Filmovi
30. 12. 2011
Svet je lep kada sanjamo!
Nada je, vele, besplatna, a i ustav nam još uvek garantuje pravo da sanjamo, pa i na krajnje apstraktne teme. zašto onda ne upražnjavati to pravo, pa bilo to i u svrhu krajnje igrarije? ona bi, nikad se to ne zna, mogla nekoga da nadahne da dela
U srpskom filmu se nekim čudom nikada nije zapatila težnja da se valjana (ili bar popularna) književna dela blagovremeno ekranizuju, a kako je svima poznato da ljudi od pera ovde mahom rade za varljivu slavu, biće da to nije zato što su autorska prava na kvalitetna štiva papreno skupa. Stoga, hajde da maštamo šta bi bilo kad bi bilo, jer ne treba posustati pred udarom dvaju cunamija niskih udaraca - prvog u vidu talasa raspisanih dama, poluanonimusa i analfabeta, i drugog koji je prvu polovinu ove godine obeležio nizom poražavajuće loših ovdašnjih filmova (Beli lavovi, Ma, nije on takav, Zajedno, Oktobar, Sestre, The Box...). Hajde da dignemo ulog i uparimo vredna i nedovoljno primećena dela i mlade autore čijim bi senzibilitetima odgovaralo da ta dela preinače u filmski medij. Takvo uparivanje, ma koliko apstraktno bilo, ne može da škodi.
SLUČAJ PRVI: MOJI SPERMATOZOIDI SU BRŽI OD VAŠIH CRNIH LIMUZINA
Osnovni materijal: Kraći roman Igora Stevanovića, sada stanovnika dalekih, egzotičnih adresa, Moji spermatozoidi su brži od vaših crnih limuzina (izdavač Beopolis) i dalje predstavlja sam vrh srpskog viđenja tzv. lo-fi književnosti. U pitanju je nesvakidašnje duhovita i po mnogo čemu neodoljiva proza o zgodama i evolucijama junoše, kako je na poleđini izdanja pojasnio recenzent Aleksandar Belčević, „dramaturga, tatinog sina, kompleksaša, boksera-fajtera, depresivca, nesnalažljivog zavodnika, pesnika, pravoslavca, infantilca, gradskog retarda". Već ova silina „titula" ukazuje na autorovo uverenje da i najtiše egzistencije nose u sebi moguće plodan zametak polivalentnosti. Stevanović se ovde obrušava na samoga sebe, dekonstruišući vlastite zablude i pogrešne izbore, u isto vreme drčno se poigravajući s formom paradnevničke fraze i ovdašnjim dominantnim poimanjem bildungs proze. Sve to uz dosta diskretnih povoda za grohotan smeh čitalaca.
Prepakivanje: Na uzorku ponuđenog u odličnom debitantskom dugometražnom radu, sada i po belom svetu mnogohvaljenom ostvarenju Tilva Roš, pravi čovek za ovu sanjanu ekranizaciju jeste Nikola Ležaić. On je u Tilvi Roš pokazao da dobro poznaje taj marginalistički, kontrakulturni milje, a svakako bi umeo da se snađe i s dnevničkom/epizodnom postavkom Stevanovićevog romana, budući da i Tilva Roš počiva na sličnim osnovama. Osim toga, Ležaić je pokazao da je vešt i na planu plasiranja implicitno duhovitog, što je još jedan od kvaliteta koji ga dovodi u svojevrsnu rimu s gorepomenutim romanom.
