20. 12. 2010

Kritika: Prizori egzekucije (Howard Barker)

Nastao u doba najtvrđeg tačerizma, komad Prizori egzekucije stavlja u centar svojih interesovanja „večnu" temu, posebno popularnu tih godina u Velikoj Britaniji - odnos vlasti i umetnosti

Ono što je interesantno u ovom komadu, i gde se on odmiče od uobičajenih tra-la-la opštih mesta o manipulisanju umetnicima i njihovom umetnošću, jeste stidljiv ali jasan pokušaj objašnjenja „kontekstualizacije" ili, kako bi se modernim rečnikom reklo, „spinovanja" umetničkog dela, što je trenutno prilično vruća tema, od Njujorka pa do Beograda. Inspirišući se životom slikarke kasnog manirizma, Artemisije Gentileschi, Howard pokušava da stvori neku vrstu moderne romantične tragedije, u kojoj se mnoštvo (zbrka?) motiva prepliće i prožima u nastojanju da se problem sagleda iz svih mogućih uglova. To dovodi do izvesnog mehaničkog smenjivanja scena (malo „umetnik nikad srećan u ljubavi", malo „vlast uvek manipuliše umetnicima", malo „umetnici su jako neobične osobe" itd.) koje ne proizlaze iz narativne strukture, već iz autorove želje da nam saopšti svoje opservacije na prilično deklamatorski način.

Ta „tvrdoća" i frontalnost „poruke" zadržana je, nažalost, i u režiji Marka Manojlovića. U prilično jednostavnoj, ali značenjski jasno postavljenoj scenografiji, odigrava se tragična sudbina slikarke Galactije koja između sopstvenih umetničkih traganja, nesrećne ljubavi, roditeljstva i, naravno, neprekidne borbe sa zahtevima naručioca, tj. vlasti, ostaje emotivno, društveno i kreativno smrvljena. Ono što najpre iznenađuje u ovoj postavci jeste izvesna „neusklađenost" glumačke igre ansambla, tj. registra te igre koji se kreće od deklamatorstva, preko sirovog patosa, pa do poluzainteresovanosti. Značenjska neartikulisanost kostima kao i generalna površnost pristupa samo naglašava ovaj problem. Povremeni pokušaji ubacivanja humora dobrodošle su, ali nedovoljno osmišljene rediteljske intervencije koje bi mogle da osveže ovaj „težak" i poprilično pompezan komad. Najzanimljivija intervencija tiče se rediteljske odluke da nam platno o kome se sve vreme govori prikaže kao prazno, podvlačeći ideju da „iščitavanje" umetničkog dela uvek zavisi od konteksta u kome mi kao njegovi konzumenti obitavamo.

Boban JEVTIĆ

Režija: Marko Manojlović

Uloge: Gordana Đurđević-Dimić, Nenad Stojmenović, Mihailo Lađevac, Daniela Kuzmanović, Gojko Baletić, Bojana Stefanović, Branko Vidaković, Aleksandar Đurica, Stefan Buzorović, Kalina Kovačević, Dragan Nikolić

 

Oceni ovaj članak

Komentari