25. 07. 2011

Kritika: Hipermnezija

Za potrebe predstave, rediteljka Selma Spahić okupila je glumački tim koji dolazi iz tri grada nekada zajedničke države - Beograda, Sarajeva i Prištine - i isporučila nam jedan primer dokumentarnog pozorišta u kom se glumci rođeni u Jugoslaviji pre rata, najjednostavnije rečeno, suočavaju sa svojom prošlošću

Predstava Hipermnezija nastala je u koprodukciji Fonda Heartefact i Bitef Teatra, a premijerno je izvedena na festivalu Dani Sarajeva.

Sam akcenat stavljen je na porodične odnose, uglavnom glumaca i njihovih roditelja. Sećanja kreću od najranijih i najbanalnijih, da bi se uskoro pretvorila u lanac dramatizovanih ispovesti o događajima iz detinjstva koji su se dešavali ponajviše u doba traumatičnih devedesetih godina.

Ona su dramaturški dobro uklopljena i obrađena, a svaka pojedinačna scena razigrana je na različit i maštovit način. Sami glumci smenjuju se u ulogama aktera svojih i tuđih sećanja - u jednom trenutku ispovedaju svoju intimu, a u sledećem već igraju majku, oca ili neki drugi lik iz priča svojih kolega na sceni. Selma Spahić je svakom od njih ravnomerno dala prostora, između njih nema hijerarhije, i Ermin Bravo, Jelena Ćuruvija-Đurica, Tamara Krcunović, Damir Kustura, Sanin Milavić, Milica Stefanović, Alban Ukaj i posebno upečatljiva Maja Izetbegović zajedno funkcionišu kao dobro uklopljen i energičan tim.

Scenografsko rešenje Sanje Džebe ujedno je funkcionalno i slojevito. Svaki od aktera ima svoju pokretnu konstrukciju unutar koje na vešalicama visi odeća, koja podseća istovremeno i na paravan i ormar koji metaforički skriva sećanja, iz kojih se ona iskopavaju, neočekivano nalaze. One se dodatno sve vreme aktivno koriste na sceni, pa su po potrebi i platna za projekciju videa, zavese u bolnici, označavaju televizijski ekran i tako dalje.

Sama režija Selme Spahić energična je i razigrana, ritam je brz i ravnomeran, ne pada ni u jednom trenutku i čini predstavu čvrstom i koherentnom. Ta brzina znatno doprinosi glavnom adutu Hipermnezije - emocionalnom impaktu, čistom udarcu u stomak. Vrlo iskrena, sećanja mladih glumaca na najdirektniji način govore o prećutkivanim traumama: i opsadi Sarajeva, i nasilju srpske policije na Kosovu, i političkim ubistvima u Beogradu, i o još mnogo čemu.

Glumci nam vrlo direktno nude na dlanu upravo ona sećanja koja se teško izgovaraju, i sve to zajedno pokazuje koliko su strašnih posledica na pojedince i porodice doneli ratovi i raspad države i društva. Pored ratova, obrađeni su i ostale društvene pojave i porodični odnosi, a posebno je upečatljiva scena u kojoj glumice govore kako su osetile patrijarhat na svojoj koži - od teranja da se peru sudovi dok brat ne radi ništa, do toga da je ćerka manje željeno dete. Hipermnezija tako biva izuzetno važna predstava i zbog svojih pozorišnih kvaliteta i zbog političkog značaja, i dodatno otvara prostor za dalju regionalnu pozorišnu saradnju i daje prostor ljudima koji i te kako imaju šta da kažu.

Olga DIMITRIJEVIĆ

Oceni ovaj članak

Komentari