Filmovi
20. 12. 2011
Kritika: Konan Varvarin (ocena 1)
Prošlo je skoro trideset godina otkako je John Milius snimio film Konan Varvarin, zasnovan na bogatom autorskom nasleđu Roberta E. Howarda. Za holivudske producente tri decenije starosti jasan je znak da je priča inspirisana mišićavim, osvetnički nastrojenim ratnikom spremna za novu verziju, tako da je njeno aktuelno revidiranje režirao Marcus Nispel
Nispel ima dosta iskustva s rimejkovima i zaslužan je za više kultnih horora koji su ponovo ugledali svetlost dana, a svet blizak Konanovom stvorio je u filmu Pathfinder. Površnim producentima on je verovatno delovao kao odličan izbor za novu verziju Howardovog junaka ali, ako se bolje pogledaju, gotovo svi Nispelovi filmovi prilično su loši, dok je Pathfinder, kao direktna paralela maštovitom Konanovom svetu, krajnje dosadan i besmislen.
Ovaj reditelj, nažalost, ni s poslednjim filmom nije postao ništa bolji. Njegova verzija Konana je tako traljavo snimljena da avanture robusnog junaka, uprkos budžetu od sedamdeset miliona dolara, deluju kao jeftini filmovi Hallmark produkcije. Epska matrica svela se na nekoliko prikaza neobičnih gradova iz daljine, čudovišta na pipke koji izviruju iz vode, a ostatak je bezvredno koreografisano jahanje ili pentranje po CGI pećini. Sve je to upakovano u jednostavne, statične kadrove koji odišu manjkom kreativnosti i potcrtano je hiljadu puta viđenim zapletom i dijalozima scenarista Thomasa Deana Donnellyja, Joshue Oppenheimera i Seana Hooda.
Iako se rimejk često nipodaštava jednostavnom tezom da ponovno snimanje nekog kultnog filma ne predstavlja više od dokaza da Holivud pati od manjka kreativnosti, treba istaći da rimejk ne zaslužuje ništa veću osudu od nove ekranizacije kakvog romana. Nema nikakvog razloga da se ponovljene ekranizacije književnih dela pravdaju pristrasnim gledištem kako one nisu rimejkovi u pravom smislu reči već novo viđenje klasičnog dela sveže umetničke ekipe.
Konan je jedan od retkih filmova koji je oba stereotipa mogao da izbegne, ili, u krajnjem slučaju, da odluči kojem će se prikloniti. Reditelj je mogao da „brani" film time što bi se jasno držao književnog ili strip predloška ili time što bi ga prezentovao kao rimejk kultnog filma, ali ništa od toga, nažalost, nije postignuto.
Srećna je okolnost što su se bar glumci koliko-toliko snašli na lokacijama u Bugarskoj, koje su dovoljno „spektakularno" pretvorene u Simeriju koliko bi to moglo biti i bilo koje drugo okruženje. Iako su imali grozno napisane uloge, većina glumaca je ubedljiva ali rediteljski pogrešno vođena (Stephen Lang, Rachel Nichols), dok je Jason Mamoa odličan izbor za naslovnog junaka. Nadajmo se da će bar on preživeti ovaj fijasko, jer posle uloge u Igri prestola i truda u ovom Nispelovom filmu dokazuje da ima više potencijala i da zaslužuje mnogo bolje.
