Knjige
Priče iz predgrađa Pejp
Objavljivanje De Hanovog prvenca 1904. odjeknulo je kao bomba: ne samo da je roman (nazvan po narodskoj četvrti Pejp) obilovao eksplicitnim homoerotičnim scenama već je bio pisan u prvom licu jednine, što je sugerisalo autobiografski karakter isposvesti...De Han je na virtuozan način ukomponovao više stilskih odlika svog vremena - naturalizam, senzitivizam i impresionizam.
Što se sudbine same knjige tiče, ono što je uopšte dospelo do očiju javnosti - Aletrino i De Hanova verenica otkupili su i uništili skoro celokupan tiraž - nije naišlo na dobar prijem, pa čak ni drugo, prerađeno izdanje iz kojeg je De Han izbacio posvetu Aletrinu. Iako su znameniti autori poput Lodevejka van Dejsela (Lodewijk van Deyssel) i Frederika van Edena (Frederik van Eeden) cenili De Hanove literarne sposobnosti, u javnosti su osudili njegov prvenac. To utoliko više čudi što se obojica smatraju začetnicima seksualne emancipacije u holandskoj književnosti. Moguće da je kod njih u pitanju bilo literarno poigravanje tadašnjim naučnim saznanjima iz oblasti psihopatologije, pa im je kod De Hana zasmetao prizvuk lične ispovesti. Bilo kako bilo, De Hanu je trebalo dugo da se rehabilituje u literarnim krugovima u kojima je na kraju pre svega ostao poznat po svojoj poeziji. Roman Priče iz predgrađa Pejp, kao i sledeće delo sa sličnom tematikom, roman Patologije (Pathologieën, 1908), pali su u zaborav još za autorovog života. Tako je i moglo da se desi da se kao začetnik eksplicitne holandske homoerotske književnosti slavi Herard Reve (Gerard Reve), koji je stvarao više od pola veka nakon De Hana.
Osim tematike, roman odlikuje i stilska avangardnost. De Han je na virtuozan način ukomponovao više stilskih odlika svog vremena - naturalizam, senzitivizam i impresionizam. Niži građanski sloj s početka dvadesetog veka verno je prikazan u svoj svojoj bedi i prostoti, ne samo slikovitim opisima već i sjajnim dijalozima u iskvarenom, priprostom slengu predgrađa. Glavni akteri, Joup i Sam, kao intelektualni predstavnici srednje klase koriste govorni jezik koji ima bogatiju i korektniju leksiku i sintaksu, ali kolokvijalni izgovor, koji je dočaran zahvaljujući mogućnostima holandske ortografije. I naposletku, de Han u opisima i unutarnjim monolozima ispoljava svoj spisateljski talenat obilatim korišćenjem neologizama, pre svega neobičnih kombinacija boja, koje daju koloritnu i iskričavu sliku emotivnih stanja glavnog junaka.
Možda nakon navedenog i ne treba da čudi da za sada osim prevoda na srpski postoji samo još prevod na češki jezik. Pred prevodioca se naime stavlja veoma težak zadatak da dočara bogatstvo De Hanovog pripovedačkog i jezičkog umeća. Ali i da nađe dovoljno hrabrog izdavača za jedan nepravedno zaboravljen roman o mogućnostima i nemogućnostima ljubavi. One univerzalne, koja nadilazi rodni predznak.
Prodajna mesta su Delfi, Zepter, Dereta
Jakob Izrael de Han (Jacob Israël de Haan) rođen je poslednjeg dana 1881. godine u mnogobrojnoj porodici ortodoksnih holandskih jevreja. Kao i njegova godinu dana starija sestra Kari van Bruhen (Carry van Bruggen) - takođe poznata spisateljica - iz simpatije prema komunističkim idejama rano se odmetnuo od vere svojih otaca. Kao ubeđeni marksista postao je član holandske Socijaldemokratske radničke partije (SDAP) i saradnik literarne rubrike socijalističkih dnevnih novina Narod (Het volk). Studije prava završio je 1909. godine, a 1916. je doktorirao na lingvističko-filozofskoj temi vezanoj za razvoj pravne terminologije.
De Han je u više nego jednom smislu krčio put drugima. Na naučnom planu se istakao kao jedan od prvih holandskih proučavalaca signifike (grane semiotike).
Zahvaljujući zalaganju za političke zatvorenike u carističkoj Rusiji - kuda je u više navrata putovao 1912. godine, i čemu je posvetio dirljivo svedočanstvo „U ruskim zatvorima" (In Russische gevangenissen, 1913) - nazvan je pretečom Amnesty International-a.
Ubrzo nakon revolucije se, međutim, ispostavilo da Sovjetski Savez nije uspostavio obećanu vladavinu pravde: mnogi razočarani holandski intelektualci okrenuli su leđa svojim mladalačkim idealima, pa tako i De Han, koji se najpre pridružio cionistima da bi nakon iseljenja u Palestinu 1919. godine prešao u tabor tamošnjih ortodoksnih Jevreja okupljenih u organizaciji Edah HaChareidis. Kao njihov pristalica zalagao se za jevrejsko-arapsko pomirenje i suživot. Tim svojim umerenim stavom izazvao je bes cionističke organizacije Hagana, koja je naredila njegovu likvidaciju: 30. juna 1924. ubijen je u Jerusalimu hicima iz pištolja. De Han je tako ušao i u političku i u književnu istoriju. U političku, zato što je njegovu likvidaciju odobrio kasniji predsednik izraelske države Jicak Ben-Zvi. U književnu, zahvaljujući svojim delima a i činjenici da je poslužio kao inspiracija Arnoldu Cvajgu za roman De Vrind se vraća kući (De Vriendt kehrt heim, 1932).
JELICA NOVAKOVIĆ-LOPUŠINA
