Knjige
22. 11. 2011
Kritika: Sanset park - Paul Auster (ocena 4)
Tanka je, i često varljiva, linija koja razdvaja osoben i prepoznatljiv autorski rukopis od osnova za optužbu za autoreciklažu. Paul Auster, i ovde i širom sveta rado čitan pripovedač, već poduže balansira na samoj granici ova dva sasvim oprečna suda. Povoda i za jednu i za drugu ocenu ima dovoljno
Geopoetika, 2011.
Piše: Zoran JANKOVIĆ
Sanset Park je prevod njegovog najnovijeg romana, prethodne godine objavljenog u Austerovoj domovini. U priči o grupi mlađih intelektualaca povezanih igrom sudbine koji skvotuju u napuštenoj brvnari na obodu Njujorka, Auster ponovo varira svoje opsesivne motive: samonametnuto izgnanstvo usled nenamerne (mladalačke) pogreške s ozbiljnim posledicama, suštinsku vezanost za (pop)kulturno nasleđe američkog tla (književnost, film, bejzbol...), neizostavno umrežavanje svih aktera priče, melanholiju i tihu rezignaciju izazvanu društvenim okolnostima (ovde se Auster bavi danima koji su usledili posle najnovijeg američkog finansijskog kraha)...
Osim toga, na planu književnih zahvata, i Sanset Park nudi intratekstualnost, smireno i taktično pripovedanje, posezanje za referencama iz drugih umetničkih oblasti i artefaktima iz stvarnosne neknjiževne dimenzije. Valja odmah reći da posvećenicima i onima iole verziranim u njegov stvaralački mikrouniverzum Auster ovde ne nudi ništa suštinski novo (osim možda sasvim uspelog poigravanja s tačkom gledišta, gde, ostajući veran poziciji sveznajućeg pripovedača, u drugoj polovini odvažno i sigurno razdvaja priču prateći šta se zbiva ili se u međuvremenu zbivalo u pojedinačnim egzistencijama junaka koji su se na početku priče činili kao periferni učesnici u osnovnoj povesti). Pitanje je da li je rezonski od potvrđenog znalca, što Auster svakako jeste, tako obimnog i u odnosu na konkurenciju lako razaznatljivog opusa, očekivati prevratničke zahvate i smelije inovacije.
I ovakav kakav jeste, Sanset Park je sasvim dovoljno kvalitetno štivo koje, baš kao što nas je autor svojim najboljim delima (poput Njujorške trilogije i Mesečeve palate) i navikao, pruža zanimljivu priču ojačanu diskretnom intrigom, osoben ugao gledanja, zaljubljenost u plodove umetnosti kao ponajboljeg dela ove planete i egzistencijalnu teskobu i opštu zapitanost nad sudbinom i sudbinski nametnutim.
