20. 07. 2010

Kritika: Srpski film

Kada se pred čovekovim očima prikaže tolika količina brutalnosti, nasilja i kojekakvih eksplicitnosti s kojima se retko možete susresti u svakodnevici, postavlja se pitanje da li je sve to krvoproliće potrebno.

Razume se, za sve one kojima je stomak slab i koji pate od što lažne, što istinske potrebe za zgražavanjem, ovaj film nije preporučljiv. Isprva biste pomislili da je poput niskobudžetnog francuskog krimića Kresni me, ili će vas atmosfera na trejleru zavarati da je nalik na Točkove, ali ovaj film je nešto sasvim drugačije.

Ako uzmemo u obzir da je ovo debitantsko ostvarenje Srđana Spasojevića, onda nema sumnje da je makar po ekscentričnosti i odstupanju od stvaralačkih klišea u Srbiji Mladen Đorđević dobio konkurenciju. Možda ste mislili da se u filmskoj, kao i u svakoj drugoj grani umetnosti može doći do granice koja se ne prelazi, ali uvek postoje ti izuzeci koji krše pravila. Za sada to je Srpski film.

Film prati Miloša, koga i više nego uverljivo portretiše Srđan Todorović, bivšeg porno glumca koji je zbog loše finansijske situacije dobio, a potom i prihvatio ponudu moćnog porno producenta Vukmira (tumači ga Sergej Trifunović) da za njega snimi porno film, uz honorar takav da će njime zbrinuti i sebe i ženu i dete. Međutim, jedini uslov jeste da ne pročita scenario filma u kom će igrati. Nešto kasnije on otkriva da je uvučen u, za Srbiju, potpuno novo snuff tržište o kojem on nije ni razmišljao. Ovaj motiv oca koji čineći žrtvu u vidu najgoreg greha pokušava da spase porodicu, imali smo i u skorijoj Klopci, ali u njoj nije ceo film posvećen pukoj realizaciji te žrtve kao u Spasojevićevom filmu. Pokušaje prikazivanja snuffa u domaćoj kinematografiji (a da pri tom nije neka ilegalna verzija u porno shopu) imali smo i u Životu i smrti porno bande, koji su bili veoma verodostojni, ali u toku gledanja ovog filma konstantno imate utisak da ste baš vi objekat nad kojim se neko iživljava ili vrši torturu. Dobijate napade panike i potrebu da se branite, pa čak i da pobegnete s lica mesta, što se na premijernom prikazivanju na ostinskom SXSW festivalu i događalo, a ni publika na Cinema Cityju nije bila mnogo imunija. Pored poplave krvi, toj jezivoj estetici filma doprinosi i enterijer u kome je snimana većina surovih scena. Zanimljivo je što, bez obzira na to koliko se u pojedinim trenucima nadali da će jedina poenta filma biti prikaz masakriranja i vašar gadosti, dramaturški on na kraju zaokružuje celinu, oporu doduše, i čini se da u mnoštvu scena metaforički vrlo lepo oslikava situaciju u našoj zemlji, pre nego obilje socrealističnih drama kojima smo nemilice bili izlagani poslednjih dvadeset godina.

Za konzervativniji deo publike ovo bi trebalo da bude onaj „poziv za buđenje", jer dobar deo ljudi u Srbiji i dalje na ovakve stvari gleda kao da su „negde tamo". Ne, nisu, već upravo po našim podrumima, na našim tavanima, u našim dvorištima... Koliko god, na kraju krajeva, surovo zvučalo, film bi trebalo da pogleda što veći broj ljudi. Surovo, jer je neminovno da će se gomila glava u bioskopskoj dvorani konstantno okretati sleva nadesno. A to se podrazumeva i za ljubitelje svih podžanrova horora, koji veruju da su oguglali na sve. Činjenično stanje je i da se srpski film promenio posle Srpskog filma, očito nabolje, ponajviše zbog najzad dočekane klasifikacije po žanrovima, što je domaćoj kinematografiji decenijama nedostajalo.

Viktor Vilotijević

Oceni ovaj članak

Komentari (5)