09. 09. 2010

Kritika: Arcade Fire - The Suburbs

Predgrađe je zahvalna tema. Koliko god da smo grozno patili kao tinejdžeri, retko ko je potpuno imun na makar povremene nastupe nostalgije prema bukvalnom i/ili figurativnom predgrađu. Da se, na primer, podsetimo: „Potraži me u predgrađu, na ulici, na raskršću. Gdje mi je jorgovan rasuo perle, gdje nam je proljeće dotaklo usne i pobjeglo..."

A onda smo odrasli i dospeli u Grad. Čudna stvar, ta mladost, i žal za njom.

Montrealski barok-alternativci Arcade Fire još su se prvim albumom Funeral (2004) nametnuli kao nezaobilazni predstavnici novovekovnog predgradskog sentimentalnog pesimizma. Dok Radiohead, kao najupadljiviji nosioci gromopucatelne vatre hiperurbane postsmorenosti, stvari pretežno posmatraju s velike visine, Arcade Fire nastupili su iz ljupke vizure male sredine. Čak i kad su se na drugom albumu Neon Bible (2007) okrenuli globalnoj apokaliptici, nije u potpunosti nestao utisak da su ovi eksponenti savremenog studentskog egzistencijalizma nekako komšijski dodirljivi.

Kao da to nije bilo dovoljno, The Suburbs deluje kao svojevrstan prequel debiju, s nekoliko novih informacija:
1) Kad smo bili mladi, piletina je imala ukus piletine, a ne kao ovo sad
2) Teško je biti star, a biti car
3) Današnja omladina nema pojma
4) Na mladima svet ostaje

The Suburbs prosto vrvi od stihova koji bezmalo vuku za rukav kritičara da ih citira i hvali. Ovom se prilikom to, međutim, neće odigrati, jer koliko god upečatljivi težili da budu, sentimenti i stavovi Arcade Firea ovde već počinju previše da liče na samodovoljni kič i popodnevnu mudrost.



Ali, dok lirska sadržina postaje pomalo redundantna i zamorna, pa na mahove i regresivna, sama forma i zvuk pesama daju sliku benda čiji zamah nije sasvim potrošen. Neodoljivih rifova, refrena i atmosfera ima, doduše, manje nego ranije, ali sasvim dovoljno za ostanak u vrhu moderne pompezne alternative. Modern Man, Rococo i City with No Children izvrsne su rock pesme, sa snagom da čistom dramatikom nadoknade izvestan nedostatak intelektualnog rafinmana; ukoliko Arcade Fire ne dobacuju do (po svoj prilici samozadatih) ozbiljno umetničkih kriterijuma, to ne znači da ih ne bi trebalo pohvaliti kao rock grupu koja, prosto, prilično dobro zvuči.

Budimo realni: Arcade Fire nikad nisu ni bili mnogo više od toga. Ali, Funeral je rokao, a Neon Bible blistao. The Suburbs više prosto sedi i lamentira (kao da se podrazumeva da to dolazi s godinama?), ali ipak deluje suvislije od većine proizvoda koji ovih dana ciljaju na indie populaciju.

Za kraj, vratimo se na trenutak Meri Cetinić i njenom bezvremenom predgradskom sentimentu.

„Ti nemaš prsten sa našeg vjenčanja, al' pamtiš strehu na kraju grada. Bez mnogo cvijeća, bez vela i zlata, bila sam s tobom sretna ko nikad." A u Arcade Fire, Win Butler i Régine Chassagne već su nekoliko godina u braku. Pa valjda bi se i o tome moglo nešto otpevati?

Marko ARTUKOVIĆ

Oceni ovaj članak

Komentari