10. 02. 2010

YC kritika /film/ Soul kitchen: Obavezno pogledati

Njegovi filmovi bave se vavilonski izmešanim žiteljima savremene Nemačke i njihovim problemima koji mogu biti svačiji. Za razliku od mnogih autorskih ličnosti savremenog evropskog filma, Akin veoma voli svoje junake, i tragične situacije njihovih života uvek imaju bar nekakva razrešenja, ako ne i hepiendove u klasičnom smislu

Fatih Akin sjajan je nemački reditelj turskog porekla, proslavljen naročito remek-delom Glavom kroz zid kojim je 2004. osvojio razne međunarodne nagrade, pa i berlinskog Zlatnog medveda. Akin smatra da ako neko voli film, mora da voli Ameriku, a od američke kinematografije pak najviše voli Jima Jarmuscha. Njegovi filmovi bave se vavilonski izmešanim žiteljima savremene Nemačke i njihovim problemima koji mogu biti svačiji. Za razliku od mnogih autorskih ličnosti savremenog evropskog filma, Akin veoma voli svoje junake, i tragične situacije njihovih života uvek imaju bar nekakva razrešenja, ako ne i hepiendove u klasičnom smislu.

Uvek vidljivi humor proizlazi iz situacija koje su poznate svakom, a u kojima se srčanost glavnih aktera ne podudara s mehanički nepromenljivim zahtevima sveta koji ih okružuje. Akin hrabro koristi slučaj za razrešenja dramskih čvorova na mestima gde se mnogi ne bi usudili da to učine, očigledno verujući da slučaj postoji, pa bio on bog kad ne putuje pod svojim imenom, ili tek izoštrena percepcija aktera koji nastoji da ostvari svoju želju. Misao vodilja njegovog poslednjeg filma glasi: „Život je ono što nam se događa dok smo zauzeti pravljenjem drugih planova." Plan za Soul Kitchen npr. bio je da se u filmu koristi istoimena pesma grupe Doors, pa i glavni glumac Adam Bousdoukos (inače koscenarista filma) fizički liči na nekakvo izdanje Jima Morissona sa jugoistoka Evrope.

No, život koji se dešavao bio je takav da su autorska prava bila preskupa i od Doorsa je ostao samo naziv. Svi glumci u filmu su odlični: pomenimo tek Moritza Bleibtreua u ulozi neodgovornog mačo-brata, njegovu veoma obrazovanu i talentovanu izabranicu koja pije kao smuk (Anna Bedreke), planiranu devojku (Pheline Roggan) i devojku koja se „desila" glavnom junaku (Dorka Gryllus, viđena u Irini Palm). Akinov stalni direktor fotografije Rainer Klausmann tačan je kao smrt u svom stvaranju ulepšane neulepšanosti sveta koji nam se prikazuje, a njih dvojica zajedno kao da nam pokazuju kako bi i srpska kinematografija mogla da izgleda, da je sreće.

Umeren u neumerenim scenama, Akin u filmu Soul Kitchen duhovito pravi neumereno cinični omaž Nebu nad Berlinom i na sahrani jedne hamburške babe stavlja Handkeovu pesmu Kad je dete bilo dete u usta svešteniku kao uvod u pogrebni kalambur. Film obavezno pogledajte, a petu zvezdicu dodajte sami ako vam ne zasmeta izvesna dramaturška rašrafljenost koja perfekcioniste u gledalištu tera na sitničarenje.

Vladislava VOJNOVIĆ

 

Oceni ovaj članak

Komentari