imaginacija Terryja Gilliama ili Tima Burtona, na primer. Tarsemovi unikatni ogoljeni kadrovi, sjajni kostimi i hirurški precizna fotografija napravili su i od Besmrtnika film vredan gledanja.

Iako reditelj ističe da je inspiraciju pronašao u renesansnim slikama, napori siromašnog Tezeja (Henry Cavill) da se osveti monstruoznom kralju Hiperionu (Mickey Rourke) za ubistvo majke i pri tom povrati moćni Epirov luk, pre su prikazani u maniru crkvenih fresaka. Nažalost, iza takvih boja i psihodelične scenografije krije se priča koja je, očekivano, jedan veliki bućkuriš, prepun rupa u zapletu i suvišnih scena, ali, kao što je spomenuto, ovde nikada nije ni bilo pretenzije na nešto više.

Sastavljeni od ekranizovanih mitoloških pačvorka, Besmrtnici su ispolirani načelima stripa da bi zabavili i dobili kakav-takav smisao na kraju. Uz uigranog Rourka i solidnog Cavilla, osveta kao glavna okosnica scenarija blista tek u završnom sukobu - tamo gde, zapravo, i treba da bude najjača i gde većina drugih filmova posustane. Ipak, veliko finale nagrada je isključivo za potkovanu publiku s odnegovanim afinitetima prema bajkovitom eksperimentalnom poigravanju s lepotom, brutalnošću i maštom prepletenom sa zakonitostima grindhousea. Zbog toga, samo će Tarsem ovde ostati besmrtan, dok film, koliko god da predstavlja žanrovsko vizuelno osveženje i zabavu, neće naići na topao prijem, sve dok publika ne nauči da ga gleda i iz nekonvencionalnog ugla.

SRAM (SHAME); režija: Steve McQueen

Michael Fassbender igra seksualnog zavisnika Brendona kome su seks za jednu noć, flertovanje pogledima u metrou, redovna masturbacija i pornografija (čak i na radnom mestu) gotovo ravnopravne stavke na meniju; međutim, njegova konzumacija je jedne opsesivne prirode, gotovo ritualna, i kroz nju Brendon i sam biva konzumiran, tako da nije nimalo slučajno što reditelj McQueen jednu njegovu noćnu avanturu prikazuje kao da je reč o izmučenom zavisniku u grčevitoj potrazi za fiksom. Svet u kome se kreće Brendon - kao dobro situirani Njujorčanin - podseća donekle na univerzum Američkog psiha, uz tu bitnu razliku da Brendon za razliku od Patrika Bejtmana svoje (privremeno) olakšanje nalazi u seksu umesto u ubistvu. Steve McQueen, kao i u odličnom debiju Glad, koristi duge kadrove putem kojih beskompromisno zaseca u intimu i slika Brendonovu svakodnevicu namerno zadržavajući fokus na onim trenucima koji bi u nekom drugom filmu bili ostavljeni u elipsi, dok je Michael Fassbender besprekoran u ulozi čoveka koji bi po mnogo osnova trebalo da nam bude odbojan. Tenzija biva dodatno dramaturški pojačana uvođenjem lika Brendonove sestre Sisi (Carey Mulligan) koja je poput tempirane bombe za koju znamo da kad tad mora da eksplodira. Međutim, precizna režija i odlična gluma ipak nisu dovoljni za besprekorno zaokruženi film, pa tako Sram u poslednjoj trećini donekle izneverava ono što je kroz prethodno strpljivo i prirodno građenje tenzije implicitno obećano - da u tako postavljenim okvirima u kojima se kreću glavni junaci priča može da ode u još znatno mračnije, čudnije i komplikovanije vode. Stvari ipak kulminiraju i eksplodiraju u vidu upozoravajućeg hica, a potpuna katarza je ostavljena za neki drugi put. Iz ove perspektive, Glad i dalje stoji kao bolji ili bar efektniji i zaokruženiji film, ali i Sram je gotovo jednako samouveren korak u dobrom pravcu autora koji tek obećava.

