03. 03. 2010

Filmska sreda /film meseca/Antichrist

Antihrist definitivno nije film za svakoga, i pretencioznost autora u kombinaciji sa izraženom simbolikom koja doslovno negira potrebu za klasičnim zapletom jeste nešto preko čega mnogi gledaoci neće biti spremni da pređu. Oni koji su pak spremni da se malo okvase roneći po dubinama kolektivnog nesvesnog, trebalo bi da mu pruže šansu

Večiti provokator i eksperimentator Lars von Trier snimio je gnostički horor. Esej u formi filma u kome su prepleteni različiti simbolički nivoi kroz koje on promišlja o ljudskoj prirodi uklještenoj između svesnog i nesvesnog, nje i njega, prirode i (zamišljenog) boga, dva pola i dva principa, zla i Zla, osećanja krivice i (nemoguće) katarze. Ovako bi se ukratko mogao opisati, mada ne i objasniti, novi film Larsa von Triera, reditelja koji voli da šokira. Antihrist je svojevrsna Rorschachova filmska mrlja, nastao kao refleksija Von Trierove depresije. Charlotte Gainsbourg i Willem Dafoe tumače uloge dvoje neimenovanih. Ali, ne dvoje filmskih protagonista. Samo dvoje. Kroz njih se projektuju i prelamaju principi i dileme koje vuku koren iz prastarih religijskih parabola odenutih u novo ruho, Von Trierovi vlastiti strahovi i promišljanja, i konačno, sve one svesne i nesvesne reakcije gledalaca koji će ovim filmom biti provocirani, zgađeni, iznervirani, uznemireni, možda čak i uplašeni, ali bar neće ostati ravnodušni.

Na površini svega toga jeste priča o pokušaju dvoje ljudi da se izbore sa gubitkom. Međutim, to je tek pokretač radnje. Uvodna scena snimljena je poput reklame, namerno prestilizovano kao lažno sećanje na lažni život. Pošto se lažni život završi, dolazi ono što posle toga ostaje - lažni raj. Negostoljubiva i preteća priroda u koju se njih dvoje povlače kako bi se preispitali. I to preispitivanje odlazi preko svih granica psihičkog i fizičkog bola i torture. Tik ispod površine leži tema sudara iracionalnog kao ženskog principa sa racionalnim muškim principom koji pokušava da svetu podari smisao po svaku cenu. U takvom sudaru žrtve su neizbežne. Destrukciju smenjuje autodestrukcija, sve dok se polovi međusobno ne ponište. Pobednik postoji, ali samo nominalno.

Ako ostavimo po strani ovakva tumačenja, koja će neko prezrivo odbaciti kao učitavanja, ostaje nam neobično atmosferičan film bez pravog zapleta koji je odlično snimljen, režiran kao horor iako ima malo toga zajedničkog s većinom savremenih primeraka tog žanra, i perfektno odglumljen. Ova poslednja stavka posebno se odnosi na Charlotte Gainsbourg, koja je za ovu ulogu nagrađena u Kanu i koja je ovde, poput Isabelle Adjani u filmu Possession (idealan film parnjak za Antihrista), dala sve od sebe da oživi ne konkretan lik, već nesputanu žensku emociju (skup svih emocija) u rasponu od potpune ranjivosti pa do nesputane histerije. Antihrist definitivno nije film za svakoga, i pretencioznost autora u kombinaciji sa izraženom simbolikom koja doslovno negira potrebu za klasičnim zapletom jeste nešto preko čega mnogi gledaoci neće biti spremni da pređu. Oni koji su pak spremni da se malo okvase roneći po dubinama kolektivnog nesvesnog, trebalo bi da mu pruže šansu.

Miloš CVETKOVIĆ

Oceni ovaj članak

Komentari