SLUČAJ DRUGI: IZRANJANJE
Osnovni materijal: Nekoliko godina kasnije i stotina i stotina tu i tamo uspešnih pokušaja srpskih prozaista da smisleno usvoje dobro znane kanone kriminalističke proze, čvrst kao stena ostaje utisak da su prve stranice romana Izranjanje (izdavač Stubovi kulture) najintrigantniji početak u novijoj srpskoj prozi. Naime, roman se kasnije gubi u mahom jalovom metafizičarenju i upornom opisivanju previše apstraktnih i ne baš zanimljivih duševnih stanja sluđenog glavnog junaka, ali sam početak je izvrstan: pošto na nagovor devojke ode s njom na seansu hipnoze, noseći akter ove priče biva šokiran saznanjem da ista ta devojka istrajno odbija da ga vidi, očito isprepadana onim čemu je tokom seanse posvedočila. Ovo je odlično otvaranje u dovoljnoj meri intrigantnog romana Veselina Markovića, supruga aktuelne ministarke sporta pri Vladi Srbije, ispričano u ključu tradicionalističkog noir obrasca.
Prepakivanje: Ovde bi se, sva je prilika, dobro mogao snaći Aleksandar Janković, reditelj za sada samo jednog filma. Njegov zadovoljavajući i osoben film Flešbek poslužio je pre nekoliko godina kao sjajno polazište za oštrenje kandži vrlih kritičarskih pera iz viđenijih beogradskih dnevnih listova i magazina (Blic, Danas, NIN). Flešbek je film nastao na samom rubu profesionalne kinematografije, bez moćnog mecene, te ne čudi što su neki u njemu prepoznali odskočnu dasku za potvrđivanje vlastitog kritičarskog samopoštovanja. Janković se, međutim, onim malobrojnima koji su pogledali film preporučio kao neko na koga se može računati i kao mladi autor koji dosta dobro vlada stilemima osvetničkog/kriminalističkog filma, što bi se od Markovićevog Izranjanja, uz dosta brušenja, moglo načiniti.
SLUČAJ TREĆI: BETMEN NAD ZVEZDAROM
Osnovni materijal: Dramaturg Jelena Bogavac je kratkim romanom Betmen nad Zvezdarom (izdavač Bonart) u svojoj bogatoj radnoj biografiji uknjižila i jedan tih i dugovečan knjižarski hit i dosta uspeo ogled na temu već pominjane lo-fi književnosti. Betmen nad Zvezdarom jeste sugestivna i stilski dosledno u delo sprovedena ispovedna proza o životarenju mladog prestoničkog dizelaša s velegradske margine i njegovom pokušaju da spozna krajnje granice vlastitog identiteta dobrovoljno smeštenog u kalup tada dominantnog kulturološkog identiteta mlađih naraštaja. Bogavčeva na tek nešto više od stotinu stranica uspeva da prošeta čitateljstvo kroz dijapazon često oprečnih emocija - surovosti, nežnosti, vatrene osude, saosećanja, prepoznavanja i negacije.
Prepakivanje: Maja Miloš, koju uskoro očekuje premijera prvog celovečernjeg ostvarenja nazvanog Klip, ostavlja utisak dobrog izbora za ekranizaciju ovakvog štiva. Miloševa se nametnula kao neko ko ne samo što nije gadljiv prema osetljivom bagažu stvarnosnog iz života u Srbiji već i znalački barata njime. Zato se čini kao neko ko bi bio kadar da na filmski jezik uspešno prevede naglašeni verizam u sadejstvu s gorko-slatkim preovlađujućim tonom, što su neke od ključnih odrednica ove proze Jelene Bogavac.
SLUČAJ ČETVRTI: STAKLENAC
Osnovni materijal: Staklenac je još jedan u nizu tihih favorita iz srpske knjižarske ponude već godinama unazad. Kako podnaslov Staklenca (izdavač Rende) pojašnjava, to je „dnevnik drugačijeg zavodnika"; ovo delo potpisano pseudonimom Uroš Filipović donosi skup memoarskih osvrta jednog od viđenijih beogradskih homoseksualaca. Filipović bez imalo autodramatizacije i šminkanja vlastitih slabosti pripoveda priču o jednom lutanju. Na tom putu on nam živopisno i efektno predstavlja mikrokosmos javnih toaleta, parkova kada grad prekrije mrak, a u stvari, ovo je prvenstveno superiorna studija karaktera sagledana očima isto tako nadarenog pripovedača koji dosta pošteno prikazuje svet izatkan od osećaja progonjenosti, različitosti, straha... i ponekog razloga za radost. Staklenac je pravo čudo od knjige i pravi podvig proze, te ne čudi što je iskoračio iz queer geta koji mu se činio kao sudbina od koje se ne može uteći.
