Knjige
Piše: Zoran JANKOVIĆ
29. 11. 2011
Kritika: Basne o komunizmu - Slavenka Drakulić (оcena 5)
Slavenka Drakulić, početkom devedesetih prokazana kao jedna od pet crvenih veštica koje rovare protiv nezavisne hrvatske države u povoju, veliko je ime evropske feminističke i sociološke misli donosi nam zbirku satiričnih eseja o nasleđu komunističkih režima i kultura u međuvremenu ideološki preobražene i teritorijalno prekomponovane Evrope
Beogradska izdavačka kuća Rende nam je krajem minulog leta pružila priliku da prozu Slavenke Drakulić spoznamo i u nešto lahorastijoj inkarnaciji. U knjižarskoj ponudi pojavilo se srpsko izdanje njenih Basni o komunizmu, zbirke satiričnih eseja o nasleđu komunističkih režima i kultura u međuvremenu ideološki preobražene i teritorijalno prekomponovane Evrope. U svakoj od ovih priča iz usta životinja autorka sagledava stanje stvari posle rušenja komunističkih i totalitarnih režima s kraja prošlog veka.
Tako Albaniju sagledavamo očima gavrana, dok će miš posvedočiti o sunovratu i potonjem otklonu Čeha prema komunizmu, pas o remiksovanoj Rumuniji, a krtica će nastojati da pronikne u tajnu logike srušenog Berlinskog zida. Našlo se mesta i za mačku poljskog diktatora Jaruzelskog, kao i Titovog papagaja koji je dopao u amanet Tuđmanu i Mesiću. Lakim jezikom i neusiljeno, uz puno poštovanje komunikativnosti kao suštine pop kulture pod koju bi ovo štivo da se podvede, Slavenka Drakulić uspeva da ukaže na ključne manjkavosti i nedorečenosti istočnoevropskih komunističkih sistema, ne propustivši, intelektualnog poštenja radi, da pomene i dobre strane tih ustrojstava.
Autorka nalazi za shodno da upre prst ka istinama koje je teško poreći ili ignorisati - isključivi komunizam često je zamenjen rigidnim konzumerizmom, pobednici ostaju pobednici, a gubitnici ne mogu da se nadaju promeni udeljene pozicije, a i komunizmu i kapitalizmu očito nedostaje komponenta iskrenog humanizma. Čitaoci će svakako primetiti da Slavenka Drakulić piše imajući u vidu pretpostavljene spoznajne moći evropske publike, što nije nedostatak, već prečica koja nama koji smo proživeli i preživeli komunizam omogućava da uživamo u relaksiranom pogledu na čemer koji se čini neprolaznim i dalekosežnim.
