Filmovi
02. 11. 2011
Film meseca
Kritika: Ponoć u Pаrizu / Midnight in Paris (ocena 4)
Woody Allen dospeo je u rediteljske godine kada više nema potrebu da se dokazuje ili eksperimentiše, pa može lagodno da snima filmove za verne obožavaoce, pre svega, a da to ipak ne ostavlja utisak umornog reditelja koji je uključio autopilot, već pre lucidnog matorog lisca koji čak i dok prebira po svom filmsko-životnom spomenaru, uspeva da zarobi magiju koja nije samo filmska već se preliva na opšti plan u kome se prožimaju film, literatura, muzika i romantizovana prošlost. Ponoć u Parizu upravo je takav film.
Kao i u slučaju Barselone, i Pariz je ovde tek pozornica (ma koliko neskriveno fetišizovana već u uvodu) za neka opšta zapažanja o životu, njegovom (be)smislu i, naravno, ljubavi. Lepršavo i duhovito, kao i obično, uz utisak da ste deo toga već čuli ili videli, ali je, svejedno, u pitanju prijatan déjà vu.
Owen Wilson još jedan je u nizu glumaca koji preuzima Allenovu personu, i dok u nekim trenucima to odvlači pažnju, već u samom tom činu kao da ima nečeg mističnog dok posmatrate glumca kojeg kao da je opseo duh još uvek živog Allena. Wilsonov Gil je pisac nostalgično zagledan u prošlost kome se pruža prilika da tu idealizovanu epohu (dvadesete godine 20. veka) konačno proživi, makar na nekoliko noći. Zanimljivo je da Allen dopušta Gilu da uživa u susretima s Hemingwayem, Scottom Fitzgeraldom, Buñuelom, Dalíjem... i naročito s Picassovom ljubavnicom Adrianom (zanosna Marion Cotillard), a da istovremeno, kad dođe trenutak za svojevrsno buđenje, to ne znači i potpuni nestanak magije. U tom smislu je i fotografija Dariusa Khondjija sve vreme u zlatnožutim tonovima, što to ne samo da daje osećaj topline i dodatno akcentuje snoliku atmosferu, već istovremeno na duhovit način referiše na takozvano zlatno doba, koje svi junaci vide negde u svojoj prošlosti, a nečijoj tuđoj sadašnjosti, sklanjajući tako pogled pred svojom budućnošću.
Allen nije previše suptilan u ovom filmu, ali je ujedno i dovoljno vešt u kreiranju duhovitih situacija, zanimljivih likova i standardno britkih dijaloga da može sebi da dopusti tu vrstu direktnosti a da ne sklizne u banalno, i jedini trenuci kada pojedina opšta mesta počinju da žuljaju odnose se na Gilovu tako očiglednu neuklopljenost u takoreći programsku celinu koju predstavljaju njegova verenica Inez (Rachel McAdams), njeni uštogljeni roditelji i nadobudni prijatelji; ali, čak i u tim trenucima Allen uspeva da bude duhovit. Ponoć u Parizu može se posmatrati kao Allenov odnos spram nostalgije i prošlosti s kojom stalno flertuje, ali odbija da joj se potpuno baci u zagrljaj pošto bi to, zapravo, bio svojevrstan poraz. Tako posmatrano, Ponoć u Parizu je izuzetno optimističan film, koliko god da ste (duhom) stari.
