Knjige
Ljubisav PANIĆ
08. 11. 2011
Kritika: Slepi časovničar (Richard Dawkins)
Ljudsko oko veoma je složen organ. Samo u mrežnjači nalazi se sto dvadeset pet miliona fotoćelija. Razmišljajući o ovoj kompleksnosti, teolog William Paley došao je do zaključka da nastanak oka i drugih organa treba pripisati inteligentnom tvorcu...Oksfordski zoolog Richard Dawkins napisao je Slepog časovničara kao antitezu Paleyjevom traktatu
Heliks, 2011.
Ljudsko oko veoma je složen organ. Samo u mrežnjači nalazi se sto dvadeset pet miliona fotoćelija. Razmišljajući o ovoj kompleksnosti, teolog William Paley došao je do zaključka da nastanak oka i drugih organa treba pripisati inteligentnom tvorcu. On je poredio složenost živih bića sa složenošću časovnika - kao što je časovniku neophodan časovničar da bi svi njegovi delovi radili besprekorno, tako su i živa bića suviše složena da bi mogla nastati bez intervencije pametnog tvorca. Godinama posle objavljivanja ove ideje, Charles Darwin je teorijom evolucije ponudio objašnjenje nastanka organa bez uplitanja inteligentnog dizajnera. Od tada, njegova teorija dokazana je bezbroj puta, ali i dalje biva napadana istim, više od dve stotine godina starim Paleyjevim argumentom.Oksfordski zoolog Richard Dawkins napisao je Slepog časovničara kao antitezu Paleyjevom traktatu. Na osnovu teme, moglo bi se pretpostaviti da se Dawkins prvenstveno pozabavio religijom, ali koga zanima njegov atak na teizam moraće da pročita Zabludu o Bogu, jer brojna poglavlja Slepog časovničara uopšte ne mare za božansko postojanje. Ovde je u pitanju štivo „o evoluciji kao rešenju problema složenog dizajna".
Najlepši primer realizacije te ideje jesu četvrto i peto poglavlje knjige. Ona se bave DNK replikacijom i konvergentnom evolucijom, odnosno, sličnošću životinja koje nisu u bliskom srodstvu. Ujedno, ovim poglavljima u potpunosti nedostaje osvrt na Paleyjevo alternativno rešenje problema. Međutim, Dawkins je toliko detaljan i pažljiv pri opisima evolucionih fenomena da konstantan povratak na teološki „argument" postaje suvišan - ukoliko bi se obraćao čitaocu kojem i pored svih pitkih objašnjenja suština ostaje nejasna, banalizovao bi sve što je napisao.
Slepog časovničara krasi i to što postaje sve bolji kako se privodi kraju. Posle opisa rezultata računarskog programa kojim je simulirao evoluciju, Dawkins je opisao prirodnu selekciju, a filozofski se pozabavio i odnosom ljudi prema poimanju „neverovatnih" događaja. Deveto poglavlje, jedno od retkih uvida u biologiju „iza kulisa", opisuje nedoumice u evolucionim krugovima s hvale vrednom elokventnošću i daje odgovor na pitanje da li je ovim nedoumicama poljuljana validnost Darwinove ideje. Taksonomiji i novijim teorijama koje se protive eksperimentalnim dokazima o postojanju evolucije posvećena su poslednja dva poglavlja.
Ovakvom sveobuhvatnošću, Dawkins kreacionistima nije ostavio nimalo prostora za još jednu besmislenu pseudoargumentaciju. Njegova genijalnost ogleda se i u tome što mu je to pošlo za rukom posvetivši kreacionizmu minimum svog teksta. Zbog toga, lako je pomisliti da je odlutao od teme, ali istina je da je, zapravo, ponudio i više nego što treba: objašnjavanjem evolucije Dawkins ne pobeđuje samo tezu o intervenciji tvorca pri razvoju života već i bilo koju drugu tezu o neverovatnosti samostalnog razvoja biljaka i životinja, pokazujući, još jednom, zašto je jedan od najpoznatijih naučnika današnjice.
