Architecture & Design
16. 03. 2010
Art utorak/intervju/Mina Ilić, arhitekt, scenograf, kostimograf
Nema „To ću kad porastem", ima samo „To ću sad"!
Yellow Cab: Na samom početku 2010. imala si dve velike premijere, u Berlinu i Beogradu. Da li to znači da si u prethodnoj godini bila vredni mrav?
Mina Ilić: Jesam, jesam! S obzirom na to da sam rad na kostimima za predstavu u Berlinu počela da radim u avgustu, a premijera predstave bila je 15. januara 2010. u Komische Oper Berlin. Reč je o modernoj baletskoj predstavi za projekat Shut Up And Dance Reloaded, za koreografiju Davida Simića. Nedelju dana kasnije, u Teatru u podrumu Ateljea 212, odigrana je premijera predstave Čekaonica reditelja Borisa Lješevića, za koju sam radila oblikovanje prostora i kostime.
YC: Kako se osećaš sada kada si došla kući i ubiraš plodove svog rada? Da li si svesna uspeha ili te polako stiže?
MI: Osećam se ispunjeno i zadovoljno što sam imala priliku da učestvujem u dva uspešna projekta. Uvek su kritike ono što dolazi posle svakog takvog rada, te sam ih nedelju dana čitala i skupljala utiske. Generalno, sve je shvaćeno i kritike su divne. Dakle, srećna!
YC: Situacija u Beogradu? Situacija u Berlinu?
MI: Ono što ljudi ovde mogu da pruže od kreativnosti - isto je i tamo: uvek postoje ideje, samo su način organizacije i uslovi znatno drugačiji. Naravno, moj produkt je kvalitetniji tamo gde je ozbiljnije shvaćen i vrednovan. Imala sam priliku da to doživim u gradu kao što je Berlin, otvoren za različite poglede na različite stvari. Berlin je nešto što bi Beograd mogao da bude.
MI: U Berlin sam prvi put otišla 2008. godine, na praksu u biro Zvija Heckera, koji je poznati arhitekt starije generacije. Tamo sam nekoliko meseci radila na projektu hotela na Baltičkom moru u Poljskoj i na drugim manjim projektima koji su pristizali u biro. To je za mene bilo veoma značajno iskustvo kad je reč o uvidu u rad velikih biroa.
YC: Arhitektura, scenografija, kostim... u čemu se najbolje osećaš, ili ne želiš da biraš?
MI: Jednom sam izabrala arhitekturu zato što mi daje slobodu koja je promenljiva u zavisnosti od mojih interesovanja i raspoloženja. Trenutno se najbolje osećam kada mislim o scenografiji i super mi je u kostimima. Aktuelna je i saradnja s pančevačkim ženskim punk bendom Vibrator U Rikverc, čiji sam stilista, fotograf i vriskalica u prvim redovima na njihovim koncertima. Dakle, miks.
YC : Kako „na delu" izgleda tvoj posao, šta te inspiriše? Demistifikuj nam malo proces rada na jednoj predstavi.
MI: Meni se u pozorištu najviše i dopada timski rad, kreativni ljudi različitih profila koji na svoj način vide istu stvar i obrađuju je daljim procesom rada u nešto što na kraju postaje zajedničko delo. Kada dobijem tekst, stvaram slike koje pretvaram u skice, zamišljajući prostor koji moram da smestim u dati prostor scene. Prvo dozvolim sebi da izmaštam često i nemoguće, i onda u razgovoru, najviše sa rediteljem, dolazimo do pravog rešenja koje možda na kraju i ne liči na prvobitnu ideju.
YC: Šta dalje, da li postoji nešto što nisi radila, a volela bi?
MI: Prvo, ono što mi je sedelo nad glavom dok sam uživala radeći na ovim projektima, jeste moj diplomski rad (mama, je l' čitaš ovo?). Možda su igrani i animirani film nešto što bih probala. Hoću u Njujork u radionicu reditelja Roberta Wilsona, hoću nov kompjuter i superelegantne cipele od prevrnute kože, koje su ostale da me čekaju u jednom izlogu u Berlinu. Ako ni zbog čega drugog, zbog njih se vraćam tamo!
YC: Savet za druge mlade, kreativne ljude? Čime se hraniš?
MI: Nema „to ću kad porastem", ima samo „to ću sad"! Čime se hrane supermeni - gumenim bombonama punim ljubavi. To je zdravo!
Dragana TRGOVČEVIĆ
