11. 04. 2011

Predstava meseca: Pazi vamo

Junaci novog komada Milana Markovića, Marko (navijač Partizana) i Ivana (recimo, jedna od onih devojaka s mitinga Patike za Kosovo), žive s majkom u rakovičkom socrealizmu, a onda se u njihove živote vraća otac, koji ne samo da nije mrtav, kao što im je rečeno, nego je još i Rom

U fašistoidnom polusvetu savremene Srbije, gde vlada huligansko groktanje i gde se svaka pozitivna osobina izražava isključivo kroz nacionalni interes, šanse za happy end zaista su ravne nuli

Kako bi se što autentičnije prikazao presek takve društvene realnosti, rediteljka je odlučila da većinu likova u drami tumače polaznici triju glumačkih škola (škola glume Besna glista, glumački studio Nenada Radovića i škola glume Nenada Nenadovića), a svi tinejdžeri prošli su i kroz radionice koje je sproveo Centar za interaktivnu umetnost In Stage. Od profesionalnih glumaca tu su Andrijana Tasić u ulozi majke Suzi, letargične frizerke, jednostavne, bez probuđene svesti, i Ivan Jevtović kao otac Đole, povratnik iz Nemačke, tragikomično uverljiv u ubeđenju da bi uz dobru volju, i nešto novca, sve ono što zatiče u današnjoj Srbiji moglo da se promeni nabolje.

Duhovitom scenom u kojoj roditelji obnavljaju svoju romansu uz trash-dance klasik Njen grad (Funky G, 1995), samo se nakratko prikriva otrežnjenje koje ih oboje očekuje - sva ta deca koja danas kliču „Kosovo je srce Srbije", dok jednom rukom mlate svaku „različitost" ili bacaju Molotovljeve koktele, a drugom pokazuju tri prsta, uopšte nisu neka tuđa balavurdija. Naprotiv, oni su tranzicioni mutanti u istoj onoj meri u kojoj su to bili njihovi roditelji tokom devedesetih.

Glumci naturščici uverljivo igraju svoje vršnjake, one koji pucaju od snage koju nemaju da izliju nigde drugde osim u besmisleno nasilje. I svaka grupa to demonstrira na sebi svojstven način - dečaci učaureni u ideologiju koju ne poznaju, devojčice utonule u estradizaciju - a njihove horske scene, surove, začinjene sočnim, neliterarnim ali toliko čestim uzrečicama, daju preciznu dijagnozu odrastanja pod neprestanom presijom politikantsko-populističke propagande. David Ibrović (Marko) i Isidora Simijonović (Ivana) u nekoliko intenzivnih, spočetka agresivnih a kasnije dirljivih scena, prikazuju koliko je lako ubaciti se u ponuđene modele, a koliko je teško iz njih izaći.

Predstava Pazi vamo nije značajna samo zbog toga što je neka vrsta lakmus papira za razne oblike diskriminacije, ili zato što upozorava na to da nam dobar deo tranzicione omladine podseća što na pripadnike profašističkih jedinica, što na jeftine porno zvezde. Reč je pre svega o mudrom repertoarskom potezu koji ispunjava važan pozorišni kriterijum - scensko reagovanje na društvenu nehigijenu za koju se ne može reći da je samo prolazna faza, neprijatna i nezaobilazna poput bubuljica na licu tinejdžera. Ko misli da srpska teen svakodnevica izgleda kao šećerlema, obavezno treba da ostane na razgovoru koji se posle predstave organizuje sa autorskim timom i glumcima.

Slobodan OBRADOVIĆ

Oceni ovaj članak

Komentari