26. 08. 2010

Tom Petty and the Heartbreakers - MOJO

Mojo je verovatno svesno skrojen kao Petty-jev najambiciozniji album - bilo solo, bilo sa grupom - u poslednjih tridesetak godina; još od fenomenalnih uzastopnih Damn the Torpedoes (1979) i Hard Promises (1981).

Reprise

Iako se lako može učiniti da je tu dospeo nekakvom prečicom, Tom Petty (59) nesumnjivo je zaslužio da bude posmatran kao jedan od velikih živih američkih rockera. Temeljna analiza sličnosti i razlika između njega, Boba Dylana, Neila Younga i Brucea Springsteena oduzela bi mnogo mesta, no pokušajmo da sagledamo makar konture ovih likova u rock Rushmoreu današnjice. Dylan se zagonentno smeška: mudrac, erudita i mistik. Namršteni Young sa svojim monumentalnim zulufima oličenje je necenzurisane kreativnosti; nešto poput sile prirode s kojom nema pregovora; jedini je koji se ne smeši. Springsteenov osmeh deluje veselo, ali možda u isto vreme naivno i proračunato; nekako... predsednički?

S Pettyjevog lica sa sigurnošću se ne može pročitati gotovo ništa osim kilometraže i osobenog vida hladnokrvnosti; u isti mah detinjast i preiskusan, njegov kez mogao bi biti i umor i radost. Možda i jedno i drugo? Amerika.

 

Mojo je verovatno svesno skrojen kao njegov najambiciozniji album - bilo solo, bilo sa grupom - u poslednjih tridesetak godina; još od fenomenalnih uzastopnih Damn the Torpedoes (1979) i Hard Promises (1981). Te dve ploče ponajbolje predstavljaju jedan ugao impresivnog trougla Pettyjeve kompetencije - onaj iz kog vreba 'rokačina' čija je milina ponekad ekstatična. (Deluje preterano? Ali, setimo se samo stihova iz The Waiting: „Baby you're the only one that's ever known how to make me wanna live like I wanna live now.")

 

Na albumu Mojo toga nema. Nema ni onog drugog ugla, ponajviše zastupljenog krajem osamdesetih i početkom devedesetih, koji je još zaslužniji za Pettyjev status radijskog aristokrate; onog rasterećenog stava iz kojeg kreću neodoljivo pevljive, vazdušaste AOR/pop-rock pesme poput Free Fallin', Into the Great Wide Open, Mary Jane's Last Dance...

Mojo polako teče iz najšireg Pettyjevog ugla. U pitanju je pretežno blues-rock, svirački najfinije sorte, u kojem svaki od Heartbreakera ima sasvim dovoljno vremena da pokaže šta zna, a pošto su u grupi gitarista Mike Campbell i klavijaturista Benmont Tench, nije ni čudo što album traje više od sat vremena. Meraklijskom konzumiranju vrhunske svirke posebnu dimenziju obezbeđuje činjenica da su pesme toliko fino studijski istretirane da je Mojo vredan ponovnih slušanja makar i iz čiste audiofilije.

 

Američke gitare, autoputevi, slučajni (?) susreti... Nema nikakve sumnje da Petty zna o čemu govori, iako jedva da govori o ičemu konkretnom. Dobro je s vremena na vreme posetiti opšta mesta i podsetiti na ono što ih čini posebnim. Ovo je ploča o tome, i to veoma dobra.

 

Pa ipak, nije lako odslušati ovakav, i ovoliki, album Toma Pettyja, a ne ostati bar malo željan pesama koje se prosto moraju posebno pomenuti. Znate ono: jedan kroz jedan, od uveta do uveta. S vremena na vreme, Pettyja je hvatala ljutnja zbog stanja na estradi, pa je reagovao javno - što nemuzički, što muzički. Zar ne bi bilo lepo da se, posle uranjanja u Mojo, velikan nasekira zbog deficita pesama u svetu i plasira nekoliko neodoljivih hitova?

Bluesa će ionako uvek biti, pa makar ga niko i ne svirao. A pesmu mora neko da napiše.

Marko ARTUKOVIĆ

Oceni ovaj članak

Komentari