Prepakivanje: Nema sumnje, Mladen Đorđević, autor Života i smrti porno bande, svakako najkvalitetnijeg srpskog filma u poslednjih petnaest godina, savršen je filmski tumač za ovu knjigu ispovedne proze, pre svega zato što je već pri prvim koracima svoje profesionalne karijere pokazao da vlada zavidnom filmskom pismenošću i da poseduje prepoznatljiv autorski pečat, kao i stoga što je Porno bandom jasno stavio do znanja da između političke korektnosti, koja neizbežno kastrira potentnost svake filmske priče, i istinoljubivosti, u trenu bira ovo drugo. U rukama talentovanog Đorđevića queer elemenat dobija svoj ubedljiv i opravdan razlog postojanja, a upravo je to ono što je potrebno Staklencu da svojom prljavštinom visokog sjaja osvoji i filmski medij.
SLUČAJ PETI: DUET DUŠA
Osnovni materijal: Duet duša Ane Atanasković sasvim je nezasluženo prošao nezapaženo pri pohodu na knjižare. Prava šteta, jer ovaj roman-pletenica, koji naizmenično prati sazrevanje/dozrevanje studentkinje tokom beogradskih „mirnodopskih" devedesetih godina prošlog veka i emocionalne evolucije u narodu mahom prezrene i neshvaćene Drage Mašin, predstavlja primer onoga zdravog i nepobitno vrednog u okviru tendencije koju mediji brzopotezno označavaju kao žensko pismo. Atanskovićeva pokazuje zavidan nivo pripovedačkog rafinmana, jezik joj je staložen i primeren vremenskim kontekstima na koje se odnosi, a gore objašnjena paralela na kraju se pokazuje kao opravdana i suvisla. Ovaj naslov se pak utopio u silini manje vrednih ostvarenja, a za to je možda ponajviše kriv sramežljivi ili previše diskretni izdavač (u međuvremenu, nažalost, upokojeni beogradski Magnet u čijoj su se ponudi našla i izvrsna dela Brucea Chatwina i M. J. Hyland).
Prepakivanje: Ovo bi moglo da bude bogom dano polazište za konačni celovečernji debi veoma nadarene Jelene Tvrdišić. Njen ispitni rad s druge godine studija, šarmantni i suptilni Slatki miris naftalina, i dalje predstavlja sam vrhunac ponude srpskog kratkog metra mlađih autora. I ne samo to: Slatki miris naftalina upravo tom klackalicom dalja prošlost - sadašnjost već sam po sebi predstavlja svojevrstan filmski ekvivalent zahvatu za kojim je posegnula Ana Atanasković u svom Duetu duša. Ovaj „samit na vrhu" (rečeno jezikom RTS-a osamdesetih i devedesetih) sigurno bi pokazao da atribut ženski ili damski ne mora nužno da bude sinonim za trivijalnost, beslovesnost i saharinsku mamiparu. I malo bismo na pluskvamperfekatskim kostimima i gospoštini odmorili oči od prizora novobeogradskih solitera i pustara i tamo samoizgnanih zgubidana koji spoznaju prave dimenzije otuđenosti u velikom gradu. Atanaskovićeva i Tvrdišićeva mogle bi da pošalju Zdravka Šotru u zasluženu penziju, kao i da vaskrsnu srpsku melodramu. Što bi rekli u nekim krajevima Srbije - a match made in heaven!
