13. 06. 2011

Kritika: Sedam i po (ocena: 1)

Sedam i po tako na kraju više izgleda kao priredba srednjoškolske dramske sekcije nego profesionalna predstava jednog od vodećih pozorišta u gradu

Olga DIMITRIJEVIĆ

Scenario Miroslava Momčilovića u kome sedam različitih priča navodno obrađuje sedam smrtnih grehova, doživeo je na velikoj sceni Ateljea 212, posle filmske, i svoju pozorišnu adaptaciju. Ove priče su sve konstruisane po istom principu: junak ili junaci imaju jednu izraženu negativnu osobinu koja se okreće protiv njih. One su se u filmu odvijale po delovima Novog Beograda, a sada su po rediteljskom konceptu Darijana Mihajlovića uklopljene u ovosezonski koncept Ateljea 212 - nEXt YU - i mesta njihove radnje raspoređena su po šest bivših jugoslovenskih republika kojima je ovom prilikom dodat i Novi Sad, to jest, Vojvodina kao mesto radnje. Ovakav koncept bi, dakle, trebalo da nam saopšti nešto o bivšoj zemlji, mentalitetima i različitostima u njoj, ali njegova problematičnost vidljiva je od samog početka - odmah se postavlja pitanje po kom su kriterijumu grehovi preraspodeljeni po republikama. I kao i uvek kada se uđe u priču o mentalitetima, završi se u nekakvim prijemčivim i lepo upakovanim nacionalnim stereotipima koji se u pojedinim momentima opasno bliže rasizmu. Tako su Slovenci pedofili, Hrvati pokondirene tikve, Bosanka neprestano doziva Alaha, Srbi su lenji, a Crnogorci se, bez pokrića, mnogo busaju u prsa. Drugim rečima, kada je u pitanju predstavljanje naroda i narodnosti bivše Jugoslavije, predstava Sedam i po ostaje na nivou Grandovih Kursadžija. Na tom nivou ostala je i gluma. Praktično ceo ansambl (sastavljen od glumaca triju različitih pozorišta: Ateljea 212, novosadskog Újvidéki Színháza i banjalučkog Narodnog pozorišta) insistira na neumesnim gegovima, pregaženoj komici i igranju na publiku. U praksi to znači da nas sa scene zapljuskuju vika, dreka i loši pokušaji šarmiranja gledalaca (u tome naročito prednjači Marinko Madžgalj).

Na sve to, Darijan Mihajlović pokazuje nam neviđeni rediteljski nemar, ili pre nepismenost. Da krenemo od banalnosti koje se rešavaju na prvoj godini studija režije: vrata koja označavaju mesto radnje, po scenama se nedosledno koriste, ne zna se s koje strane ko izlazi i ulazi... Sedam i po tako na kraju više izgleda kao priredba srednjoškolske dramske sekcije nego profesionalna predstava jednog od vodećih pozorišta u gradu. Ogoljava se i stravična manjkavost i praznina Momčilovićevog teksta, jednodimenzionalni likovi i zapleti na nivou prostih dosetki. Tandem Mihajlović-Momčilović tako nam je isporučio predstavu koja uspeva da stvori samo transfere neprijatnosti, predstavu koja sve vreme pretenduje da otkrije neku veliku istinu o prirodi naroda i narodnosti bivše Jugoslavije, ali samo se sramotno zaglavljuje u glibu amaterizma i predrasuda.

Oceni ovaj članak

Komentari