07. 07. 2010

Filmska sreda

Kritika: Seks i grad 2

„Film je najperverznija umetnost. Ne daje ono što želite - govori vam kako da želite." - Slavoj Žižek

Nastavak istoimenog fima Michaela Patricka Kinga, koji je pak bio navodna kruna istoimenoj TV seriji, ne može se razmatrati van granica svog žanra. Marketinška služba koja reklamira VISA O-la-la karticu izmislila je kampanju: plaćanjem O-la-la karticom pri kupovini većoj od 5.000 dinara osoba osvaja dve karte za Seks i grad 2 ili, kažu oni, drugi ženski film. Aha, znači, reč je o žanru zvanom chick-flick, pomislio bi neki hipotetički neobavešteni gledalac. Ali, pod chick-flickom podrazumevaju se klasične melodrame Sirka, Mankiewicza, Capre, Siodmaka, Forda, Hawksa, pa i Hitchcocka, i noviji filmovi autora kao što su Garry Marshall, Karel Reisz, Pedro Almodóvar, Nora Ephron, Mike Newell, Ridley Scott, Carl Reiner, pa i Clint Eastwood. Š

ta Seks i grad 2 ima zajedničko sa filmovima pomenutih autora? Vrlo malo: onoliko koliko ima ženska strana u tabloidima s najozbiljnijim romanima melodramatske strukture. Da stvar bude gora, u Seksu i gradu 2 postoji sva sila kojekakvih asocijacija i asocijanata na bolje stvari: glavna junakinja i njen muž gledaju na TV-u Dogodilo se jedne noći Franka Capre i to njihovo gledanje bi, insistiraju autori, trebalo da ima veće značenje od prostog TV-a koji zvrnda. Takođe, bez jasnijih razloga, ali tek da budu tu, u filmu se pojavljuju zvezde pravih melodrama: Miley Cyrus, Penelope Cruz, Liza Minnelli. Tematizuju se gej brakovi i gej romantika, tematizuje se odlazak na odmor u Ujedinjene Arapske Emirate bez straha od terorizma ili drugačije kulture, a sve po poluprostitutskom sistemu à la dolazak Ave Gardner u Mogambo u Fordovom filmu Mogambo; pa onda i preljuba i seksualna sloboda i sloboda da se u braku ne moraju imati deca, i sloboda da žena prizna kako su joj vlastita deca teška, i sloboda arapske žene da ispod burke nosi pomodnu, firmiranu garderobu... Od svih tih motiva mogla bi se napraviti ozbiljna melodrama s relaksirajućim elementima komedije, zar ne?

Gledaoci napaćeni svetskom ekonomskom krizom dobili bi dva i po sata bogatstva i bezbrižnosti od egzistencijalnih problema, baš kao što je to bio slučaj sa Dogodilo se jedne noći 1934. Ali, u ovom slučaju, autori ne prave ništa slično. Oni nižu događaje, King davi polusatnom kič sekvencom gej svadbe na početku, režira da ne može biti televizijskije - svi se vide i svi ćute dok jedan govori da bi se sve i čulo; junakinje se ponašaju groteskno i bez truna dostojanstva. Saosećati s njima znači potcenjivati sebe, kakvi god da ste, a uživljavati se u njihove muke nosi opasan momenat nekvalitetne sintetike. Najzad, želeti bilo šta na način kao što žele četiri junakinje znači biti loša majka i domaćica (Charlotte), biti nimfomanka bez stila i samokontrole (Samantha), biti frustrirana poslovna žena koja nije našla balans između posla i privatnosti (Miranda) i, najzad, biti razmažena površna intelektualka/umetnica koja ne zna šta hoće, nema ni minimum odgovornosti i najvažnije joj je šta će da obuče (Carrie). Ako postoji iko ko sve ovo voli, ja mu se, na kraju balade, izvinjavam.

Vladislava VOJNOVIĆ

 

Oceni ovaj članak

Komentari