Muzika
Marko ARTUKOVIĆ
24. 11. 2011
Recenzija: Wilco - The Whole Love (ocena 2)
Ukoliko u današnje vreme još postoji američki san za ultraambiciozne rockere mlađe od pedeset godina, bojim se da on izgleda kao poslovna stvarnost Jeffa Tweedyja, lidera grupe Wilco. Krenuvši iz ruina sastava Uncle Tupelo, Tweedy se, uz pomoć prilično smenjive ekipe muzičara koji su ga godinama opsluživali, domogao vrha
Posle skromnih početaka iz kojih su svi, pa i Tweedy, lepo mogli da vide da no depression tradicionalizam Uncle Tupela, zapravo, i nije baš bio njegov glavni fah, nego pre zasluga bivšeg drugara Jaya Farrara, rešenje se pojavilo u vidu albuma Summerteeth, koji je do te mere plenio raznovrsnošću da jedva da je iko primetio kako su, recimo, stihovi često gotovo sasvim besmisleni. Zatim - trijumf: prekretnički Yankee Hotel Foxtrot, istorijski značajan i po specifičnoj marketinškoj strategiji koja bi se možda najbolje mogla opisati kao „diskografska kuća kao hoće da nas otcepi, a mi se kao žalimo".
Posle nekoliko solidnih AOR ostvarenja nastalih u međuvremenu, situacija je, izgleda, sazrela za nešto što bi moglo ostati zapamćeno kao definitivni statement Jeffa Tweedyja.
Za početak, red krautrocka, valjda da bi se svi: a) zbunili i, automatski, b) zadivili, jer je, zapravo, baš to ono što se nekako i očekivalo (invencija, je li). Dok se čovek oporavi od „iznenađenja", formula ostatka albuma već je u jeku, a glasi otprilike ovako: red parodije, red patetike.
Ponekad je, doduše, teško razgraničiti ta dva režima. Objedinjujući faktori, pored znalačkog sviranja koje bi svakako trebalo pohvaliti da nije toliko prokleto dosadno, jesu, naravno, Tweedyjev jedinstveni mrzovoljni, na strateškim mestima prozukli glas, i njegova dosledno nadobudna lirika.
Hipertrofirani egocentrizam, sebi i drugima predstavljen kao čitav spektar delikatnih emocija, godinama dominira „alternativnim" (čemu?) rockom i ostalim društvenim mrežama. Ali, biće i drugih godina i decenija. Nije Amerika bez veze Amerika. Evo, recimo, dok se odigravalo sve ovo s građaninom Tweedyjem, grupa Son Volt, koju predvodi Jay Farrar, objavila je niz albuma, od kojih je pretprošlogodišnji American Central Dust jedna od najlepših stvari koje su ljudska bića smislila, odsvirala i na svet izdala u poslednjih nekoliko godina.
A koga tu sluša 99 odsto i ko ima 99 odsto kapitala - to za rock 'n' roll i ostale discipline istinskog američkog i ostalog sanjanja nikada nije bilo, niti će biti presudno.
