04. 07. 2011

Predstava meseca

Kritika: U senci Hamleta (ocena 4)

2006. godine švedska spisateljica Irena Kraus adaptirala je Hamleta u skladu s pozorištem koje je namenjeno deci i mladima. Šta taj oblik adaptiranja tačno znači - diskutabilno je: da li mladi danas neće da čitaju klasiku, pa im treba dati inteligentno obrađenu Facebook varijantu, odnosno, ako neko hoće da režira Hamleta, zašto ga ne postavi na scenu držeći se originala s konceptualnim akcentovanjem segmenata koji se tiču starosti glavnog junaka, odnosno, ako neko želi da piše o odrastanju, zašto jednostavno ne napiše dramu koja se tim problemom bavi...

Piše: Slobodan OBRADOVIĆ

Režija: Anja Suša

Uloge: Petar Benčina, Maša Dakić, Vladica Milosavljević...

Famozna dilema „biti il' ne biti" oživljavana je u različitim varijantama (pa čak i do žanrovskih pomeranja u pravcu komedije), a 2006. godine švedska spisateljica Irena Kraus adaptirala je Hamleta u skladu s pozorištem koje je namenjeno deci i mladima. Šta taj oblik adaptiranja tačno znači - diskutabilno je: da li mladi danas neće da čitaju klasiku, pa im treba dati inteligentno obrađenu Facebook varijantu, odnosno, ako neko hoće da režira Hamleta, zašto ga ne postavi na scenu držeći se originala s konceptualnim akcentovanjem segmenata koji se tiču starosti glavnog junaka, odnosno, ako neko želi da piše o odrastanju, zašto jednostavno ne napiše dramu koja se tim problemom bavi, itd. Bilo kako bilo, Irena Kraus sad se već može smatrati ekspertom kada je reč o „prilagođavanju" klasike za adolescentski uzrast, budući da je to uspešno činila s Verdijevim Rigoletom ili Wedekindovim Buđenjem proleća.

U procesu novog pisanja Shakespeareove tragedije spisateljica je sprovela mnogobrojna dramaturška skraćenja (izostavljanje grobara, Fortinbrasa, Gildensterna i Rozenkranca...), a sve sa ciljem da fokus ostane na strahu od odrastanja, preuzimanju odgovornosti i obaveza. I ovaj postupak ispostavlja se kao adekvatan način dopiranja do adolescenata - danski kraljević iz originala nije u teen godinama, ali njegovo buntovništvo protiv svega može da bude baš slika tinejdžera zaglavljenog između sveta detinjstva i sveta odraslih. I obe ove dimenzije, u skladnu celinu, objedinjuje muzika Igora Gostuškog čija se dramska funkcija kreće u rasponu od stvaranja opšte atmosfere do konkretnijih značenja proisteklih iz dramskih prilika, a vrhunac je emotivni song Ofelijinog ludila/samoubistva, što je i najuzbudljiviji trenutak predstave.

Hamlet Petra Benčine nije melanholičan, nije ni rezigniran - on je tinejdžerski „usisan" u svoju egzistencijalnu situaciju, a u komunikaciji sa Ofelijom (Maša Dakić) jasno se ocrtava odnos ljubavi i mržnje dvaju mladih bića koja se „poznaju" i „vole" od malih nogu. Okruženje u kojem se njih dvoje nalaze, istovremeno i zasmejava i zastrašuje. Tom grotesknom utisku doprinose dva travestirana ceremonijalmajstera (Milan Pajić i Milan Tankosić) čija pojava ukazuje na demone koji jednako progone sve junake (bez obzira na pol i uzrast), kao i tragikomično intonirana neurotičnost Gertrude (Vladica Milosavljević) koja poput dobro dresiranog psa trči za frizbijem koji joj baca Klaudije (Mladen Andrejević). Ova rešenja ne daju neku novu dimenziju savremenom tumačenju Hamleta i iscrpljuju se u duhovitim dosetkama i parodijskom efektu (bez osvešćenijih psiholoških motiva).

Slično važi i za nedoslednosti prilikom smeštanja glumaca u publiku (uz privatno posmatranje kolega kada nemaju svoje scene), kao i za nedefinisan stav, na prvom mestu spisateljice, prema političkim, etičkim i filozofskim pitanjima koja pokreće Shakespeareovo delo. Međutim, u paradoksalnom obrtu, ništa od navedenog ne šteti ovom dinamičnom pozorišnom mehanizmu. On u krajnjoj liniji i ne pretenduje da bude iskaz po sistemu „prst u oko". Dovoljno je što se mladoj publici obraća baš onim jezikom koji ona razume.

Oceni ovaj članak

Komentari