Premijere
Lučija od Lamermura
Opera Gaetana Donizettija.
Dirigent: Zorica Mitev-Vojnović
Scenograf: Boris Maksimović
Kostimograf: Marina Medenica
Igraju u alternaciji: Sanja Kerkez / Snežana Savičić-Sekulić (Lučija), Vladimir Andrić / Miodrag D. Jovanović (Enriko), Dejan Maksimović / Hon Li (Edgardo), Darko Đorđević / Igor Matvejev (Arturo), Ivan Tomašev / Vuk Matić (Rajmondo), Iva Profaca / Željka Zdjelar (Alisa) i Igor Matvejev / Darko Đorđević (Normano).
Lučiju od Lamermura Doniceti je napisao po porudžbini teatra "San Karlo" u Napulju, po libretu Salvatora Kamarana koji je radnju preuzeo iz tada popularnog romana Valtera Skota Nevesta od Lamermura. Doniceti 3. maja 1835. javlja svom milanskom izdavaču Rikordiju da još nije započeo rad na operi, a 6. jula je partitura završena. Premijera je održana 26. septembra iste godine u Napulju! Libreto je znatno uprostio zaplet romana, izostavljena je politička pozadina, karakter nekih lica je izmenjen, mnoge dramatične situacije su izostavljene. Kompozitor i libretista ni trenutka nisu pomišljali da verno ocrtaju lokalni kolorit mesta radnje, tako da bi po muzici sve moglo da se dešava bilo gde i bilo kad. Na premijeri, uloge su tumačili proslavljeni pevači. Lučiju je pevala Fani Parziani-Takinardi. Bila je zvezda italijanske opere u Parizu, idealan tumač Lučije. Uspeh je premašio sva očekivanja, tako da je Lučija za nekoliko godina obišla i osvojila svet... Pariz, Beč i Madrid je prikazuju 1837, Prag, Lisabon, Berlin i London 1838, Odesa i Amsterdam 1839, Peterburg 1840, Nju Orleans 1841, Njujork 1843. itd.; u Beogradu je premijerno izvedena 1940, u Novom Sadu 1953. sa nezaboravnim tumačima: Olgom Bruči, Vladom Popovićem, Vladanom Cvejićem, Đorđem Đorđevićem i Mirkom Hadnađevim, koji su gostovali i na mnogim jugoslovenskim scenama.
Proučavaoci njegovih opera zaključuju da je on stvorio novi vokalni stil, koji nije upropastio nijednog pevača. Naprotiv, gotovo svi pevački fahovi dobili su nove zadatke i novu priliku da zablistaju kroz tumačenje njegovih vokalnih deonica. Lučija od Lamermura poznata je pre svega po velikom koloraturnom opsegu naslovne uloge, iskorištenom u poznatoj sceni Lučijina ludila, koju mogu otpevati samo pevačice koje raspolažu dobro razvijenim koloraturnim sopranskim registrom. Kavatina u drugoj slici opere, pravi je biser nežne i nadahnute lirike, sa dramatičnim prelazom. Veliki duet sa Edgardom po izuzetnoj melodijskoj invenciji i ostvarenom raspoloženju dugo je bio nezaobilazni uzor za operske kompozitore. Duet Lučije i Enrika je raspevan, ali i snažan, dramatičan, kada to radnja zahteva, a pevački izuzetno zahvalan. Dolazak Artura na venčanje i hor gostiju su prigodni i rado slušani. Popularni sekstet predstavlja pravi vrhunac opere, i pored kvarteta u Rigoletu je svakako najbolji ansambl uopšte. Finale je ubedljiv, snažan, jezgrovit. Rajmondova arija svojom raspevanošću pleni, iako sadrži jezivu priču o ubistvu u bračnoj ložnici. Dolazak Lučije i takozvana "scena ludila", poznati su svakom ljubitelju opere. Arija Edgarda u poslednjoj slici opere spada među najlepše u svom žanru.
Lučija od Lamermura sadrži mnogo iskrene, nadahnute, melodične operske muzike, koju su samo zagriženi vagnerijanci ili sledbenici verista odbacivali kao šablonsku, nedramatičnu, nekarakterističnu, lažnu. Vreme je da se umetnička vrednost meri operskim aršinom, i da se shvati da Doniceti nije autor neuspelih muzičkih drama, već pravih remek-dela operske umetnosti.
