Muzika
29. 12. 2011
Kritika: Florence and the machine - Ceremonials (ocena 3)
Da li je Florence and The Machine nova Kate Bush? To je pitanje koje sam postavljala sebi dok sam slušala novu ploču Ceremonials. Kada se pre dve godine pojavila na sceni, bila je drugačija od ostatka ženskih vokala koji su tada vladali Velikom Britanijom: retro glas, nesvakidašnje pevanje, akcenat na pažljivoj horskoj, odsviranoj muzici i potpuno autentičnim tekstovima koje sama piše. Možda je baš zbog toga dobila nagradu BBC Sound of 2009
Prvi singl What the water gave me delimično je najavio samouvereni zvuk koji nam je Florence lansirala na albumu Ceremonials. Dramatične violine, glasne harfe, gospel horovi... sve je to upečatljivo u muzici Florence Welch.
Prava bura nastala je pojavljivanjem druge plasirane pesme, Shake it out, koja je toliko prihvaćena da nam praktično iskače iz frižidera. Neobično, s obzirom na to da je tekst jak, dugačak i da pesma nije preterano melodična i laka. Ne ulazi lako u uši. („And our love is pastured such a mournful sound, tonight I'm gonna bury that horse in the ground.") Lover to lover je nešto što očekujemo od Florence, opet s dobrom dozom svečanog, kome posebno doprinosi neizbežni hor.
Možda najbolja spiritualna Leave my body daje savršen završni udarac i pečat albumu.
Često se govori kako iza mladih umetnika, zapravo, stoje producenti, kako ih oni kreiraju, kako bez njih, suštinski, ovi sami i ne postoje. Paul Epworth (koji je koproducirao Rolling in the deep) jedan je od najtraženijih. On je sa Florence producirao album Ceremonials koji opet zvuči drugačije i jedinstveno. Zvuči kao Florence.
Tema koja vlada pločom jeste ljubav. Neuspešna, na ivici, ali emotivna. Pomislili biste da ovo može biti depresivan album, ali ne. Florence and The Machine napravila je intimnu, iskrenu, jaku i glasnu ploču koja će ostati upamćena po autentičnosti.
