27. 05. 2011

Kritika: Poslednji cirkus

Poslednji cirkus najnoviji je film Alexa de la Iglesije. „Ludi" Španac navikao nas je na crnji humor i likove koji su toliko izopačeni, zabavni, živopisni i puni života da ih morate voleti

Posle Ferpektnog zločina koji je bio tek solidan, i razočaravajućih Ubistava na Oksfordu, Iglesia se vratio s filmom koji karikira stvarnost dovodeći je na rub groteske, odakle je gura u ponor ludački se cereći. Međutim, Poslednji cirkus jeste pre svega melodrama. U onom smislu i stilu u kome je i Hitchcock snimao melodrame koje su uspevale da prodrmaju i šokiraju publiku, a Hitchcock je tek jedan od uzora, pa će neko imati i asocijacije na kakvu dementnu verziju Fellinija ili zlog blizanca Tima Burtona, ali nezahvalno bi bilo previše insistirati na poređenjima s drugim rediteljima, pošto je Poslednji cirkus logičan produžetak rediteljskog opusa u kome se nalaze i filmovi kao što su Mutanti u akciji, Dan zveri (remek-delo), Grešna zajednica...

Prolog je smešten u trenutak kada frankisti dolaze na vlast u Španiji. Cirkuska predstava u tren oka postaje uvod u krvavi obračun na ulicama Madrida, s klovnom koji vitla mačetom dok krv pršti na sve strane (uvek zabavni Santiago Segura). Glavni junak je klovnov sin Havier (Carlos Areces). Godinama kasnije on i sam postaje klovn, a njegov poziv manje je stvar izbora, a više sudbinskog usmerenja koje je mali Havier dobio od svog ludog oca na samrti.

Budući da nije imao normalno detinjstvo, njegov je usud da nastavi patnju u ulozi tužnog klovna, asistenta glavnog klovna Sergija (Antonio de la Torre). Međutim, u osnovi svega nalazi se neobična ljubavna priča koja je utemeljena u stalnoj rastrzanosti između strasti i nasilja, smeha i plača. Posle prvog susreta dvojice klovnova raste tenzija između manijakalnog Sergija i zatvorenog Haviera. Katalizator za konačnu eksploziju je jedna žena. Bizarni ljubavni trougao između Haviera, Sergija i njegove devojke Natalije (Carolina Bang) predstavlja svojevrsnu hipertrofiju i promišljeno karikiranje muško-ženskih odnosa. Pošto Sergio pokaže svoju nasilnu stranu, Havier preuzima na sebe ulogu zaštitnika, samo da bi smesta postao svestan neprijatne istine u vezi sa sadomazohističkim odnosom Sergija i Natalije.

Završnica je spektakularna u svakom smislu. Nešto nalik na čudan spoj Vrtoglavice i Burtonovog Betmena. Havier i Sergio ulaze u obračun fizički transformisani - jedan unakažen, drugi samounakažen. Istovremeno, Havier pronalazi u sebi onu naizgled surovu i manijakalnu crtu, dok se Sergio suočava sa (za njega) novim osećanjem samosažaljenja. Međutim, ta navodna promena pokazuje se kao još jedan sloj šminke. Naime, od uloga srećnog, odnosno tužnog klovna (tj. sebe) nije moguće pobeći. Havier i Sergio na kraju ostaju ono što su uvek i bili, samo sada u potpunosti ogoljeni i svedeni na smeh, suze i krv.

Miloš CVETKOVIĆ

Oceni ovaj članak

Komentari