TIRANOSAURUS (TYRANNOSAUR); režija: Paddy Considine

Ima neke logike u tome da se glumci pri rediteljskom debiju odluče za jednostavnu priču (bar po formi), za gotovo televizijski svedenu režiju, i da postave akcenat na likove i glumce koji ih oživljavaju. Paddy Considine je upravo to uradio; odličan britanski karakterni glumac, koji još uvek čeka na onu veliku ulogu, krenuo je putem kolega i sunarodnika kao što su Gary Oldman, Tim Roth i Peter Mullan. Pomenuti Peter Mullan tumači i glavnu ulogu u Tiranosaurusu i ako ste pažljivije pratili njegovu karijeru znate da se on praktično pretplatio na ulogu izmučenog alkoholičara na čijem licu se može pročitati čitava životna priča. Tiranosaurus je još jedan u nizu. Ovaj typecasting se međutim ne pokazuje kao problem, pošto je Mullan do te mere dobar glumac da je još uvek u stanju da iznijansira svoje likove tako da ne liče jedan na drugi. Drugi tipski momenat vezan je za Considinea odnosno za britanskog glumca u ulozi reditelja, pošto je Tiranosaurus još jedna mučna životna priča o ljudima sa socijalne margine koji pokušavaju da se uhvate za tu slamku spasa a da je ne iščupaju (Nil by Mouth, The War Zone, Magdalene Sisters...). Considine ovim filmom uglavnom prebira po već dobro poznatim temama i suštinski ne donosi ništa novo, ali uz pomoć glumaca (Mullana pre svega) uspeva da do kraja izgura priču u kojoj uprkos svemu navijamo za čoveka koji ubije ne jednog nego dva psa. Što se tiče neobičnog naslova filma objašnjenje se krije u filmu u obliku jedne zabavne anegdote.

FAUST (FAUST); režija: Aleksandar Sokurov

Aleksandar Sokurov se već dokazao kao autor filmova koji funkcionišu kao zasebni univerzumi, samodovoljni i samoodrživi i apsolutno fascinantni u tome što je pojedine njegove filmove gotovo nemoguće uporediti sa nekim sličnim ostvarenjima pošto takva naprosto ne postoje. Međutim, taj danak unikatnosti, odnosno činjenici da će vas njegov film sa lakoćom usisati u svoj svet, gledalac će platiti često otežanim kretanjem kroz snoliki mizanscen koji je nešto između opere (bez pevanja), raskošne pozorišne predstave i nemog filma koji je neko naknadno sinhronizovao. Ovako bi se otprilike moglo opisati slobodno čitanje Fausta u režiji Sokurova. U pitanju je delom genijalna, delom kriptična, a delom naporna filmska smeša koja će vam svakako ostati u sećanju pod uslovom da izdržite više od dva sata ove filmske fuge koja definitvno nije za one koji su hteli da iskoče iz sopstvene kože gledajući Rusku arku.

ALPI (ALPEIS); režija: Giorgos Lanthimos

Očnjak Giorgosa Lanthimosa je uspeo da dobaci čak do nominacije za Oskar, i to uprkos (ili zbog) poređenja sa von Trierom. Njegov novi film je donekle i povratak na poznatu teritoriju. Alpi je naziv neobične grupe koja pomaže porodicama ili pojedincima koji su izgubili blisku osobu da taj gubitak lakše podnesu uz pomoć nekog ko će da glumi preminulog. Apsurdnu ali izuzetno zanimljivu premisu Lanthimos tretira kao jednu datost, slično kao i u Očnjaku, ne postoji nikakav odmak od ovako izvitoperene realnosti, odnosno kontrapunkt koji bi nam poslužio kao uporišna tačka i pomogao u suspenziji neverice. Ali, dok je Očnjak smešten u jedan zatvoreni sistem koji funkcioniše kao realnost za sebe, u Alpima reditelj pokušava da transponuje ovaj princip podrazumevane začudnosti na jedan širi plan i tu dolazi do problema. Naime, idejno su Alpi jasan i zaokružen film i na čisto intelektualnom nivou jasna je autorova namera da kroz jedan patološki altruizam povuče paralelu između glumljenih i stvarnih života, polako brišući liniju između njih, što sve logično ima ishodište u slomu glavne junakinje čije navodno ludilo može da se posmatra i kao krik osobe koja pokušava da pronađe identitet dok prolazi kroz apsurdne situacije koje su u rasponu od urnebesnih do jezivih. Dakle, čisto idejno posmatrano, Alpi je film iza koga se nalaze odličan koncept i još bolja poenta, a koji biva ugušen nedovoljno osmišljenom realizacijom i scenama koje deluju nabacano, kao i pretencioznošću na granici sa amaterizmom kad je reč o režiji (iscepkanost filma bezbrojnim fade-out efektima), što na kraju ostavlja utisak nemuštog debitantskog filma, koji da stvar bude još tragičnija ne potpisuje debitant.                                                                                                       

