31. 03. 2010

Filmska kritika sredom: Invictus/Nepobedivi

Reč „invictus" na latinskom znači „neosvojivo", čime je Clint Eastwood ovog puta, osim sjajnog filma, napravio i ozbiljan komentar jednog svog drugog remek-dela, filma Neoprošteno

Reč „invictus" na latinskom znači „neosvojivo", čime je Clint Eastwood ovog puta, osim sjajnog filma, napravio i ozbiljan komentar jednog svog drugog remek-dela, filma Neoprošteno. Invictus po romanu Johna Carlina scenaristički  je upriličio Anthony Peckham (scenarista Sherlocka Holmesa).

Pre svega i posle svega Invictus je film o praštanju, jednoj od najvećih hrišćanskih vrlina, a mimo religije reč je o bazičnoj osobini mudrih ili, medicinski gledano, o osnovi duševnog zdravlja, bilo pojedinca, bilo sociološko-socijalnog zdravlja šire društvene zajednice. Fenomen, svakako,  predstavlja sam Eastwood i njegov glumački background s jakim pečatom filmova koje su, između ostalih, režirali Sergio Leone, Don Siegel, Buddy Van Horn. U tim filmovima mnogo praštanja nije bilo, i dok glavni junak ne bi zadigao pončo i zapucao, ili izvukao „magnum 44" ili sličnu pucaljku, a u iste svrhe, ovaj svet nije mogao ama baš ni malo da zaliči na pristojno mesto. E, u međuvremenu je prošlo pedesetak godina, Eastwood je odavno vlasnik Malpaso Productiona, odavno režira, komponuje, montira i, uopšte, kako sam kaže, radi sve što je u vezi sa filmom osim pisanja scenarija. Ali očigledno scenarije veoma pažljivo bira.

Ovaj i ovakav Invictus pravo je malo čudo: kroz po svemu netolerantno polje delovanja  najmačističkije mirnodopske stvari - ragbija, prelama se državotvorna politika, strategija i sve ostale političke veštine Nelsona Mandele. Mali, mudri film sa fenomenalnim Morganom Freemanom u glavnoj ulozi, spaja dve krajnosti zapadnjačke civilizacije: ragbi (tretiran sasvim kao i Evropljanima jasan fudbal) i slavodobitnu poeziju Williama Ernesta Henleya, tj. spaja svu grubost, glupost i manipulativnost sporta/politike, sa senzibilitetom, mudrošću i ispovednim tonom umetnosti.

Praštanje o kojem se u Invictusu govori nije smrtniku nedostižna svetačka stvar kojom, eto, vlada neki nama nedostižni uzor; naprotiv, reč je o praštanju kao moćnoj, ali savladivoj tehnici oslobađanja i stavljanja sebe u položaj za neometano delanje, dakle o praštanju kao o svojevrsnom oružju. Henleyva pesma završava se stihovima: Ja sam gospodar svoje sudbine: / ja sam kapetan svoje duše. Samo u tom slučaju, slučaju upravljanja sopstvenom dušom, uči nas Eastwood, naša tela mogu biti mučena, tlačena, lišavana slobode, a da to ne ostavlja posledice na našu dušu tj. na ono što mi zaista zauvek besmrtno jesmo. Ako je Mandela tome mogao da nauči crne Afrikance u odnosu na apartheidne belce, onda mora biti moguće da i Eastwood nauči nas u odnosu na naše kvrnike i dželate, u politici, ali još mnogo više u porodici, na poslu, među prijateljima, pa makar i u saobraćaju.

Vladislava VOJNOVIĆ

 

Oceni ovaj članak

Komentari