14. 04. 2010

Filmska sreda/Film meseca/Buđenje Valhale

Buđenje Valhale Nicolasa Windinga Refna (trilogija Pusher, Bronson...) jeste film koji je obeležio protekli FEST, i ne samo to - u pitanju je ostvarenje koje bih se usudio nazvati remek-delom i ozbiljnim kandidatom za film godine, iako je filmska 2010. praktično tek počela

Buđenje Valhale Nicolasa Windinga Refna (trilogija Pusher, Bronson...) jeste film koji je obeležio protekli FEST, i ne samo to - u pitanju je ostvarenje koje bih se usudio nazvati remek-delom i ozbiljnim kandidatom za film godine, iako je filmska 2010. praktično tek počela. Buđenje Valhale nije istorijski spektakl. Nemojte očekivati velike bitke i stalnu akciju, iako film jeste vizuelno fascinantan. U pitanju je spora, kontemplativna drama koja se istovremeno obraća divljaku i intelektualcu u nama. Film prati odiseju nemog ratnika bez jednog oka (Mads Mikkelsen) i dečaka koji ga sledi. Ratnik je isprva prikazan kao ukroćena zver koja u krvi uspeva da se izbori za slobodu. Bezimeni ratnik se posle toga pridružuje grupici krstaša koji su na putu za Svetu zemlju. Jednostavna postavka vizuelno je potcrtana pustim brdima obavijenim maglom. Jedina boja koja se povremeno ukazuje jeste jarkocrvena, koja predstavlja boju prolivene krvi, ali i ratnikovih vizija koje ga vode ka sopstvenom usudu.

Na daljem putovanju njegovi saputnici umiru grčevito se držeći sopstvenih iluzija o navodnom spasenju. On iluzija nema. Vođen je instinktom koji je životinjski surov, ali i nadljudski human kada je potrebno zaštititi dečaka. Njegov usud konkretizovan je pomenutim flashforwardima koji su brzo i oštro urezani u tkivo filma. Putovanje u Novi svet prikazano je poput prelaska reke Stiks. Simbolika je jasna. Refnova kamera sve to beleži poput slikarske četkice. Uz sivu i krvavocrvenu konačno se pojavljuje i zelena boja. Pojedini kadrovi usporeni su do granice prividne zamrznutosti i deluju monumentalno u svojoj posveti surovoj i prelepoj prirodi. Utisak je kao da gledate hororičnu verziju Tarkovskog (posebno Andreja Rubljova, a čak je i podela na poglavlja slična) u kombinaciji sa Gibsonom (Apokalipto) i Malickom (Novi svet). Ali, i ta poređenja su na neki način na štetu ovog filma; Buđenje Valhale je unikat.

Refn do te mere pripoveda slikama i zvucima (i tišinom) da mu je neki čvršći narativ nepotreban. Muzika i ne pokušava da pobudi duh epohe, što pojačava utisak vanvremenskog i mitskog. Refn je živopisnim filmskim jezikom ispričao jednu na površini jednostavnu priču o čijoj se simbolici, ali i značenjima u kontekstu nordijske mitologije može razmišljati još dugo posle filma, dok će vam već na prvo gledanje u svesti ostati utisnute vizuelno moćne, arhetipske slike koje kao da su iščupane iz kolektivnog nesvesnog i kamerom naslikane na platnu. Buđenje Valhale konačna je potvrda da je Refn jedan od najtalentovanijih mladih reditelja od kojih se nova remek-dela tek mogu očekivati.

Miloš CVETKOVIĆ

 

Oceni ovaj članak

Komentari