Neuspeh je tim veći jer je u pitanju ekranizacija rado čitanog romana. Iako je za reditelja uzet Douglas McGrath, autor s kredibilitetom i cenjenim opusom (Emma, Company Men, Infamous), čini se da ovom projektu nije bilo pomoći.

Nije pomogla ni očigledna McGrathova ambicioznost u pristupu. On se ovde svojski upinjao da učini polaznu osnovu neobičnom, te je podosta intervencija unutar kadra i na slici, igrani delovi prožeti su kvazidokumentarističkim iskazima sporednih likova direktno u kameru, a upadljiva je i sveopšta vizuelna uglađenost izraza. Takođe, nije pomoglo ni prisustvo mnogih poštovanih glumaca (Pierce Brosnan, Greg Kinnear, Kelsey Grammer), strateški raspoređenih da pokrivaju vodeću glumicu, davnih dana ogrezlu u ponavljačku šmiru. Osim Sare Jessice Parker i suštinski veoma nedopadljivog lika koji tumači, problem predstavljaju manjak sadržaja i neiskrenost drame s kojom se junakinja rve, baš kao i krajnje diskutabilna ideološka potka čitave priče.

Naime, glavna junakinja je uspešna poslovna žena, majka maloletne dece i posvećena supruga, žena bez straha i mane, a u stalnom stanju haosa, kojoj se svi dive jer umešno žonglira s toliko obaveza. Naravno, sve ove uloge i identiteti predstavljaju teret s kojim se nose i žene iz naše stvarnosne dimenzije, ne očekujući pri tom najsjajnije odličje poput nosećeg lika ovog filma. Tu dolazimo do filma kao pukog odraza narcisoidne civilizacije, ojačanog brzopletom didaktičnošću, a krajnji rezultat je neubedljiva drama i neduhovita komedija o liku koji nije ni najmanje intrigantan.

Zoran JANKOVIĆ

Porodični i poslovni čovek Dave (Jason Bateman) budi se u telu neodgovornog i raskalašnog Mitcha (Ryan Reynolds) i obratno. Slične postavke smo, naravno, viđali i mnogo puta ranije (setimo se samo naslova kao što su Šašavi petak ili Mi nismo anđeli 3: Rokenrol uzvraća udarac), ali Dobkin i scenaristi Jon Lucas i Scott Moore (Mamurluk u Vegasu/Bangkoku) uspevaju da izvuku maksimum iz dobro poznate premise.

Rezultat ovih komičarskih sinergija jeste jedna zaista urnebesna i većim delom beskompromisna komedija koja će zadovoljiti poklonike gross-outa i sadržajnijih komedija namenjenih starijoj publici. Pored psovki i ilustracija rada telesnih funkcija, film Budi malo ja sadrži i iznenađujuće mnogo golišavih scena, uključujući i dve u kojima se u toplesu pojavljuje uobičajeno „čedna" komičarka Leslie Mann (Zaglavilo se, Četri banke, a nevin). Jedina (relativno) zasnovanija zamerka mogla bi da se odnosi na spoj dvojice glavnih glumaca. Razlika u godinama između Reynoldsa i Batemana preveliše je očigledna (trebalo bi da glume vršnjake, a Bateman je stariji gotovo deceniju), što može da bude pomalo zbunjujuće.

Bez obzira na to što Reynolds poseduje neosporan dečački šarm, veoma brzo postaje očigledno da je Bateman upadljivo nadareniji i potpuniji glumac. Ovo stvara određeni disbalans u filmu, ali Dobkin i kompanija uglavnom uspevaju da koliko-toliko održe privid ravnoteže na tom planu. Budi malo ja udomio je neke od najsmešnijih scena viđenih na velikom platnu ove godine, a podvig je utoliko veći ako imamo u vidu da je ova godina bila izuzetno uspešna za žanr komedije.