Filmovi
27. 07. 2010
Kritika: Pisma Juliji
Da biste mislili da su Pisma Juliji reditelja Garyja Winicka (Kad neveste zarate) solidan filmčić, a ne ravna, priglupa melodrama puna stereotipa, nepripremljenih srećnih obrta i očekivano srećnog kraja, morate prvo da pogledate Seks i grad 2!
Naime, ovde je reč o improvizaciji povezanoj sa starinskim šablonom po kojem se žena najpre sprijatelji s nečijim detetom, a onda se ispostavi da dete ima i tatu, a mamu, eto, nema i - ljubav se rađa. Šablon je ovde, doduše, tretiran tako da se glavna junakinja prvo sprijatelji s bakom, a onda preko bake dođe do unuka. Dodajmo da baku glumi sjajna Vanessa Redgrave (koju smo skoro imali priliku da vidimo kao epizodistkinju u Pokajanju Joea Wrighta), čija lična priča sa Frankom Nerom (koji glumi deku) ima isti romantični prizvuk prekinute ljubavi koja, uprkos svemu, traje 50 godina. Po lepotama vinograda, u ovom slučaju toskanskih, i gradića s romantičnim uličicama i restoranima, film je blizak Dobroj godini Ridleyja Scotta; radnjom se pak donekle razlikuje od ovog mogućeg uzora: ne govori se o opiranju junaka da se dubinski involvira u svoj život, već o dobrom srcu romantične junakinje koja se svesno i namerno meša u tuđi život, čime će se, zatim, srećno razrešiti i njena sopstvena ljubavna priča.
Film je neverovatno čedan u svakom smislu, u njemu nema nikakvih negativaca i svi svima žele dobro, a tuga je jedina negativna emocija koja se pojavljuje. Pisma Juliji neobična su zbog odsustva svake grubosti, adrenalina ili agresivnosti, pa čak i odsustva nekog kalamburskijeg ili ironičnog humora kojim su u klasičnim melodramama pre 50 godina kamuflirani žestoki elementi za koje su, prećutno, ipak, i autori i publika znali da postoje. Ako ništa drugo, Pisma Juliji su celovečernja razglednica za sve one koji nemaju para da otputuju na godišnji odmor, i to razglednica iz idiličnog sveta u koji se na javi ni s parama ne može otputovati.
Vladislava Vojnović
