Muzika
05. 08. 2010
Novo - Morcheeba: Blood like lemonade
Na planeti Morcheeba stvari se nisu promenile. Ako ste ih poslednji put slušali pre više od decenije u klasiku Big Calm, pravo je vreme da sada nastavite
Blood Like Lemonade pravi je muzički povratak u devedesete. Ukoliko ne obraćate pažnju na tekstove, ovo će vam se činiti kao light ploča koja se uklapa u svaku priliku - porodični ručak, vožnju kolima ili biciklom. A onda u nekom trenutku kažete: ček', ček'... i čujete „want to know why there's a dead guy in my dining room", a ispod muzika za savršen sunčan dan. Ne toliko sublimne poruke, ali tanana mračnjikava crta albuma jeste novina u muzici ovog benda.
Iako je Morcheeba išla na siguran i oproban recept uspeha (a kako i ne bi posle propalih pokušaja koji su učinili da njeno ime pomalo izbledi) - a to je soul-pop-lounge stil - akustična gitara i najbolji audio efekat, glas Skye Edwards, učinili su I Am The Spring pomalo posebnom temom.
Prvenstveno zbog godina u kojima su bili na vrhuncu, često ste mogli da čujete kako neko sluša Massive Attack, Portishead i na kraju Morcheebu. Za razliku od prva dva benda koji nisu preterano brinuli o tome da svojim obožavaocima donesu sunce i slatki ukus u ustima, Morcheebi je to bilo na prvom mestu.
Vrhunac albuma jeste baš nevokalna Mandala, downtempo i scratchy! U sličnom maniru je i Self Made Man. Loša, ili možda i dobra (?) strana albuma jeste to što nema skokova i padova. Cela ploča, od početka do kraja, rađena je u istom maniru, nema ubrzanja ili ekstremnih balada, što se može protumačiti i kao nedostatak kreativnosti.
Sama činjenica da se Skye vratila u bend čini ovu ploču njihovom najboljom u poslednjih nekoliko godina. U muzičkom smislu, Blood Like Lemonade neće naškoditi ali ni pomoći reputaciji Morcheebe. Stari ljubitelji ovog sastava biće oduševljeni novim pesmama, koje neće bilo kome promeniti život, ali su prijatne za povremeno slušanje. A ponekad, to je sve što nam je potrebno od muzike. Prijatnost.
T. BOGDANOV
