14. 07. 2010

Film sredom

Kritika: Fajter/ Kick ass

Fajter počinje kao duhovita, rock'n'rollovski gruba parodija na filmove o superherojima i njihovom redefinisanju, a sva u znaku humoristično tretiranog žanra o adolescenciji i sazrevanju (coming-of-age)

aslov originala najnovijeg filma Matthewa Vaughana (reditelj, scenarista, ali i producent filmova kao što su npr. Dve čađave dvocevke, Snatch, Zvezdana prašina) glasi Kick Ass, no kod nas je preveden na srpski: Fajter!!! I tu već počinje fenomen ovog dela: sve je super, samo što ne valja! A opet, možemo se zapitati kome ne valja - svako zna šta je to fajter, dakle, reč sasvim lepo komunicira i svaka zamerka govori o cepidlačenju onoga koji zamera.

Fajter počinje kao duhovita, rock'n'rollovski gruba parodija na filmove o superherojima i njihovom redefinisanju, a sva u znaku humoristično tretiranog žanra o adolescenciji i sazrevanju (coming-of-age). Srednjoškolac (Aaron Johnson) čita stripove i bori se s mladalačkim hormonima: pita se šta li je smisao života, kako se boriti protiv zla i kako izgubiti nevinost. Autori mešaju motive raznih do sada viđenih superherojskih stripova i filmova, humornost, šokantnost i ritam čine da im gledalac prašta ironiju što se pojavljuje i tamo gde joj nije mesto, a onda kreće hipertrofija. Psovački jezik i otvoreno nasilje prevazilaze meru dobrog ukusa uobičajenog konzervativca, ali za takvog gledaoca pretpostavlja se da neće ni želeti da gleda ovakav film. No, Fajter prevazilazi i meru onoga što bi suvisao roditelj dozvolio detetu da gleda u uzrastu kad još ima kontrolu nad njim, a zna se da većina roditelja baš i nema neku kontrolu.

Dakle, klinci, ajmo sad da naučimo nešto novo: samoodbrana znači napad! I dok fenomenalna jedanaestogodišnjakinja (Chloe Moretz) ubija zlikovce iz svih hladnih i toplih oružja, a po potrebi i zubima, osim što nas to podseća na video igricu, podseća nas i na razne druge opasne devojčice kroz istoriju fikcije. Štošta su bile u stanju da učine i Tatum O'Neal u Mesecu od papira Petera Bogdanovicha i u Saurinoj Zmiji u nedrima, i u Leonu profesionalcu Luca Bessona, pa onda i u knjigama tipa Pipi Duga Čarapa ili u Pet četvrtina pomorandže Joan Harris, Mačje oko Margaret Atwood ili Slast na dnu pite Allana Badleya... O stilizovanijim žanrovima crtanih filmova, SF-a ili horora da i ne govorimo, pogotovo zbog toga što Fajter usred sve svoje angleejevsko-tarantinovske lucidnosti i fantastike ima jaku, kako rekosmo, parodičnu, tj. stvarnosnu notu.

Na primer, u animiranom filmu The Incredibles Brada Birda takođe postoji devojčica, ali u svim tučama i destrukcijama ona ima odbrambenu ulogu, dok su za veća nasilja ipak zaduženi odrasli. Gledati dete kako se vešto bije i dovija da doskoči zlikovcima, zabavno je; ali, dete koje je otac (Nicolas Cage) obučio da hladnokrvno krvavo ubija, ma kako film bio oslobođen od žanrovskih konvencija realizma (gde se zna kome šta priliči), na svojevrstan način priziva nešto dubinski pornografsko. Napravimo uslovnu podelu publike na konzervativce i liberale, i, opet uslovno, prvima pridružimo žanrovske filmove, a drugima autorske, a onda se zapitajmo za koga je Fajter. Nema odgovora - film je za sve one koji ne cepidlače, nego se prepuštaju, što je možda najbolji recept za preživljavanje novog vremena i sveta koji su već tu.

Trailer pogledajte OVDE.

Vladislava VOJNOVIĆ

Oceni ovaj članak

Komentari