Pozorište
20. 01. 2010
YC kritika, Pomorandžina kora: Vera u ideju, dramski tekst i reditelja
Predstave koje stižu iz Újvidéki Színháza gotovo se po pravilu odlikuju time što se u radu glumačkog ansambla vide ekstremna predanost i preciznost (koje čak i ako su „nemački" hladne, nisu bez emocija); u krajnjem slučaju, evidentna je potpuna vera u ideju, u dramski tekst i reditelja
Uloge: Aron Balaž, Andrea Jankovič, Emina Elor, Agota Ferenc...
Predstave koje stižu iz Újvidéki Színháza gotovo se po pravilu odlikuju time što se u radu glumačkog ansambla vide ekstremna predanost i preciznost (koje čak i ako su „nemački" hladne, nisu bez emocija); u krajnjem slučaju, evidentna je potpuna vera u ideju, u dramski tekst i reditelja. Takav je slučaj i sa autoreferentnom dramom Maje Pelević čije je postavljanje, samo po sebi, više sterijanski zicer, a manje repertoarska hrabrost (podsećanja radi, Újvidéki Színház je u skromnim uslovima na svom repertoaru imao hvaljeni Čikago pre Pozorišta na Terazijama).
Pomorandžina kora tiče se očuvanja ženske lepote i ostalih stereotipa odvajkada namenjenih ženama. U savremenim okolnostima ta „kampanja emancipacija" poprimila je oblike ozbiljne agresije, što individuu u drami dovodi pred sužen izbor s malim izgledima za očuvanje individualnosti.
Pomorandža Andree Jankovič koristi svoju „buntovnu posebnost" kao najjače oružje u muško-ženskim odnosima i duhovito odbija da se utopi u mnoštvo aseksualnih žena koje veruju da su seks-simboli (horski lik na ivici karikature, šest sintetičkih dama, bivše devojke, supruge, majke i udovice, sada samo identično brendirane kao lutke iz nekog osiromašenog izloga). Ženski veleslalom kroz zadate roll modele, sa ciljem da se pojedini od njih ostvare, a pojedini po mogućstvu izbegnu, rezultira pesimistično: ako već ne možeš da ih pobediš, pridruži im se. U prizorima između repetitivnih pregleda kod plastičnog hirurga (koji usporavaju ritam predstave i čine je predvidivom), junakinja postaje svesna da će napraviti kompromis koji joj ne služi na čast. Pozitivan odgovor na dilemu iz poslednje replike „samopovređivanje - da ili ne?" (Pomorandža će ipak postati samo deo plastificiranog trenda) dobija svoj crnohumorni anti-antiženski obrt: nema daljih zavaravanja o lepoti, prirodnosti, dobrom seksu, srećnom braku, majčinstvu, ambicioznosti, nema ni reči o feminizmu, ali ona je bar tu odluku uspela da donese sama.
Slobodan OBRADOVIĆ
