Home :: Magazin :: Kritika :: Knjige :: Kritika: Sibir - Vladimir Kecmanović (ocena 5)

Anketa

Maj

Najbolji događaj u maju je:

Koncert Metallice

Noć Muzeja

Ring Ring Festival

Sensation Innerspace

BELDOCS - Festival dokumentarnog filma

Rezultati

Knjige

Zoran Janković

20. 12. 2011

Knjiga meseca

Kritika: Sibir - Vladimir Kecmanović (ocena 5)

Tako Sibir na kraju biva zdrava i viralna proza, dok sama priča pleni upečatljivošću, iskrenošću i znalački gradiranim ritmom, a roman u celini nudi i dosta povoda za polemiku koja će prevazići okvire striktno književnog

image

Književni pseudokritičari i ideološki protivnici s kojima je Kecmanović rado uletao u sukobe i medijska nadmetanja, u pokušaju da ospore kvalitet njegove proze i sveukupni uspeh posegnuli su za, iz njihove vizure pežorativnom, odrednicom enter književnost.

Međutim, smetnuli su s uma da takva književnost, oličena u grafičkoj prepoznatljivosti i, stilski gledano, kratkim i svedenim iskazima odvojenim razmacima, u rukama umešnih predstavlja sasvim legitiman zahvat (uostalom, za istovetan postupak odlučio se i veliki Don Winslow za potrebe svog izuzetnog romana Savages). Kao što se i očekivalo, Vladimir Kecmanović ni u najnovijem romanu nije odustao od ove recepture, a možda i stilske opsesije. Sibir je ispričan i izložen upravo po toj mustri; srećom, otklon od već viđenog u romanu Top je bio vreo Kecmanović nalazi u promeni miljea u koji smešta priču. Sibir se dotiče sveta državotvornih tajkuna (tačnije, kontroverznih biznismena), njihovih bahatih naslednika i plaćenika.

Po tome se Sibir može dovesti u vezu s Feliksom, s kojim deli i formu naglašeno svedene psihološke duodrame izrasle na nasleđu disfunkcionalne porodice. Lajtmotiv Sibira Kecmanović nalazi u zaostavštini Dostojevskog, koji je taj geografski pojam iskoristio kao simbol poprišta nužnog samoiskupljenja. Međutim, autor Sibira jeste autor svog doba i svog podneblja, te umesto samoiskupljenja nudi igru mačke i miša i varljivu ljubavnu priču.

Ova potencijalno romantična dimenzija priče u potpunosti spasava Kecmanovića od mogućih optužbi za igru na sigurno i bezidejnog variranja već viđenih i potrošenih poteza. Tako Sibir na kraju biva zdrava i viralna proza, dok sama priča pleni upečatljivošću, iskrenošću i znalački gradiranim ritmom, a roman u celini nudi i dosta povoda za polemiku koja će prevazići okvire striktno književnog. Sasvim dovoljno za novi knjižarski hit, a možda i fina odstupnica pred pokušaj na polju ako ne tradicionalnije, a ono bar stilski oprečnije literature.