31. 12. 2011
Kritika: Najbolji filmovi u 2011
Filmovi koji su ostavili najvise utisaka u ovoj godini
Kompetentnost izrade vidljiva je u svim ključnim segmentima. Beograd s
početka tridesetih godina 20. veka deluje ubedljivo, posebno Čubura,
čiji je nekadašnji izgled s pažnjom oživljen. Bez obzira na epski
zahvat, Montevideo, bog te video u svojoj biti jeste priča o
prijateljstvu i sukobu dvaju vrsnih fudbalera...
Ovaj svež, uzbudljiv, duhovit i rafinirano melanholičan film
predstavlja u kontekstu domaće kinematografije verovatno najtemeljnije
bavljenje periodom odrastanja i ulaska mladih u svet odrasli.
Posle mučnog filma Irreversible, kojim je podelio kako publiku tako i
kritiku, čini se da je reditelj Gaspar Noé konačno ovladao i merom i
talentom. Da ne bude zabune, Ulaz u prazninu i dalje je sirov,
eksplicitan film i sumira sve ono od čega Holivud panično beži, ali bar
ga mogu pogledati i ljudi osetljivog stomak.
Četrdeset godina posle prvog filma s naslovom Čovek zvani hrabrost
reditelja Henryja Hathawaya, za koji je John Wayne dobio svog jedinog
Oscara, braća Coen napravila su remake ovog čudnovato asimetričnog
vesterna. Naime, hrabrost je povučena ka poznim godinama Roostera
Cogburna kojeg ovog puta glumi Jeff Bridges, star šezdeset dve godine,
tj. isto koliko i Wayne u svoje vreme.
Poslednji cirkus najnoviji je film Alexa de la Iglesije. „Ludi" Španac
navikao nas je na crnji humor i likove koji su toliko izopačeni,
zabavni, živopisni i puni života da ih morate voleti.
Ovladavši spajanjem pačvoraka u fluidnu celinu, stvorio je osnovu za
dobar road movie, što Mamurluk u Bangkoku i jeste. Film drži pažnju
uprkos tome što znamo i njegov početak i sredinu i kraj, a zaista je
malo reditelja koji su uspeli da postignu dobitnu kombinaciju s takvom
premisom.
Lepo upakovana priča koja glatko teče, nije dosadna, ali upropašćena krajem.
Skolimowski je čitavog života snimao filmove po svom ukusu, bez
kompromisa, tako da ni Nužno ubistvo nije izuzetak. Snažni autorski
pečat od prvog do poslednjeg kadra prožima ovu minimalističku priču
koja je gotovo u potpunosti lišena dijaloga.
Priču o dometima filma Ta luda ljubav moguće je početi i osvrtom na varljivo ali ipak potvrđeno postojanje pravde.
Woody Allen dospeo je u rediteljske godine kada više nema potrebu da se
dokazuje ili eksperimentiše, pa može lagodno da snima filmove za verne
obožavaoce, pre svega, a da to ipak ne ostavlja utisak umornog
reditelja koji je uključio autopilot, već pre lucidnog matorog lisca
koji čak i dok prebira po svom filmsko-životnom spomenaru, uspeva da
zarobi magiju koja nije samo filmska već se preliva na opšti plan u
kome se prožimaju film, literatura, muzika i romantizovana prošlost.
Ponoć u Parizu upravo je takav film.
Konačno evropski blockbuster koji je zaradio oko osamdeset miliona
dolara. To ne bi bilo toliko neobično da nije u pitanju četvrti
nastavak priče o Torrenteu. Zašto to treba da nas čudi?
Oceni ovaj članak
Komentari
