Premijere
Pet dečaka
Pet sasvim običnih dečaka. Jedno sasvim obično popodne...
Režija: Ana Grigorijević
Dramaturg: Milena Bogavac
Kostim: Snežana Veljković
Uloge: Marijana Vićentijević Badovinac, Vladislava Đorđević, Jelena Ilić, Dušica Sinobad, Ana Marković
O REDITELJU
Ana Grigorović rođena je 1. avgusta 1987. godine u Beogradu. Apsolvent je pozorišne i radio režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Ivane Vujić. Dobitnica je nagrade "Hugo Klajn" za najboljeg studenta režije u generaciji.
Kao asistent reditelja radila je na predstavi Derviš i smrt u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Režirala je javno čitanje drame 5decaka.si u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Režirala je predstave After Sun (SKC), North Force (Dadov) za koju je dobila nagradu "Zoran Ratković" za najbolju režiju, Dečaci Pavlove ulice (Dadov), Bekstvo (Ustanova kulture "Vuk Karadžić"), Lepotica i zver (Pozorište "Bora Stanković", Vranje), Ako mi se zviždi, zviždim (Narodno pozorište "Sterija", Vršac).
Dobitnica je nagrade grada Beograda za stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti, 2009. godine.
REČ REDITELJA
Baviti se problemom nasilja danas je opšte mesto. Svesni smo da živimo u nasilnoj kulturi i odavno smo izgubili interesovanje za male tragedije kojima smo okruženi.
Pet glumica nam prikazuje četiri naizgled bezopasne igre pet dečaka, koje odslikavaju genezu nasilja. U igrama izostaje patos, i čini nam se kao da smo već bili svedoci ovakvim situacijama. Krug nasilja, od žrtve do nasilnika se svakodnevno odvija oko nas i u nama. Dokle god posmatramo nasilje bez želje da ga sprečimo i da mu se suprotstavimo, ono, kao neman preti da nas obuzme i uništi.
Ne verujem da će jedna predstava uspeti da iskoreni nasilje kojim smo opkoljeni, ali se nadam da će pojedinci imati priliku da u sebi razviju otpor protiv njega. Možda tada konačno dobijemo priliku da svet upoznajemo kroz neke lepše igre.
Ana Grigorović
REČ DRAMATURGA
Komad Simone Semenič na prvi pogled deluje ravno, kao površina vode. Tek kada uskočite unutra, shvatite koliko je dubok! Pišući nepretenciozno, o dečijoj igri, ona dramaturški vešto uspeva da ispriča priču o istoriji zapadne civilizacije, o genezi nasilja, o hrišćanstvu i pop- kulturi, o rodnim razlikama, o maskulinitietu, o opštoj i pojedinačnoj odgovornosti za nasilje, o odrastanju i igri kao načinu da se razume stvarnost, ali i o igri kao prostoru u kom se stvarnost reflektuje... Na površini vode s kojom se njen komad može uporediti, zapravo je odraz sveta u kom živimo, i sveta koji smo generacijama unazad stvarali. I mada joj za rukom polazi da vrlo tačno dijagnostifikuje mnoge društvene probleme, autorka pred nas ne postavlja nikakvu jasno definisanu tezu ili predlog za delanje. Ostavlja nas zamišljene, uznemirene, suočene sa velikim istinama, ispričanim kroz jednu malu priču.
Pet sasvim običnih dečaka. Jedno sasvim obično popodne.
Međutim, svojim zahtevom da dečake igraju žene, Simona Semenič odlazi mnogo koraka dalje.
Igre koje dečaci igraju, dovode se na nivo metafore za naše, nasiljem determinisano društvo i odnose moći, koji se u njemu uspostavljaju.
U prvoj igri koju dečaci u ovom komadu igraju, autorka nas upoznaje sa temom kojom se bavi. Podseća nas, zapravo, na nasilje i njegovu sveprisutnost u našoj kulturi. U narednim igrama, ona se osvrće na porodično nasilje, nasilje koje nastaje iz homofobije, verski zasnovano nasilje, ali i nasilje kao takvo. Nasilje radi nasilja, nasilje koje je samom sebi svrha i od kog niko ne može biti zaštićen.
Priča o pet dečaka, postaje priča o pet sudbina. Nasilje je neizbežno, reklo bi se. Baš kao sudbina. Nasilje je besmisleno, baš kao i replike koje se u ovom komadu izgovaraju. Bam. Tuf. Tras. Dš-dš. To su najčešće izgovorene reči u ovom komadu.
Angažovana i dramaturški promišljena, autorka je komad napisala kao poemu onomatopeje.
Njene su replike udarci. Ona ne štedi publiku, već je šamara činjenicom da nema običnije priče od priče o nasilju. Da u našoj istoriji nema ničeg što se u toj meri uobičilo.
Rediteljka Ana Grigorović ovu dramu nije ilustrovala. Ona je sa njom uspostavila svoj rediteljski dijalog, prilazeći joj lično i pošteno zapitana nad pitanjima koja se u komadu otvaraju. To je dijalog iza kog neće biti preživelih. Jer, kako autorka drame primećuje: „I tako su svi mrtvi."
Nismo li zaista mrtvi, svi mi koji ne činimo ništa da se krug samodovoljnog nasilja berskrajno vrti, pretvarajući žrtve u nasilnike, i nasilnike u žrtve? Na ovo pitanje, odgovor smislite sami.
Milena Bogavac
REČ PISCA
Kada se latim pisanja, uvek razmišljam o dramskom sadržaju i formi, jer jedino tako napisan tekst može da oživi na sceni. Ne zanima me da se bavim klasičnim dramskim formama. U drami 5dečaka. pitala sam se kako prikazati nasilje koje se nikoga ne tiče. Pazila sam da nasilje na sceni ni u jednom trenutku ne postane realno, da bi gledaoci osetili olakšanje i otišli kući mirni. Međutim, ako nasilje sve vreme visi u vazduhu, možda će ga gledalac i "poneti" sa sobom i o njemu razmišljati kod kuće. To je zapravo ta linija manjeg otpora kod pojedinaca. Ona me, dok pišem drame, najviše tiče.
Simona Semenič
